Svake četvrte godine, dođe nešto kao što je 29. februar. Dakle, to je kao prestupna godina. Obećati i obećavati, naravno i između toga slušamo političare – i iz vlasti i iz opozicije podjednako -, ali pravo vreme damping obećanja je tek sad ponovo došlo. Tada svođenje računa uglavnom izostane. Kao u Keviju, gde su pre četiri godine obećali put lokalnom stanovništvu, pobedili su isti ovi koji su i sada na vlasti, da bi put posle toga ostao samo san.
„Po prvi put u našoj istoriji“
Često smo čuli, čujemo i čućemo vlasti, pa ipak nije uvek istinita ta izjava. Negde duž Tise sam čuo u jednoj raspravi, da „može da priča ko šta hoće, ali toliko autoputeva nigde nije izgrađeno u istoriji, kao kod nas“. Što nije uvredljivo samo za one koji su gradili puteve u doba Rima (i kasnije), već sam našao i jedan svežiji primer: zapadnije od nas, pre otprilike osamdeset godina, događala se ogromna izgradnja puteva, izgrađeno je stotine i stotine kilometara autoputa, koji je i danas u upotrebi. Ni u snu, naravno, ne želim da upoređujem tadašnje vreme, ni mesta, ni graditelje. To nije ni moguće, s obzirom da to nisu gradili od inostranih kredita, nego sopstvenim novcem, ne strane firme,već domaće, i nisu strani, već domaći stručnjaci radili na izgradnji. U suprotnosti sa izgradnjom puteva u Srbiji. Na kraju, nemam nameru da upoređujem ni naručioce s obzirom da je tada tu zemlju, koja leži zapadno od nas vodio jedan moler, koga su zvali Adolf. ( A kasnije je zapalio svet, milioni i milioni života su mu ostali na duši.)
Često se u izbornoj kampanji može čuti koliko novih fabrika je izgrađeno i koliko novih radnih mesta otvoreno. Samo se tiho dodaje, da inostrani ulagači dobijaju ogromnu pomoć od države, besplatno zemljište i infrastrukturu, oslobađanje od višegodišnjeg poreza a i ostvarenu dobit mogu bez ograničenja da iznesu iz države. A radna snaga je ovde jeftina: u proseku, poslodavac plaća 300 evra mesečno, dok bi u svojoj državi to višestruko platio, a ni gore pomenute pogodnosti mu ne sleduju. Mudri, stari stanovnici moga sela bi rekli „pa da, tako se i budali isplati“. Dalje je karakteristično da se prema ekonomistima tek svako deseto ovakvo inostrano ulaganje računa u tehnološke inovacije. Što u državi svakako i ovako nedostaje, jer je zaostatak veliki.
Predsednička pića
Pre samo nekoliko godina, pređašnji predsednik republike je dočekao bliskoistočne goste i darovao ih rakijom koju je svojim rukama ispekao. Šeik je kulturno zahvalio na balonu, vešto prikrivajući svoje iznenađenje, s obzirom da je opštepoznato, da je konzumacija alkohola u njegovoj zemlji zabranjena. Beogradski predsednički protokol je „zeznuo stvar“, jer nije skrenuo pažnju predsedniku na ovaj detalj. Ako već on sam ovo nije znao, biće da je diplomirao u nedelju, kada je na fakultetu uglavnom samo portir.
Sad je opet rakija dospela na naslovne strane nekoliko novina, s obzirom da je jedna subotička firma proizvela rakiju „etiketiranu“ imenima šefa države i njegovog brata. Koju će – navodno – koristiti samo u okviru partije, neće biti komercijalno dostupna. Mada bi predsednička dunja i šljiva njegovog brata sigurno legla jednom delu glasača. Postoji to i na drugim mestima, mislim na to da napišu ime naručioca na etiketu koja se lepi na buteljku, na zahtev ili slaganje naručioca. O ovim pićima ne zna ništa ne samo predsednik, već ni njegov kabinet. Znači moguće je, da je neki od partijskih vojnika nižeg ranga spretno hteo da udovolji vođi na jedan ulizivački način. Ako uspe, promovisaće ga, ako ne, verovatno će ga degradirati. Moguće je da se u ovom slučaju ostvario ovaj drugi scenario.
Efekat mehura
Očigledno je nedavna uzbuna o smogu iskorišćena za odvraćanje pažnje, u vezi koje je jedan deo političara delio takve savete građanima, predlagao takva rešenja, koja su jednostavno neizvodljiva. Šef vlade je na primer predložio prelazak sa grejanja drvima i ugljem i povezivanje na mrežu daljinskog grejanja. Što je nemoguće izvesti ni u gradovima sa svim korisnicima, a kamoli u selima. Da ne govorimo o tome da polovina opština u državi nema ni vodovodno – kanalizacionu mrežu. Otpadne vode velikih gradova izlivaju se direktno u reke, s obzirom da nisu izgrađena ni postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. U zemlji ih postoji samo nekoliko, za pokazivanje.
Još jedan takav „konstruktivan“ savet ( u vezi epidemije korona virusa) bio je, da „od sada ne peremo ruke tečnim, već običnim sapunom“. Kao da je redovno pranje ruku u ovoj državi redovna potreba svakog građanina. Vlasnici ovakvih ideja su verovatno žrtve efekta mehura. Toliko su se otkačili od svakodnevnog života, da kao da lebde u nekom mehuru (ili u balonu sa toplim vazduhom), lebde iznad zemlje i ne vide sredinu iz koje su se otkinuli. Činjenica je, da se iza zatamljenih stakla službenih automobila i ne vide ovakvi sitni, ali bitni detalji.
Kao Post Scriptum, za one koji ne znaju ili nisu iskusili na svojoj koži: Živimo u zlatno doba – kao što to preferira da naglasi šef naše države. Međutim, ne razumem onda, zašto je jedan od naših poznatih karikaturista, Predrag Koraksić – Corax, slavan po svojim zidnim kalendarima, takvim nazvao baš prošlu godinu?
Janoš Nemet
Prevod : Ljudmila Janković Gubik
