Peta generacija nastavlja strast svojih predaka

Prvobitno je ovaj članak trebao da bude o 15-godišnjem dečaku iz Bačkog Gradišta koji uzgaja živinu i prodaje jaja. ………

Zbog pojave slinavke i šapa u Mađarskoj i Slovačkoj, razgovarala sam i sa njegovim ocem Davidom o ovoj opasnosti.

Na farmi Mužlai u Bačkom Gradištu, sada odrasta peta generacija.

Gazdinstvo trenutno vode dva brata, David i Danijel Mužlai, a podržavaju ih i roditelji. David vodi farmu, a njegov brat Danijel obrađuje polja, organizuje pripremu hrane i održava mašine. Njihovi prababa i pradeda su počeli da se bave poljoprivredom, a 1943. godine dobili su nagradu zajednice Bačkog Gradišta za svoje ovce.

Počelo je kao hobi, a preraslo u posao

Deda i baba braće (Andorovi prababa i pradeda) sa majčine strane, gajili su ovce, a sa očeve goveda. Andor za sada eksperimentiše sa nečim drugim: uzgojem gusaka, pataka, pilića i biserki.

Zašto jedan tinejdžer želi da radi?

-Mene internet baš i ne privlači, više volim da sam napolju, u prirodi, oko životinja, tako sam i odrastao. I moja braća su takva. Volimo životinje i volimo da radimo sa njima. Roditeljima pomažem od svoje šeste godine.

Šta su rekli kada ste im saopštili da želite da uzgajate živinu?

-Rekli su mi da ne počinjem tako mlad, ali sam insistirao, pa su na kraju kupili kokoške i počeo sam da ih uzgajam iz godine u godinu. Zatim je usledila druga živina, pa sam iz minimalne količine razvio živinarstvo. Radio sam to iz hobija četiri ili pet godina, ali se već godinu dana time bavim kao poslom.

Koliko živine imate sada?

-Otprilike 15 gusaka, 16 biserki nosilja i 7 petlova, oko 20 pataka nosilja i 130 kokošaka. Sve njih ja sređujem. Kada ujutru idem u školu, mama mi pomaže, ali kada idem popodne, sve ja radim.

Šta je sve potrebno raditi oko njih?

-Svakodnevno dobijaju hranu i svežu vodu, a skupljam i jaja.

Koja je životinja najplodnija?

-Biserke i kokoške nose jaja svaki dan. Biserke daju oko 12 jaja, a kokoške oko 115. Guske i patke dnevno donose oko 5-6 jaja.

Da li se guščja i pačja jaja kupuju?

-Ljudi ih u početku nisu poznavali, samo su ih kupovali za probu, te su im se dopala, a sada ih kupuju u većem broju. Od svake vrste je popriličan broj naručen za praznike. Guščja jaja su veća, a pačja imaju deblju ljusku. Mislim da su ih uglavnom farbali.

Kada smo početkom aprila razgovarali, kako su se kretale cene?

-Kokošje jaje je 15 dinara, biserkino 25, pačje 30 i guščje 100.

Kakvi su vam planovi za budućnost?

-U vezi živine nemam neke velike planove, kasnije ću se okrenuti mlekarstvu. Sledeće godine krećem u srednju veterinarsku školu u Bačkoj Topoli, gde uči i moja starija sestra, oboje želimo da postanemo veterinari. Moj stariji brat uči mehatroniku u Adi, a to možemo da iskoristimo i u gazdinstvu. Imam i mlađeg brata koji ide u prvi razred, a on takođe voli životinje, kao i moja dva rođaka koji žive u susedstvu.

Snaga gena

Na farmi gaje 850 grla, koja dnevno proizvedu 11 000 litara mleka, a pre godinu dana su počeli i sa uzgojem ovaca.

-Izgleda da su geni naših predaka nadjačali – sada smo već i mi pastiri – kaže David smejući se.

-Trenutno imamo 330 krava muzara, a zajedno sa mladim kravama i tovnim bikovima, naš ukupni stočni fond je 850. Imamo četiri robotske mašine za mužu, a na klasičan način muzemo 80-90 krava. Nadamo se da ćemo ovog leta kupiti još dve mašine za mužu, te će tako robotizacija farme biti potpuna. Robotska mašina muze 60 krava u proseku tri puta dnevno. Treba dve nedelje da se krave nauče na ovo, a zatim same idu u štalu do mašine za mužu. Tajna je u tome da im koncentrat doziramo preko robota, te se muža odvija nakon jela… Robot je tako programiran da između muža prođe šest sati. Kada taj period prođe, otvara se hranilica, koncentrat počinje da se dozira, krava se smiri, robotska ruka se spušta, obriše vime i muze. Sistem takođe meri i sadržaj mleka, tako da na računaru odmah možemo da vidimo promene, teranje ili bolesti. Kod nas ovaj sistem funkcioniše već pet godina, među prvima u Srbiji smo nabavili prva dva robota za mužu, tako da smo uspeli da postignemo prosek štale od 41-42 litra, dok je prosek u Srbiji po štali 25-30 litara. Velika je investicija, ali se isplati, a životinje žive bez stresa, jer nema ljudi oko njih.

Davidov mlađi brat, Danijel, obrađuje oko hiljadu hektara zemlje. Sve što proizvede postaje stočna hrana. Danijel ima dvoje dece, starije je rođeno istog dana kada i Davidov najmlađi sin. Kako su prohodali, krenuli su za očevima. Kako David kaže, nikada im ništa nisu nametali, ali su primer da je genetika i kod njih učinila svoje.

Šire se slinavka i šap

Bolest slinavke i šapa ponovo se pojavila u Mađarskoj u martu posle više od 50 godina. Virus je prvo identifikovan na farmi goveda u Kišbajču, zatim se pojavila i u okrugu Đer-Mošon-Šopron, gde je trebalo zaklati blizu 3000 goveda, a potom je prisustvo virusa potvrđeno i u Darnoželiju i Dunakilitiju. Ciljane službene mere sprovedene su u sva četiri naselja, u krug od 10 kilometara, a i širom zemlje.

To je veoma zarazna bolest koja pogađa parnoprste kopitare – pre svega goveda, svinje, ovce, koze, kao i nekoliko divljih vrsta (npr. srndaće, divlje svinje). Virus se najčešće prenosi direktnim kontaktom, infekcijom između živih životinja, ali se bolest može preneti i indirektno, na primer preko životinjskih proizvoda (netretiranog sirovog mleka) ili zaražene hrane za životinje. Pored toga, sredstva ljudi koji rade u blizini životinja, uključujući i odeću, obuću, vozila, veterinarsku opremu, pa čak i vetar, mogu igrati ulogu u širenju bolesti.

Na mađarsko-austrijskoj granici je Austrija u subotu uvela značajna ograničenja zbog slinavke i šapa, a slične mere preduzima i Slovačka na slovačko-mađarskoj granici. Sva vozila koja iz Mađarske ulaze u Srbiju usmeravaju se i na dezinfekcione barijere, a na graničnom prelazu Reske-Horgoš 1 postavljena su dodatna mesta za dezinfekciju teretnih i putničkih vozila.

U Mađarskoj, organ za zdravlje životinja snažno je skrenuo pažnju vlasnicima životinja na važnost prevencije i kontrole.

„Sada najviše zavisi od stočara“

Nisam mogla ni da kročim na farmu u Bačkom Gradištu, jer su Mužlaijevi uveli ozbiljne mere predostrožnosti.

-Mi uzgajamo u malom selu, pa ako bi ova bolest ovde pomolila glavu, pogodila bi celo selo, pošto je trenutno pravilo da se životinje ubijaju u krugu od 3 kilometra. To bi ovde bila tragedija. I ja sam išao u srednju veterinarsku školu, pa kada smo o ovome učili, posebno su nam istakli da je u pitanju naopasniji virus zbog svoje zaraznosti i izuzetno lakog širenja. Sad najviše zavisi od nas samih i od toga koliko smo spremni da žrtvujemo da bismo se zaštitili. Zapravo bi trebalo biti 2-3 meseca u karantinu. Ja verujem da mogu da obuzdaju infekciju kako se ne bi dalje širila. Svakom stočaru se srce slama pri pomisli na to. Farme sa matičnim životinjama je veoma teško obnoviti, potrebne su godine. I mi se dugo već bavimo genetikom, bio bi veliki udarac da se ova bolest tu pojavi – naglašava David.

Iako u Srbiji još nije registrovano prisustvo virusa, na farmi Mužlai je uspostavljena zaštitna zona, dezinfekciona sredstva se menjaju svakog dana, a ne dozvoljava se ni ulazak vozilima koja ne moraju nužno da uđu. Međutim, većina se ovim uopšte ne bavi.

-Znam da je u Vojvodini poslednji put ovakva zaraza bila sedamdesetih godina prošlog veka. Tada je seoski svet bio zatvoren, čuvali su ga vojnici, a grla su se ubijala u slučaju zaraze. Sličan slučaj je bio i na Kosovu 1996. godine, kada su vakcinisali u krugu od 30 kilometara i ubijali zaražene životinje – kaže David.

Što se tiče vakcinacije, on tvrdi da to nije preventivna mera, već se radi kako bi se što više smanjilo oslobađanje virusa. Na ovaj način dolazi do njegovog slabljenja tamo, gde bi inače zaražene životinje morale da se ubije, jer je sam proces – ubijanje, transport, zakopavanje – dugotrajan i na taj način mogu da uspore rasprostiranje virusa.

Prema Davidovim rečima, ukupna smrtnost je 5 posto, a većina životinja preživi bolest, međutim, mogu da šire virus još čak do pet godina, zbog čega moraju biti uništene. David ne razume kako je moguće da posle toliko decenija još uvek ne postoji vakcina za ovu bolest, a ne poriče i da mu je palo na pamet da na taj način žele da stvore tržište za veštačko meso. Kako kaže, ovaj virus je ogroman udarac i za prehrambenu industriju, jer se životinjski proizvodi u EU mogu izvoziti samo iz zemalja bez virusa.

Roža Feher

Šta znamo o pačjim i guščjim jajima?

Kokošija jaja se mogu naći u svakom domaćinstvu, dok to nije slučaj sa pačjim i guščjim jajima.

Pačja jaja imaju jači, „divljiji“ ukus. Mogu se bezbedno koristiti za pečenje i kuvanje, gde pravilna toplotna obrada obezbeđuje da se štetne bakterije ubiju. Zbog većeg sadržaja masti, posebno su pogodna za pravljenje peciva. Veće žumance i bogatiji ukus čine ih odličnim za pravljenje kolača, hleba i testenina. Pačja jaja imaju deblju i jaču ljusku od kokošjih, što ih čini odličnim materijalom za pravljenje ukrasa, farbanih uskršnjih jaja ili pripremu drugih rukotvorina.

Guščja jaja su oko tri puta veća od kokošjih, a njihova ljuska je mnogo tvrđa. Ista jela se mogu praviti i od njih i mogu se pripremati na sličan način kao i kokošja, samo što je vreme kuvanja duže. Prema rečima iskusnih potrošača guščjih jaja, za njihovo kuvanje je potrebno ne manje od 30 minuta. Ova jaja se mogu uvesti u ishranu dece tek posle 7 godina, jer je reakcija neformiranog organizma na ovu vrstu hrane nepredvidiva.

Tri generacije žive na farmi (Foto: privatna arhiva)