Neki ljudi se plaše samog letenja, a neki drugi su uznemireni samo prilikom poletanja ili sletanja. U proteklom periodu su se na društvenim mrežama kao pečurke posle kiše gomilale objave „moj prtljag je izgubljen, jako sam ljut/a“. To je rezultiralo time da se pre putovanja pojavljuje onaj mali đavo i pita me: Šta će biti ako izgube tvoj prtljag?

Jadni đavolak, izgleda da nema pojma o meni, a ne zna ni to, da u našoj porodici – uz malo preterivanja – na jednu osobu dolaze dva psihologa, koji su bukvalno porodični i koji su me tokom godina obučili da treba optimistički posmatrati stvari. Ni dete ne treba pitati šta nije dobro napisalo na testu, već šta je znalo i na šta je dobilo poene. I onda naravno ne treba misliti na to da baš moj prtljag neće stići, već na to da ako baš svi izgube prtljag, moj će svakako biti tu na pokretnoj traci.

Do sada je ova teorija veoma dobro funkcionisala, dok praksa nije stupila na scenu. Na aerodrom u Cirihu stiglo je oko dve stotine komada prtljaga iz Beograda, osim jednog. Nije teško pogoditi čiji je nedostajao, može se smeškati, radovati tuđoj nesreći, reći psiholozima da toliko vredi njihova nauka, ali je činjenica bila da sam ja stajao tamo bez prtljaga.

Šta u ovakvim slučajevima prvo padne čoveku na pamet? Meni to, šta treba da kupim da bi naredna tri dana izgledala kao da se ništa nije dogodilo. Ono što je sigurno, to su: četkica za zube, dezodorans, majica, čarape i gaće. Kad ovo budem imao, onda će mi boravak u inostranstvu biti bez problema, ali čim mi je to prošlo kroz glavu, odmah mi je sinulo da ipak ne treba da podlegnemo hirovima aerodromskih radnika. Ono što mi je dalo nadu jeste pokretna traka, jer mi je lokalni radnik rekao da dok god ona ide u krug, ima nade. Svi ostali su otišli do autobusa, a ja sam sedeo tamo, a mom očaju nije pomoglo ni to što sam u sekundi shvatio šta znači kada neko kaže da ga je oblio hladan znoj.

Prvo nisu našli ni avion, a kamoli prtljag

Nada koju je podgrejalo kružno kretanje pokretne trake ugasila se posle dva minuta, jer je mašinerija stala. Izašao sam do ostalih i dao i znak da nisam dobio svoj prtljag. Solomonska odluka je bila ta, da se PR i ja vratimo i vidimo šta može da se uradi. Da, ali više nije bilo moguće vratiti se na isto mesto odakle smo izašli, to jest do kružne trake i kod dolaznih letova. Ostao je šalter za informacije na kom su nas obavestili da iz prestonice Srbije u proteklih sat vremena nije stigao nijedan avion iz Beograda. Naše prisustvo je donekle opovrglo ovu informaciju dobijenu od gospođice za komunikacije, pa su nakon par minuta pronašli let, te je dama zatražila moju kartu, počela da crta i škraba, te je nacrtala kuda treba da idemo i koje zvono da pritisnemo.

Na osnovu sveže napravljene mape pronašli smo vrata sa natpisom AAS, te sam se posle zvonjenja lepo predstavio i na engleskom objasnio da smo stigli iz Beograda i da mi se prtljag izgubio. Posle kraće tišine, stigao je sledeći odgovor:

-Onda vi mora da ste iz fudbalskog kluba – što bi samo po sebi već bilo iznenađujuće, ali činjenica da je sve to bilo izgovoreno na srpskom jeziku, već je toliko učinilo apsurdnom situaciju, da smo predstavnik za štampu i ja prasnuli u glasan smeh. Naravno, videli su nas preko kamere i odjednom im nije bilo jasno kako neko može tako beslovesno da se smeje kada baš traži svoj prtljag. Kako i veliki timovi konsoliduju svoje redove posle dobijenog gola, mi smo se isto tako brzo doveli u red, prešli na srpski, a naš čovek je već i došao po nas, rekavši da samo ja mogu da idem sa njim, s obzirom da moj prtljag nedostaje.

Uveo me je u prostoriju gde su me dočekale planine prtljaga i zapitkivao da li je ovo ili ono moj prtljag, na šta sam mu odgovorio da se ne zamara, nije nijedan, ja putujem sa sportskom torbom koju bih smesta prepoznao da je tu. Moj junački pomagač nije očajavao, već me je odveo do službenika sa naočarima debljine dna tegle, koji je tražio kartu, skenirao je i rekao samo ovo:

Ovaj prtljag je kamera na aerodromu zabeležila u 12,40.

Ovo je bila dobra vest zbog toga, jer je otkrila da paket luta ciriškim aerodromom, ali se nije znalo gde da ga tražimo. Moj dragi novi prijatelj, koji mi je u međuvremenu otkrio da on jedini govori srpski na ovom aerodromu, pitao me je:

-Jesi se uvukao tamo odakle izlazi prtljag? Znaš, iza onih kožnih zavesa…

I pošto sam mu na licu video da se ne šali, odgovorio sam jednako odmereno i ozbiljno:

-Znaš, mene su odgajali ljudi čiji sistem vrednosti ne uključuje puzanje iza kožnih zavesa aerodroma, zavirivanje…

-Nema veze, idemo onda do pokretne trake broj 31, prtljag treba da je tamo…  – rekao je, a džabe sam ja insistirao da sam došao zbog toga jer je pokretna traka prestala da radi.

Bili smo nekoliko metara udaljeni od trake broj 31, kada sam video da se ona itekako kreće. Ovome se obradovao i moj prijatelj sa juga Srbije, a posle pola minuta se iznenada pojavila i moja sportska torba i kako je Ištvan B. Hajdu rekao posle pobede mađarske vaterpolo reprezentacije u finalu Olimpijade, da nikada ne bi pomislio da će zaplakati pri pogledu na trinaest muškaraca u kupaćim gaćama, tako sam i ja mislio na to da mi nikada ne bi palo na pamet da će mi pogled na crveno – crnu Tibhar torbu izmamiti suze na oči.

Kada sam se sabrao, pitao sam svog novopečenog prijatelja koji se sa mnom zajedno radovao, šta je moglo da se desi:

-Možda je torba pala i pokretna traka je stala. Izašli ste, počeli da je tražite, pozvonili, ali je jedan moj kolega to primetio, vratio je na traku i voilà, sve je dobro kad se dobro završi.

Od tada uvek sa sobom u ručnom prtljagu nosim četkicu za zube, dvoje pari čarapa i dve majice, a za sve ostalo, tu je bezgranični optimizam koji sam naučio od psihologa.

Prtljag na pokretnoj traci (Foto: szmsz.press)