„Glupi su uvek bili jači od pametnijih” – rekao je 1982. humorista Laslo Kopecki (danas već pokojni) u intervjuu koji je dao Janošu Vekašu. Poručujem Kopeu na onom svetu : situacija je i danas ista. Štaviše: u porastu je!

Gledano iz Beograda, Subotica je ćirilični grad

Stojim u redu pred šalterom svemoćne poreske službe u Subotici.

Čovek od oko šezdeset godina, izgleda kao da je pao sa grane, cupka pored mene i pita:

– Da li biste mi pomogli da popunim ovaj obrazac? Treba mi za socijalnu pomoć… Ne znam ćirilicu.

– Slobodno pišite latinicom, čiko.

– Ali ne znam ni da pročitam ova ćirilićna slova.

Zatim objašnjava zašto nije naučio ćirilicu ni u školi, a ni kasnije.

Pomažem mu da popuni obrazac. Latinicom. Baš zato!

U Subotici (formalno, po zakonu) zvanična su tri pisma: ćirilica, mađarsko i latinica (hrvatski). Mesne kancelarije republičkih institucija ovo ne poštuju. Ni u pošti, a ni u elektroprivredi. Njihov centar je u Beogradu. Njihovi potrošači nisu bitni. Ko ne zna „ćirilicu”, neka ne razgovara sa državom, neka ne čita svoje račune, ni obračun poreza.

„Sudbina i položaj Mađara u Vojvodini nikada nisu bili bolji !” – kaže onaj koji vidi samo pejzaž, dolazi ujutro, a uveče ide kući u Mađarsku.

I oni koji nisu članovi partije su ljudi! Valjda

U republičkim institucijama, posao se može „dobiti” samo preko knjižice neke od vladajućih partija, bio to posao portira ili čistačice. (U takmičarskoj sferi, podobnost je bitna.)

U doba komunizma nije svaki, pa i najmanji delić života bio baš vezan za partiju. Na funkcije od poverenja su dospevali komunisti, ali je bilo dosta „nestranačkih” ljudi u organima Saveza sindikata, Socijalističkom savezu, Omladinskoj organizaciji. Štaviše! Na čelu fabrika, škola i zdravstvenih ustanova u državnom vlasništvu takođe su mogli biti nestranački ljudi! Ovo je bilo posebno stanje „uzmi ili ostavi” taktike.

Dogodilo se ovo u Subotici početkom sedamdesetih godina. Reč je o čoveku koji nam je mnogima bio prijatelj. Već je pokojni. Bio je učen čovek. Obrazovan, zlatan, pametan, pomirljive prirode. Onakav, koji ne bi ni muvi naškodio. Pomagao je kome je mogao. Izabran je u nekoliko školskih odbora, pa je čak postavljen i za direktora jedne od srednjih škola. Sve se ovo dogodilo i uprkos tome što nije uživao poverenje vlasti! Možda je bio član partije, a možda i nije. Bilo mu je dozvoljeno da se angažuje na profesionalnom polju – ali godinama nije mogao da dobije pasoš! Na početku sedamdesetih, kada je ovo već važilo za ozbiljnu kaznu. Služba državne bezbednosti ga je saplitala. Nisu ga pregazili (kao što danas čine sa onima koji nisu članovi partije ili sa onima koji su članovi opozicionih partija). Ne zna se šta je bio njegov greh. Ništa nisu mogli da mu prišiju, zapravo je bio sumnjiv samo zbog toga što je više puta automobil mađarske ambasade stajao ispred njegove kuće. Današnja vlast se pak bazira na tome, da je onaj prema kome ne gaje „političko poverenje“, džabe pametan i vredan. Zato i jesmo tu gde smo. Zbog nesposobnih i što na višem položaju, to korumpiranijih lidera.

Više ne živimo jedni s drugima

Za vreme socijalizma je na Kosovu živeo jedan čovek po imenu Živorad Igić (1942–2003). U Prištini je završio pedagošku akademiju, a potom diplomirao na Filozofskom fakultetu srpsku i jugoslovensku književnost.

Politički je bio komunista, a kasnije „Miloševićev čovek“, ali nije ovo poenta. Kad je već živeo tamo gde je bilo mnogo onih koji govore albanski, naučio je njihov jezik. Prevodio je literarna dela albanskih pisaca na srpski.

Pre dobrih 40 godina, on je na forumu intelektualaca u Subotici govorio o onome što se dogodilo na Kosovu.

Postavili smo mu pitanje:

– Koliko meštani govore jezik jedni drugih?

– Stariji Albanci slabo, ali mladi nauče srpski jezik. Među Srbima, najpre znaju albanski oni, čiji je posao vezan za to. Zapravo, samo nekoliko rečenica.

Ova priča mi je zato pala na pamet, jer u Subotici doživljavam isto što je bilo na Kosovu. Mađari čak i imaju malo volje za učenjem srpskog jezika (iako se ipak pokoravaju obrazovnim moranjima). Čak i ako je nastavni program težak, kao i forsiranje ćiriličnih slova…

Srbi, kojih je u Subotici sve više, ne trcaju se oko toga. Čak ni oni koji žele obavljati ili obavljaju neku vodeću javnu funkciju u ovom gradu, delom i mađarskom gradu. Poznavanje oba jezika opštinskih službenika i onih koji rade u javnim institucijama je takođe stvar prošlosti!

Zakon zabranjuje da za zapošljavanje mora da se ispuni uslov ili da prednost bude dobro poznavanje jezika životne sredine. (Pardon: srpski je obavezno znati. To je po zakonu.)

Svako ima svoju teoriju i objašnjenje.

Srbi kažu: „Ovo je Srbija.” Neka svi pričaju srpski.

Mađari kažu: što da učim srpski, bolje da se bacim na engleski, u svakom slučaju neću u Srbiji da pohađam fakultet, niti da živim…

Ljudi su prestali da osećaju potrebu, a nemaju ni volje da uče i koriste drugi jezik, jezik društvene sredine.

Okružuju nas druga vremena, druge kulture. Samo, na ovaj način ne živimo jedni s drugima, već jedni pored drugih. Rukovanja više nisu iskrena.

Jožef Miškolci (Családi Kör – Porodični Krug)

Ilustracija: Mihalj Novak

Prevod: Ljudmila Janković Gubik