Pripremimo se, ali ne na najgore! Kako da razgovaramo sa decom o korona virusu?

Verovatno je malo roditelja čije misli se sada ne vrte o korona virusu. Kako da razgovaramo sa decom o ovoj bolesti? Agota Pap, subotički školski psiholog, koja je zbog prirode  svog posla u bliskom kontaktu sa decom, roditeljima, a i sama je majka dvoje dece. Idejni je tvorac, (ko)autor i urednik knjige pod naslovom “Šta je dete?”. Za vikend smo pitali Agotu kakvo je raspoloženje u školi gde radi među decom.

-Školarci su u osnovi informisani, a donose i stavove, ponašanje, misli i mišljenje roditelja. Deca izvršavaju svakodnevne zadatke, imali su i ranije iskustvo sa epidemijom i raspustom vezanim za istu. Naučiće nešto i o ovoj vrsti odbrane, da kada je epidemija, treba više paziti na određene stvari, kao na redovno pranje ruku, higijenu. Pojavljuje se ovo i u formi humora, u video snimcima, na stranicama društvenih mreža ili u ličnoj komunikaciji, što ja ne smatram lošim, pošto je humor jedna vrsta odbrambenog sistema. U suštini, deca shvate šta se dešava, razgovaraju o tome, procesuiraju to, ali im briga ne ispunjava svakodnevnicu – barem ne u našoj školi.

Ako pitaju, treba odgovoriti

Kako da razgovaramo o korona virusu sa decom koja idu u zabavište, u niže razrede u školi, a kako sa starijom decom?

-Ono što je veoma važno je da sa decom moramo komunicirati shodno njihovom uzrastu. Nije sigurno da jednom malom detetu treba dati previše informacija. Veoma treba paziti na jezik, da koristimo izraze i jezik koji dete može da razume. Ako se dete interesuje, važno je reagovati, ne sme se ostaviti bez odgovora, jer to iza sebe ostavlja prazninu, brigu. Strah da je to nešto o čemu se ne sme ili ne može razgovarati. U svakom slučaju, ako pitaju, onda treba odgovoriti.  Ako mu pružimo informacije na odgovarajući način i koje su odgovarajuće za njegov uzrast, ne izazivamo paniku. Treba reći da postoji ova epidemija, da je prerasla okvire koji su se u početku pretpostavljali. Treba ga obavestiti da postoje osnovni način ponašanja u vezi virusa kog se treba pridržavati. Tada treba izbegavati lične kontakte, koje smo ranije lakše ostvarivali, ali ne treba ići u krajnosti. S druge strane, roditelj ili neposredno okruženje su moć koja podržava. Ako se kod roditelja ili u porodici javi panično raspoloženje, to će se odraziti i na detetu. Realno, ne nužno prenaglašeno o fatalnim posledicama ove bolesti, ali se može pomenuti starijoj deci, da kao i u većini bolesti, i kod ove može postojati smrtni ishod.

Šta da radimo ako ne možemo da objasnimo detetu da mora da pazi na svoje zdravlje – odbija redovno pranje ruku, dezinfekciju ruku?

-I do sada smo navikavali decu da peru ruke: pre obroka, posle obroka, kada dođu kući, pre i posle korišćenja toaleta. Ovo je deo osnovnog vaspitanja. Ako u detetu postoji otpor, to znači da u njemu postoji poricanje, da neće da poveruje u to što se događa, da misli, ako se ne odnosimo prema tome kao da postoji, onda i ne postoji. I ovo je jedna sasvim normalna reakcija. Ovo ne treba prihvatiti, već treba pristupiti pranju ruku na drugi način, više puta, na različite načine pristupiti problemu: npr. treba reći, da bi to zato bilo dobro, i ja bih voleo/la, ili meni si važan/a ili brinem se za tebe. Malo podignuti detetov status time, što pokušavamo o ovome da razgovaramo sa njim kao sa odraslom osobom: no dobro, moraš i ti da dorasteš ovoj situaciji, voleo bih/la kada bi i ti malo ozbiljnije shvatio/la ovu situaciju. Važno je da dete bude kooperativno u onome što može, da bude raspoloženo za saradnju, jer se tako može ostvariti zaštita.

Oprezno sa gledanjem dnevnika

U domovima mnogih porodica je ceo dan uključen televizor ili radio, koji na sat vremena emituju informacije o broju zaraženih u svetu, državi, gradu, koliko njih je izgubilo živote. Mnogo puta među validne informacije upadne i neka lažna. Da li je dobro za decu da se konstantno informišu o ovim zabrinjavajućim stvarima?

-Sa ovim treba veoma oprezno rukovati, jer ima veoma različitih izvora informacija. To može odvesti razmišljanje i u veoma lošem smeru, jer dete htelo-ne htelo drugačije informacije čuje iz vesti nego mi odrasli. Potpuno slučajno sam pitala svog sina ovih dana: da li vi razgovarate o ovome u školi? Uostalom, zašto i ne bi razgovarali. Moje sledeće pitanje je bilo da li je učiteljica rekla nešto o ovome. Na kraju krajeva, poruka odrasle osobe bi trebala biti autoritativnija nego njegovih vršnjaka. Danas mi se moj mlađi sin obratio pitanjem, kakvo je osećanje kada neko umre… Te reči dopru, iako mi zaista izbegavamo gledanje vesti. Upravo zato treba smanjiti gledanje i slušanje vesti.

Da li roditelj treba da podeli svoju brigu sa detetom?

-Ne treba im oduzeti mogućnost pitanja i razgovora, ali se može priznati i to, da ima stvari koje ni mi ne znamo. Umesto da se upuštamo u špekulacije, ili da pominjemo događaje u drugim zemljama, treba da priznamo, da ne znamo kako će se stvari odvijati kod nas. Važan je pozitivan stav, zato moramo potvrditi da verujemo, da se možemo pozitivno nositi sa ovim, jer se može dogoditi mnogo promena, pa zašto ta promena ne bi mogla biti dobra.

Kako da se odnosimo prema tome da neke odrasle osobe imaju drugačije mišljenje nego što je stav u porodici u vezi ove situacije, ili možda baka ili deda stvaraju preveliku paniku, ili pak sve okreću na šalu?

-Ove situacije su veoma neprijatne, jer s jedne strane ne bi želeli da srušimo kult nečije ličnosti pred detetom, a s druge strane ne bi želeli ni to da dete zbog ovog brine ili bude zabrinuto. U ovakvim slučajevima treba razgovarati o tome, jeste, možda su nastavnik, učitelj, sused, baka ili deda tako mislili, jer nisu imali sve informacije. Pokušajmo da se pozivamo na takve informacije koje se pojavljuju na zvaničnim stranicama.

Dobro je ako dete odglumi

Šta da radimo ako dete upadne u paniku, ima strah od smrti?

-Može se dogoditi i to da ovaj vid zabrinutosti možemo da smanjimo samo mi, roditelji. O tome morate da razgovarate sa svojim detetom. Jako je loša poruka ako sa strahom razgovaramo o ovome, ali nije dobro ni to da olako shvatimo stvari. Postoje kratki filmovi koje možemo zajedno pogledati. Ali upozoravam roditelje na opreznost, prvo ipak sami pogledajte ove filmove, delom zbog jezika kojim se služe u filmovima, a delom da proverite da li je sadržaj odgovarajuć sa taj uzrast. I ja sam naletela na dobre, koji sadrže po meni prihvatljiv humor, sa istorijskim osvrtom, ali plasiraju razumljive informacije o postupku svega ovoga. Možda će neka deca imati potrebu da napišu ili nacrtaju ono što imaju u sebi, da odglume ono što se događa oko njih. Ne treba se uplašiti ako dete tokom igre baci lutku, jer je umrla, ili ako se na crtežima pojave tamne boje. Ove stvari su uglavnom alarmantne za odrasle, ali deca ovako procesuiraju ono što se događa oko njih. Znači, ako to radi, onda je to jedna jako dobra stvar, jer se bavi time na način da u suštini to kreativno izađe iz njega, što je mnogo bolje nego da zadrži to u sebi, i da ga „jede iznutra“, kao što bi to odrasli rekli. Mogu se igrati takve igre, postoje video snimci gde su deca o ovome pevala. Verujmo da oni sasvim drugačije reaguju na ovo, i u ovakvim slučajevima treba da pazimo na njihova osećanja, jer nije nužno njihova svest koja određuje njihove stvarne misli o ovome, nego osećajne reakcije. Ovde prevashodno mislim na malu decu.

Ako tako osećamo da ne možemo detetu dati umirujuć odgovor i da dete i dalje ima strah od smrti, kome možemo da se obratimo, koga da potražimo?

-Možemo se obratiti takvoj odrasloj osobi čije je mišljenje detetu važno. Bolje je da se ne obratimo prvo stručnjaku. Dete u pubertetu osim roditelja uglavnom ima u blizini jos jedno ili dvoje ljudi u koje ima poverenja: nastavnici, treneri. Ali očigledno da stručnjak može pomoći, jer je moguće da nije reč samo o datom slučaju, već nekoj ranijoj teskobi, prethodnom lošem iskustvu ili u osnovi strahu od smrti, ili bilo čemu drugom što može da se javi u vezi trenutne situacije.

Isplanirajmo vreme provedeno u izolaciji

Šta da radimo ako moramo da budemo u kućnoj izolaciji?

-Važno je da detetu kažemo sve u vezi ovoga, da postoji jedan test, koji, proveravaju prisustvo korona virusa u našem organizmu i rezultati će biti poznati za 24 časa. Tih 24 časa nekako treba premostiti. Ako se ispostavi da smo zaraženi korona virusom, onda postoje odgovarajući koraci koje moramo pratiti. Ono što može biti teško za vreme kućne izolacije ili bolničkog lečenja je to, da tada nema poseta, ličnog kontakta. Ako postoji mogućnost da održavamo komunikaciju telefonom, onda to učinimo u svakom slučaju. Dobro je za svakog da se održava određeni vid komunikacije, ako se u okviru porodice kod nekog pojavi infekcija. Sve treba racionalizovati, razgovarati o tome, šta će se desiti, na šta treba računati. Ali se ne treba pripremati na najgore, već treba rešiti stvari. Za decu je veoma važan pozitivan stav, nažalost, od ovoga ne postoji bolje rešenje. Za jedan karantin se možemo pripremiti unapred: svi mogu da napišu šta bi želeli da rade, koje filmove možemo zajedno da pogledamo, šta možemo zajedno da se igramo. Našim generacijama je ovo lakše zato, jer smo doživeli rat, bombardovanja, kada mnogo toga nismo imali i morali smo da ostanemo kod kuće. A za vreme bombardovanja nismo smeli da izađemo na ulicu. Zahvaljujući iskustvima iz prošlih, poznatih situacija, stečeno iskustvo možemo sada primeniti.

Žaklina VIGI ŽOLDOŠ

Prevod: Ljudmila Gubik Janković