Kao teška epidemija, proširilo se verovanje ovde u Vojvodini i tamo preko u matičnoj zemlji, da je biti opozicija greh. Verovanje, da u pravu može biti samo onaj koji je na vlasti, da se sme slagati samo sa mišljenjem one partije/političara koji je na vlasti; kritikovanje vlasti koja vlada ne samo da nije dozvoljeno, već nije ni zdravo, ako čovek želi dobro sebi i svojoj porodici.

Duboko je ukorenjeno verovanje da je svako ko misli drugačije, govori drugačije i veruje u nešto drugo izdajnik, treba ga se odreći, ne treba ni sunce da ga ogreje.

Koliko je ovo uverenje prošireno, pokazuje i najnoviji paket dopuna zakonskih propisa pred mađarskim parlamentom, koji bi kažnjavao bilo kakvu opstrukciju parlamenta i to drakonskom strogošću. Već samim zakonom koji opozicija naziva „zakonom o zapušavanju usta“, Fides bi još jednom pooštrio svoja pravila kako bi sprečio akcije opozicije koje je ocenio kao „narušavanje reda“. Predlog Fides-a bi drastično povećao mogućnost izrečenog odbitka dohotka ( ostavljajući mogućnost da poslanici ne dobiju platu čak cele godine), tačnije u periodu tokom kog predsednik Doma može iz sale za sastanke čak i  izbaciti  poslanike „koji narušavaju red“, koji trideset, pa čak i šezdeset dana ne mogu da stupe na svoje radno mesto. Pored toga, pomenutim zakonom bi se ograničio i pristup poslanika javnim institucijama. Ovo zapravo znači to, da bi poslanik, koji je do sada imao pravo da bilo kada uđe u bilo koju državnu instituciju, u budućnosti mogao to da učini samo pod uslovom da se dobrano ranije najavi. (Na primer u jedan dečiji dom, za koji sumnja da se o deci stara u nepodobnim uslovima. Umesto da se utorkom pre podne nenajavljeno pojavi da pogleda kakva je zapravo situacija, ubuduće treba da napiše molbu, pa po odobrenju iste tek da dobije mogućnost da uđe u pomenuti dom. Lako je zamisliti da bi na ovaj način umesto realnih, svakodnevnih uslova, zatekao našminkanu situaciju koja ne odgovara pravom stanju stvari…). Ali po Fides-u je ovo u redu.

Međutim, nije.

Od vajkada je glavna briga parlamentarne opozicije ta, da prevashodno nadgleda vladajuću većinu, kako ne bi mogla da uradi baš sve što joj padne na pamet. Glavni zadatak opozicije je da ukaže na greške (da, svi greše, te nijedna vladajuća stranka nije izuzetak), da zastupa interese manjine. Većina je uglavnom načisto sa ovim, sasluša, uzme u obzir, odmerava mišljenje manjine, da bi ga potom ili prihvatila ili ne. Ali ga ne pomete odmah sa stola.

Međutim, čini se da u poslednje vreme u mađarskom Parlamentu većina smatra uvredljivim već i samu činjenicu da opozicija uopšte postoji.

Premda postoji.

I poslanici opozicije predstavljaju građane. Ljude, koji se od glasača vladajuće stranke razlikuju samo utoliko što imaju drugo mišljenje o pojedinim stvarima u svetu. Oni su i pored toga isto ljudi, dobri, loši, debeli, plavi ili ćelavi, siromašni ili dobrostojeći, spremni da pomognu ili ne, analfabete ili obrazovani, kao što je to slučaj i sa glasačima vladajuće stranke. Iste serije gledaju uveče, isto tako vole svoju decu, isto tako im je hladno kada je napolju hladno, isto tako se muče zbog zimskog smoga, u istoj pekari kupuju hleb i isto tako se muče ako ih prevari partner.

Niko nema pravo da isključi iz naroda one koji glasaju za opozicione partije. Jedan narod se sastoji od mnogo jedinki, koje vezuje zajednički jezik, zajednički običaji, zajednička kultura, zajednička istorija – a ne jednoumlje. Ako možemo da prihvatimo (a to radimo već vekovima), da pripadnici jednog naroda mogu imati različite veroispovesti, da mogu biti katolici, reformatori, pa i ateisti, onda bi morali biti sposobni da prihvatimo i to da veruju u različite političke ideje, iz ovih ili onih ( ili bilo kojih!) razloga imaju poverenje u različite političare. Od toga su i dalje delovi jedne nacije.

I onda su delovi nacije, kada sa neopisivom dosadom do kraja odslušaju jednu, njima ne preterano uzbudljivu pesmu, koja leti Koeljovskim visinama, a druge pak duboko dirne.

Verovanje, koje se može nazvati poricanjem opozicije, a za koje smo rekli da se širi kao zaraza, kod kuće ide i sa takvim komplikacijama, da je manjina, ako je mađarska, oduševljena vernica mađarske vladajuće stranke, ali obično ljuti protivnik srpske vlade. Činjenicu, da  predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji vrši stvarnu vlast  i Viktor Orban, predsednik mađarske vlade deluju usaglašeno na gotovo šokantan način, ne uzima u obzir. Ako je pak primorana da se suoči sa ovom činjenicom, spašava stvar time da Orban sigurno ne zna šta izvodi Vučić. I šta je radio dok se još nije oprao od radikalskih ideja.

Ali zna. Ne zavaravajmo se.

Zna i ne zanima ga.

Orban je prevashodno politiziran interesima, a mnogo manje principima, kao što mnogi vole da veruju. Trenutno je Mađarskoj u interesu da održava dobre odnose sa regionom Balkana, posebno sa državama koje se nalaze u interesnoj sferi Kine i Rusije. Zvanična mađarska politika nastoji da se distancira od Evropske unije i u ovom traži saveznike. I na Balkanu. I ako treba zažmuriti, a u interesu jednog gasovoda ili jedne železnice, zažmuriće i na to da se u Mužlji zatvara odeljenje na mađarskom jeziku, pa i na to da mađarski penzioner u Vojvodini praktično gladuje zbog Vučićeve ekonomske politike. Isto tako će zažmuriti i na činjenicu da se i pored svih donacija Prosperitati-ja emigracija samo povećava i da ionako sve manje Mađara sve lošije živi u Vojvodini.

Jer, u njegovom strateškom interesu je da sarađuje sa Beogradom.

A mi imamo svoje sopstvene interese. Možda nisu toliko veliki kao interesi lidera država. Možda bi želeli samo malo živahniji grad, izbetonirane ulice, pitku vodu iz slavine. Ili to, da nam deca, kada dođe za to vreme, vide sveta, ali da imaju gde da se vrate.

Nemojmo se bojati toga da gledamo sopstvene interese. I nemojmo se bojati toga da se suočimo sa tim da nije sigurno da naše interese zastupa većina.

Biti opozicija nije povreda zakona. Nije greh. To je pravo dato zakonom.

Samo treba naučiti živeti sa tim. I ovde, kod kuće i tamo, onima kojima je to bitno, u matičnoj zemlji.

Palma Kočanjoš (Porodični Krug – Családi Kör)

Prevod: Ljudmila Janković Gubik