Već tri stotine i sedamdeset članova ima grupa na Facebook-u koju je krajem prošle godine oformila jedna gospođa poreklom iz Ade, a koja živi na Malti, u cilju da pokuša da poveže starije osobe kojima je potrebna pomoć, sa mladima koji žive u tom mestu, a koji bi uradili određene poslove za njih. U opisu grupe pod nazivom Brinimo se o starim roditeljima – Ada, Mol Kristina Oliva napisala je: grupu sam oformila sa ciljem da bi mogli da se brinemo o roditeljima koji žive sami iz raznoraznih razloga. Neko je udovac, udovica, nekom deca žive u inostranstvu. Pomoć je potrebna prevashodno u kućnim poslovima, odnosno pri kupovini, u popravkama oko kuće. Ovde možemo razmeniti informacije, odnosno možemo lakše naći one koji pružaju takve usluge.

Kristina Oliva više od deset godina živi na Malti. Bavi se decom sa posebnim obrazovnim potrebama kao i njhovim porodicama, a osim toga u privatnoj režiji podržava porodice i decu. Njena majka i drugi stariji rođaci žive sami u Adi, zato mnogo misli na kuću, čak i ako retko dolazi.

Kristina je prvo oformila grupu, pozvala poznanike da je lajkuju i podele, da bi njen apel stigao do što više ljudi. Prvenstveno je očekivala da se jave ljudi koji bi prihvatili spremanje, poslove oko kuće, ali i onih koji imaju iskustva u nezi bolesnika. Zamisao je bila da se javno podele kontaktne informacije u grupi, pa onaj kome su ove usluge potrebne može da potraži osobu koja vrši odgovarajuće usluge u grupi, pa da se dogovore o daljim postupcima: o toku rada i da dogovore međusobno cenu usluge.

Ne odlaze svi

-Sve je tako počelo da je mama bila sama, a ja sam želela da postoji neki koga bih platila da može da pazi na nju. Da, ali ja ni to više ne znam ko je ostao kod kuće, Ne znam koga da nazovem da odem pogleda je, čak i ako bih platila. Mogu da pozovem kumove ili poznanike, ali ne mogu ni od koga to da očekujem, s obzirom da je u pitanju velika odgovornost – priznaje Kristina. Uprkos tome da je broj stanovnika Ade zaista opao, Kristina misli da još uvek ima mladih i onih srednjih godina koji bi mogli pomoći starijim susedima. Želela bi da svi zajedno pokažu da je nekada čuvena ađanska zajednica ponovo kadra nešto izvanredno napraviti.

– Stalno sam slušala o tome da tamo nema više nikog, da su svi otišli. Da, ali onom ko je tamo ostao, jako bi dobro došla ta mala suma koju penzioneri mogu da plate za raznorazne usluge. To je mala zajednica, gde bi mogao da se obrće novac, a stigao bi tamo gde je potreban. Ja razumem da mnogi odlaze, ali ima i onih koji ne žele da odu, jer se tamo dobro osećaju. Nekolicina i ne može sebi da dozvoli da ode, jer nemaju odgovarajuću stručnu spremu, način ili se jednostavno plaše da odu. Ima nas raznih. Ako ovi ljudi, koji su ostali u Adi i Molu prihvate određene poslove, pritom mislim na brigu o starijima, spremanje, poslove oko kuće, mogu ostvariti dodatnu zaradu.

Ljudi nemaju poverenja

Posle Kristininog apela u grupi, rodilo se više spiskova koji se stalno proširuju. Na ovim spiskovima su imena i brojevi telefona ljudi koji nude protivusluge u vidu pomoći, kao i kratak opis šta sve mogu da pomognu penzionerima. U posebnim folderima prikuplja one koji se javljaju: u jednom su imena i kontakti onih koji prihvataju negu bolesnika, u drugom spremanje i poslovi oko kuće, a u trećem prevoz.  Ali postoji i spisak koji sadrži aktivnosti u slobodno vreme, a u jednom drugom kontakt doma za stara lica.

– Više ljudi se javilo koji bi mogli prihvatiti određene poslove dok su im deca u zabavištu ili obdaništu. Vreme dok deca nisu kod kuće majke bi posvetile tome da ostvare dodatnu zaradu. Javile su se i osobe koje imaju visoko obrazovanje, pa bi prihvatile raznorazne poslove, ali javno ne bi želele da daju svoje ime. Ovo je neostvarivo, s obzirom da ja ne prihvatam plasiranje usluga. Mnogo sam naučila od ljudi koji su mi se obratili sa poverenjem o zajednici i percepciji iste. Vidim da su nepoverenje i strah veoma jaki, što potpuno razumem. Zahvalna sam na poverenju koje su mi poklonili, kao i za stalnu podršku i pored toga da me mnogi ne poznaju. Radujem se i poštujem i privatne poruke, kroz koje dobijam puno priznanja, dobrih ideja i podrške, a pored toga mi mnogi otvore i dušu, kažu svoje brige, sa kojima veoma često i ja mogu da se poistovetim.

I pored toga što je u pitanju prilično mlada inicijativa, naša sagovornica već može da govori o priličnom broju pozitivnih primera, da je zahvaljujući grupi više njih našlo pomoć koja im je bila potrebna. O ovome svedoče i javni komentari u grupi, kao i privatne poruke.

Naravno, Kristina je već na samom početku iskusila da su ljudi nepoverljivi, pa ih najviše interesuje to, ko od ovoga ima korist, na čiju vodenicu navrće vodu ovom inicijativom, pa i to kojoj interesnoj grupi pripadaju oni koji komentarišu. O ovome ne razgovaraju javno u grupi, jer ne žele da se konforntiraju, nego pišu Kristini privatne poruke. A ona, s obzirom da ne živi u Adi, ne poznaje lokalne odnose. Da bi se izbegli nesporazumi, nameru formiranja grupe i rad iste je stavila na javno.

– U grupi sam napisala i to da oni koji pomažu to rade jer favorizuju svoje krugove, ali to nije važno. Važno je da svi dobro prođu: o starijima se brinu, podržavaju ih, rade poslove oko kuće. Navešću jedan primer. Skrenulo mi je pažnju da je obavljanje određenih stvari, koje utiču na svakodnevni život jednog penzionera, prilično teško, ne čekaju baš u humanim uslovima. To sam objavila na stranici sa namerom da nađemo rešenje, nikako zbog toga da ispoljimo nezadovoljstvo, s obzirom da se iz toga neće izroditi rešenje. Drugi dan mi se javila osoba spremna da pomogne, koja će učiniti sve da se ova situacija promeni. Mislim da u ovoj situaciji treba ceniti to što postoji dobra volja i spremnost da se pomogne. Verujem u to da će se gore pomenuta situacija promeniti. Odnosi u grupi su se potpuno promenili kada su shvatili da ja sve ovo radim potpuno besplatno, da nikakvu materijalnu korist nemam. Odatle se u ljudima rodila jedna vrsta poverenja.

Ne kažu šta im je pravi problem

Ljudi nerado pričaju o svojim brigama, pa Kristina upravo iz toga razloga, kako sama formuliše, mora da radi i „detektivski“ posao da odgonetne šta je čiji problem i kako se može naći rešenje za njega.

– Ljudi ne kažu šta je njihov problem, pa moram da budem i detektiv, da bih shvatila kako živi jedan prosečni penzioner u Srbiji, koliko mu je penzija i šta je to što može sebi da dozvoli. Stigla sam do saznanja da ima i takvih koji zaista teško žive i mogu da dozvole sebi samo da greju jednu sobu. Jednom takvom penzioneru je ogromna pomoć ako ne mora da greje nekoliko sati, već to vreme provede u prostorijama Crvenog krsta. Tamo uglavnom idu starije čike koji se kartaju. Ne poboljšavaju time samo svoj društveni život, vec štede i na ogrevu. Ovo su sitnice, ali mnogo znače. Da, postoje oni koji žele da vode računa, a to i rade, u datom slučaju pohvala ide upravi ađanskog Crvenog krsta.

U grupi se razgovara o stvarima koje mogu biti korisne starijim ljudima. Ponekad se dotaknu i takve teme koja predstavlja tabu, kao što je na primer dom za stara lica.

– Veoma je velik pritisak javnosti na primer, u vezi toga da dede i babe nije dozvoljeno smestiti u dom za stara lica, jer je to velika sramota. Da, davno, kada je životni standard društva bio drugačiji, kad su mogli sebi ljudi da dozvole da nekog plate da vodi računa o bakama i dekama, moguće je da su tada samo takvi ljudi dospevali u domove kojima je bila potrebna stalna zdravstvena nega. Ovo sad nije slučaj. Ako su deca otišla u inostranstvo, i starija osoba ne može da ostane sama iz bezbednosnih razloga, onda smeštanje u dom može biti jedna od opcija, a i onda ako je neko ostao sasvim sam, nema nikoga. I tu temu sam dotakla, na koju je mnogo njih reagovalo. Dobila sam privatne poruke, u kojima su mi ispričali dobra i loša iskustva. Mislim da poenta grupe nije ta da damo mišljenje o tuđim postupcima, već da što više informacija postane dostupno. Lomiti koplja jedni drugima iznad glava je suvišno, ne znamo kako ko živi, pa upravo iz toga razloga neka svako sam odluči šta je dobro za njega i njegove bližnje. Primetila sam, da one porodice, koje su se preselile jako daleko, na primer u Kanadu, vole kada na njihove roditelje paze u domu, ako već ne postoji druga opcija. Tamo su bezbedni. Više njih je odabralo dom na Paliću ili crkveni dom u Kanjiži.

Pitala sam Kristinu kakva je situacija sa brigom o starima na Malti. Po njenim rečima, država i materijalno pomaže porodicu kojoj je to potrebno, ali mnogo njih izabere dom za stare.

-Maltežani jako vole da žive i dok god mogu uživaju u životu. Mnogi rado idu u domove za stare, jer organizuju mnogo zanimljivih programa i verovatno zato što nisu sami kod kuće.

Samoća je veliki gospodar

Nije samo to problem kada je neko bolestan i potrebna mu je nega, mnogi su jako usamljeni, zato što su ostali udovac, udovica, deca im žive u inostranstvu. Kristina veruje da će oni produktivni mladi koji su ostali u zajednici, svojom kreativnošću naći rešenje i za ovaj problem.

– Veliki problem je usamljenost, kada premine partner. Posle toga nekako postaje besmislen život onog koji je ostao, samo jede, spava i gleda televiziju. To je jako tužno, kao da i ta osoba samo čeka smrt. Mislim da u jednoj takvoj zajednici kao što je Ada, gde grade fabrike, gde puno mladih zapošljavaju industrijalci, postoji jedna produktivna, relativno mlada zajednica. Verujem da će i do tih slojeva stići duh ove grupe i da će joj se sve više njih pridruživati idejama, mišljenjem, bilo čime što bi moglo da bude korisno. Dobro je biti dobar, to daje duši snagu i stav. Želela bih da sve više njih oseti svoju vrednost time što će se uveriti u to da su u stanju da se okupe u tako plemenitom cilju, koji može da pomogne podjednako i starima i mladima. Mnogi koji još žive tamo, počeli su nešto i dobro se osećaju. Oni situaciju prihvataju, a ne mire se sa njom, već pokušavaju da izvuku najbolje iz nje. Moje mišljenje je da ako postoje mladi koji čvrsto stoje na zemlji, onda ćemo zajednički nešto smisliti u korist starijih. U tome se krije moja nada, da će sve više mladih koji pozitivno razmišljaju biti u Adi i Molu. Mnogi se žale da nema ništa, ali ima: bave se sportom, pobeđuju na takmičenjima, obnavljaju škole. Kao životni lider vidim da se iz ove situacije može izaći ako probamo da obratimo pažnju na ono što imamo, da na tome baziramo i gradimo. Vojvođani su vredni, plemenite duše, svim srcem verujem da će ovo uspeti.

Postoje i druge stvari u životu sem vegetiranja

Kristina naglašava da se ne treba baviti samo onim penzionerima koji ne mogu da vode brigu o sebi. Važno je da se poboljša kvalitet života i aktivnih starijih ljudi, time što će se formirati različite grupe, te će učlanjivanjem u njih život dobiti veći smisao.

– Postoje i druge stvari u životu osim vegetiranja. Po mom mišljenju, što više programa se organizuje za starije, utoliko im je bolje raspoloženje. Generacije seniora mogu imati mnogo stadijuma, od odlaska u penziju, pa sve dok ne padnu s nogu, čeka ih još mnogo godina, koje mogu provesti smisleno, produktivno i lepo. Zato i zagovaram to da bude više kulturnih programa, da učinimo živopisnijim zaslužene penzionerske godine naših roditelja. Jako se radujem da je zaživeo seniorski ples, koji sad već nedeljno održavaju u Adi, a osim toga i druge aktivnosti.

Kristinini dalji planovi dosežu dalje od organizacije mreže u zajednici. Čeka da se jave osobe koje su spremne da učine nešto za zajednicu. I sama priznaje ono što je bio moto jednog od njenih vojvođanskih nastavnika i zbog čega ga veoma ceni: „Ne zaboravite, vi ste intelektualci, vi održavate ovu zajednicu u životu, dok god živite.“

– Kada sam oformila ovu grupu, ove reči su mi pale na pamet- i ja sam jedna od njih i odgovorna sam, okupimo se i učinimo to zajedno! Sve to što sam do sada uradila je jedna vrsta prve pomoći. Razmišljam o tome kako bi moglo da se konkuriše čak i za materijalna sredstva u cilju podrške starijima, kao i onima koji se brinu o njima. Znam, sa ovim se ne bori samo opština Ada, ovo je problem u svakoj opštini zbog iseljavanja. Verujem u snagu male zajednice, u to da se držimo zajedno, verujem u dobru volju, u nesebičnost. Sami smo anđeli sa pola krila, a možemo leteti samo ako se udružimo – kaže Kristina Oliva.

Žaklina VIGI ŽOLDOŠ

Foto: Dragana Ranković

Prevod: Ljudmila Janković Gubik