Nekoliko dana pre velikog protesta svih naroda i narodnosti u Kragujevcu, lakomisleno izjavih u onlajn prostoru da u Kragujevac dolazim sa severa Vojvodine. A onlajn prostor ne prašta. Usledilo je kontrapitanje – misliš, sa severa Srbije?

Nije mi u prvi mah bilo jasno šta se ovde upravo desilo i kako sad na ovo treba da odreagujem. Da iskuliram, valjda, to je trebalo. Moja izjava bi običnom čoveku u neko običnije vreme bila sasvim obična, ukazujući na određenu geografsku lokaciju od koje polazim i time opisujući distancu koju do cilja treba da pređem. Jer nije isto da li se putuje za Kragujevac iz Pančeva, koje je do Beograda, ili iz Sente, iz koje je lakše stići do Budimpešte nego li do Beograda, a pogotovo do Kragujevca. I Senta i Pančevo su na severu Srbije, ali nije ista relacija, zar ne? Nikakve ovde separatističko-nacionalističke pomisli nije bilo, niti bi moglo biti da nije bilo ovog vremena i ovih ljudi.

Ali kako su sekunde prolazile i pretvarale se u minute, sate, dane, u meni je rastao neshvatljiv osećaj povređenosti, uvređenosti, poniženja, omalovaženja, izgnanosti, ništavnosti. Počela sam da shvatam šta mi je iz nehata urađeno. Oteto mi je da budem slobodno ono ko jesam, ono za šta sam se borila celog života da shvatim, da naučim, da razumem, da prihvatim, da zavolim. Onaj što i dalje upravlja našim životima bacio je kosku i mi se pravimo da je nismo zagrizli. Ali avaj…

Ako vam neko ko je sa Kosova (i Metohije) kaže da je sa Kosova (i Metohije), koja je verovatnoća da ćete ga ispraviti i reći mu da je sa juga Srbije? Nikakva, rekla bih. Štaviše, imaćete svečanije mišljenje o toj osobi, to nekakvo junačko mišljenje, nekako pijedestalno. Međutim, ukoliko je neko iz Vojvodine, e… to je već drž-ne daj. Nisi ti, zemljače moj, iz Vojvodine, nego malo levo od Rumunije, malo niže od Mađarske, malo ukoso od Hrvatske.

Severno od Zida

“Pojam Vojvodina tokom vremena menjao je svoju sadržinu i svoj smisao, te označavao različitu političku i teritorijalnu jedinicu. Idejno uobličena 1848. godine, kao vid političkog organizovanja Srba na prostorima severno od Save i Dunava zarad očuvanja nacionalne i verske samobitnosti u okviru jednog tuđinskog carstva – pod nazivom ‘Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat’ (odnosno Srpska Vojvodina, kako ju je nazivao narod)”, napisao je Aleksandar Gajić za portal Novi Standard u svom tekstu “Geopolitički položaj Vojvodine: Istorijska perspektiva”.

Srbi su teritoriju Vojvodine naselili u dva talasa, u toku Velike seobe 1690. pod pećkim patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem i 1740. pod pećkim patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem. Usled ovih seoba broj srpskog stanovništva na Kosovu drastično se smanjio, nakon čega je usledilo naseljavanje Albanaca iz planinskih predela u plodne krajeve Metohije. Po svoj istorijskoj prilici izgleda da ćemo još mi, Vojvođani, biti krivi što Kosovo više nije srce Srbije, jer smo napustili svetu zemlju i otišli u tuđinu. A šta nas je čekalo u tuđini?

Vojvodina sa novonaseljenim srpskim narodom postala je tampon zona između Austrijskog carstva, i samim tim cele Evrope, i osvajačkih nasrtaja Turaka. Pišući o vojvođanskim seobama nedeljnik Vreme je citirao Mihajla Pupina: “Kada se moj narod, pod patrijarhom Čarnojevićem, preselio u Austriju i nastanio na Vojnoj granici, zaključio je tačno određeni ugovor sa carem Leopoldom I. Taj ugovor je ubeležen u jednom austrijskom državnom spisu koji se zove ‘Privilegije’. Po tom starom ugovoru, Srbi u Vojnoj granici imali su prava na duhovnu, privrednu i političku samoupravu. Zemlja koja im je tim ugovorom predata postala je njihova neotuđiva svojina.” Za ove privilegije narod se zauzvrat obavezao da će braniti južne granice od turske najezde. Kasnije se ova obaveza proširila na odbranu Austrije od svih njenih neprijatelja, uključujući ovde i pobunu Mađara 1848. i 1849. Međutim, 20 godina kasnije car je ukinuo Vojnu granicu i izručio njen narod Mađarskoj.

Od močvare do žitnice Srbije

Mnogo je vremena prošlo, a i krvi proliveno, od Vojvodine kao ratne tampon zone i zamočvarenog područja u kojem niko nije želeo da živi do žitnice Srbije i krave muzare o koju se svi otimaju. Negde između ovih političkih i ekonomskih previranja počela su da se rađaju deca – ni kosovska, ni austrijska, ni srpska, ni mađarska. Ta deca su i Srbi, i Mađari, i Slovaci, i Hrvati, i Bunjevci, i Rumuni, i Nemci, i Jevreji, i Rusini, a opet nisu ni Srbi, ni Mađari, ni Slovaci, ni Hrvati, ni Bunjevci, ni Rumuni, ni Nemci, ni Jevreji, ni Rusini. A ni svi ostali, jer u Vojvodini danas ima čak oko 26 nacionalnih zajednica. Pa šta smo onda mi, ta ničija deca? Mi smo jedna zajednica koja nije uslovljena ni jezikom, ni nacionalnom pripadnošću, ni religijom, a opet osećamo jednu snažnu pripadnost, prepoznajemo se na ulici, na reci, na njivi, i znamo da smo naši. S druge strane imamo i nacionalnu i religijsku pripadnost. Štaviše, imamo ih više. Mi u Vojvodini slavimo oba Uskrsa i oba Božića, odemo na liturgiju, ali odemo i na misu (a imamo pravo i da ne verujemo u Boga, kad smo već kod toga). Zaigramo kolo, ali zaigramo i čardaš. Volimo miran salaški život, volimo sokake naših varoši, naš gulaš i riblju čorbu. Psujemo na srpskom, ali psujemo i na mađarskom, a i na drugim jezicima u zavisnosti od toga o kom kraju Vojvodine je reč. Posvađamo se sa komšijom Gezom, ali i sa komšijom Miletom. Propatili smo zajedno vojvođansku istoriju. Mađari su nas Srbe bacali pod led, a mi smo njih slali u logor. Slali su i oni nas u logor. A streljali smo i mi njih. I Nemci i Hrvati su odradili svoje. Kao što su i sve ostale narodnosti imale svoju nemilu ulogu u ovim strašnim dešavanjima. Na jevrejskom groblju u Senti poslednja godina u kojoj su ljudi propisno sahranjivani bila je 1939. Nakon toga više nijedno telo na tom groblju nije našlo svoj odmor. To je ožiljno tkivo sa kojim se rvemo u kolektivnom sećanju i zauvek ćemo učiti da se nosimo sa tom zmijskom senkom užasa.

Vojvođanski identitet i mučno lutanje do njega

Vojvođanski jezik zaista postoji. Novinarka Al Jazeere Balkans Nataša Kovačev izvinjavala se jer je, kako je napisala na svom Fejsbuk profilu 1. februara, umesto za “vojvođanski sleng” kazala “vojvođanskoi jezik”, što je Informer odmah iskoristio da potegne priču o separatizmu. Iako ne znam šta je vojvođanski sleng, možda ono “gari” fazon, zato razumem šta je vojvođanski jezik i koliko je on neshvatljiv i fenomenalan svakome ko odluči da nas poseti. Ovaj jezik ima različite varijante, a ja ću sad govoriti o srpsko-mađarskoj ili mađarsko-srpskoj varijanti, jer sam u njoj rođena. Ranije sam pevala u horu u svojoj rodnoj Senti. Jedan moj prijatelj je prisustvovao našoj probi i nije ništa razumeo šta smo govorili, a meni nije bilo jasno kako nije razumeo jezik kojim govorimo. Ispostavilo se da smo sve vreme mešali srpski i mađarski. Ali to je nama bilo toliko prirodno, toliko urođeno i podrazumevajuće, da nismo ni primetili da se služimo sa dva etimološki posmatrano potpuno različita jezika. Šta još pored jezika imamo zajedničko? Imamo nedorečenu mržnju.

U školi su nas učili da mrzimo Mađare, jer Drugi svetski rat i zli Mađari i Nemci. Naravno, nije to suština učenja istorije, ali deca sve pojednostavljeno shvataju – dobro i loše i nema nijansi. I jesu se užasne stvari događale, ali udžbenici ne prikazuju ljudsku stranu tih događanja, oni su bezlični, a bezličnost je opasna jer čak i od naših bližnjih stvara neprijatelje. I mi se okrećemo jedni protiv drugih, neprijateljstva rastu u okviru porodičnog i kruga prijatelja. Za vreme bombardovanja ’99. kao deca smo izašli na ulicu sa jugoslovenskom zastavom kako bismo izrazili svoje neslaganje sa bombardovanjem naše zemlje. Utom su sa krova okolnih zgrada počela da pršte jaja. To su nas komšijska mađarska deca gađala, dojučerašnji drugovi i drugarice. Nikad nisam razumela odakle ta mržnja i netrpeljivost, a pre toga smo se zajedno igrali, išli jedni kod drugih u posetu.

Jednom prilikom je neko mom dedi na kapiju nacrtao kukasti krst. Deda je bio Srbin, preživeo dva logora za vreme Drugog svetskog rata – jedan nemački i jedan mađarski. Zbog mržnje koju kao dete nisam umela da definišem, niti sam razumela odakle dolazi, te sam je usmerila ka Mađarima, u revoltu naškrabah kukasti krst na bakinoj kapiji. Baka je bila Mađarica. Bila sam dete koje je raslo u jednoj istorijski nedorečenoj, zbunjenoj i napaćenoj  sredini, ostavljeno da samo baulja kroz identitet i pokušava da sazna ko je, šta je i ko treba da bude kad poraste.

Tek sam nedavno, kao odveć odrasla osoba počela da istražujem prošlost svoje vojvođanske porodice i okoline u kojoj živimo, kako bih razumela sve ono što je utkano u moj identitet. Na taj korak potaklo me jedno staro vojničko pismo upućeno mojoj baki.

Građani trećeg reda

Nije lako u sopstvenoj zemlji biti manjina. Kad živiš u mestu u kojem je manjina većina, a većinu čini tek nešto oko 10 odsto lokalnog življa, pa na svom maternjem jeziku hoćeš da naručiš palačinku s eurokremom i kažu ti “nem értem” (ne razumem), iako se i na mađarskom kaže skoro pa isto „eurokrémes palacsinta”. Ili kad te u školi ogovaraju na jeziku za koji misle da ne razumeš, a ti multikulturalan, pa em razumeš, em oćutiš. I nije lako izaći iz te većinske manjine u tu većinu kojoj na papiru pripadaš i uvideti da zapravo ne pripadaš ni njima. I oni te ismevaju, tvoj vojvođanski akcenat, pitaju te da li si Mađar, počnu da ti pričaju viceve o Banaćanima, Lalama, a ti samo klimaš glavom.

Ako drugi mogu da me okarakterišu kao Vojvođanku, Banaćanku, izvrćući moje vojvođanstvo ruglu, zašto onda ja ne mogu za sebe da kažem da sam Vojvođanka i da govorim vojvođanski? Ako je moje vojvođanstvo oruđe kojim me odvajaju od ostatka Srbije i kojim me povređuju, zar ne bi bilo u redu da ono u isto vreme bude oruđe za osećaj pripadnosti jednoj posebnoj zajednici, kulturi, istoriji, iz čega izrasta osećaj ponosa, osećaj da si svoj na svome i da su oko tebe tvoji?

Porodice su nam bile mešovite i za vreme rata se patilo zbog toga, ali bivalo se i ponosno. Na to što jesmo – jedno ludilo od multikulturalnosti. Za ovaj identitet smo se borili, borili smo se da naučimo da živimo jedni s drugima, da prihvatimo i sebe i komšije, da naučimo jezike okoline, da se razumemo i poštujemo. I to je jedna neverovatna umetnost i neizmerno bogatstvo.

Deca Potisja 

Ali hajde još malo da se separatišemo. I Zemun je geografski u Vojvodini. Ako ćemo najpreciznije, Veliki Vođa je glavnu (i jedinu) autobusku stanicu glavnog grada Beograda prebacio na Novi Beograd u Blok 42, što će reći – u Vojvodinu. Btw, zar to nije malo separatistički?

I da ne bude da su Vojvođani ujedinjeni u svojim tendencijama za otcepljenjem, mi u Bačkoj smatramo da kad ne bi bilo Tise i Banat bi bio Bačka. A ako je neko rođen pokraj Tise, taj se može udavati i ženiti samo u potiskim gradovima, jer kako ćeš ti kao dete Potisja da živiš u nekoj Subotici koja ne da nema Tisu, nego čak i nema nikakvu reku?! A da ne pričamo o tome da je teško nekome ko priča srpsko-mađarski iliti mađarsko-srpski da osnuje zajednički život s nekim ko ne govori ovaj jezik. Realno, kako biti sa Srbinom koji ne zna mađarski ili sa Mađarem koji ne zna srpski?

Uostalom, šta bi bio život deteta velikih plavnih ravničarskih reka, gde se pliva široko i uranja duboko, kad bi se sveo na umočenje nogu samo do članaka? Brzo se prenuh iz ovih uznemirujućih misli dok sam posmatrala Lepenicu, malu planinsku rečicu koja protiče kroz Kragujevac, nekadašnju prestonicu Srbije.

Ravangrad

U predstavi Ravangrad koja je izvedena davnih dana u Somboru, oslikana je skoro pa potpuna nemogućnost pridošlih Srba da razumeju i da se naviknu na način života i međuljudske odnose u Vojvodini. Osoba koja mi je ovo ispričala, rodom iz Kragujevca, svojevremeno je provela godinu dana u Somboru i glumila u predstavi Ravangrad. Na pitanje da objasni šta je to drugačije u Vojvodini, osoba nije umela rečima da mi odgovori. Bio je to samo zabezeknut izraz lica i jedno značajno sleganje ramenima i kratka konstatacija – haos.

Zabezeknuta sam i ja kad god putujem južno od Save i Dunava. Toliko je sve drugačije da čak pravim greške gubeći se u kulturnom kodu, dolazi i do nesporazuma, džabe taj isti jezik (srpski) kojim komuniciramo. Kad se vraćam u smeru severno od zida, pa uđem u autobus tu negde oko Novog Sada i čujem prvu reč na mađarskom, znam da sam na pravom putu kući i rasplinem se u umirujućem osećaju sigurnosti – vraćam se u svoje.

I ne bih ja da moram da vadim pasoš na graničnom prelazu „Gardoš“ svaki put kad hoću da posetim Staru planinu ili Uvac. Ne bi tu bilo ni koristi, a ni lepote. (Iako priznajem da bih se rado distancirala od onog Beograda na vodi…) Kad otputujem u inostranstvo, svima govorim da sam iz Srbije, ali vama u Srbiji – za vas sam s ponosom sa severa Vojvodine.

Mina Delić