Ako očekujem da mi niko ne ograničava ličnu slobodu, to s pravom mogu i od mene očekivati. Mogu biti neodgovoran prema sebi, ali nikako i prema drugima.

Nikada nisam razumeo zašto kažnjavaju nevezivanje sigurnosnog pojasa. Kakve veze ima bilo ko sa tim što ja ugrožavam sopstveni život? Telo je moje, izložiću ga onakvoj opasnosti kakvoj ja hoću. Ako hoću, napiću se, drogiraću se, ako hoću, popušiću tri kutije cigareta dnevno, izmeniću lični opis, ugradiću raznorazne implantate u sebe, igraću ruski rulet, ostvariću seksualni kontakt sa odraslom osobom kakvom god poželim, takav koji oboje želimo. Svaku zakonsku odredbu koja ovo zabranjuje i ograničava doživljavam kao napad na moju ličnu slobodu.  Ne mogu da prihvatim pozivanje na socijalne ili moralne poremećaje – ovo se ionako zloupotrebljava. Ako većina misli da je moja autodestruktivna aktivnost društveno štetna, pa neka me izoluju, neka me gurnu od sebe, neka me etiketiraju kao rizičnu osobu, neka pokušaju da mi pomognu – ali neka me ostave na miru, iako sam potpuno svestan svojih odgovornosti doneo odluku koja se za mene smatra opasnom. Nisam ničije vlasništvo, pa ni državno.

U ranim fazama epidemije korona virusa, mnogi su ponosno izjavljivali da ih ne zanima što izazivaju neodobravanje drugih, te su uprkos upozorenjima išli na zabave, u krčme ili da poljube ikonu, i niko nema pravo da im kaže koliko blizak kontakt sa drugima imaju pravo da ostvare. Zato što bi to, je li, značilo ograničavanje njihove lične slobode, i dozvolite da oni sami odluče da li će svojim ponašanjem prihvatiti rizik od zaraze ili ne.

Ali je korona virus dugim inkubacionim periodom i/ili asimptomatskom slikom prokrijumčario važan preokret u ovakav sled misli: neodgovornim ponašanjem ne štetim obavezno sebi, s obzirom da mogu biti zaražen i da ne znam za to, što znači da predstavljam rizik po druge, ako vam se više sviđa: po slobodu drugih.

A ako očekujem da mi niko ne ograničava ličnu slobodu, to s pravom mogu i od mene očekivati. Mogu biti neodgovoran prema sebi, ali nikako i prema drugima.

Ovo je neizmerno teško uvideti, ako jedna neizmerno iritantna, melodramatična, u ulozi polubožanstva, osoba koja potcenjuje novinare i svoje bliske saradnike govori svakodnevno da ostanemo kod kuće – čas preklinjući, čas preteći. Osoba koja hrabro demantuje pred državom i svetom, da su pre samo par dana virus koji je izazvao epidemiju svetskih razmera nazvali smešnim – da sada i ne pominjemo druge tračeve, velike izjave i neispunjena obećanja.

Ipak, najgora stvar koju u ovoj situaciji možemo učiniti je nešto lišeno svakog zdravog razuma: ako On to kaže, onda baš neću to da uradim, ionako uvek laže, sigurno laže i sada, vanrednu situaciju i zabranu izlaska je ionako samo zato uveo, da bi uspostavio totalnu diktaturu, da bi se obračunao sa protivnicima, stoga se protiv Njega može primeniti samo strategija otpora.

Ne, ovo je ludilo, ovo je već bolesna zavisnost od Njega!

Moramo uvideti: da smo jedna demokratska, dobro pripremljena država, sa izuzetnim zdravstvenim sistemom, sa odgovornim i/ili disciplinovanim stanovništvom, možda bi se i sa manje ozbiljnim ograničenjima epidemija mogla rešiti, nego što ovde pokušavaju, ali s obzirom da se naše demokratske institucije nisu ni razvile ili su ih uklonili, a naša opšta spremnost i zdravstveni sistem ostavljaju puste želje, o disciplini i ponašanju građana u krizi i da ne govorimo, zaista nam je jedina šansa najdrastičnije ograničavanje naših ličnih sloboda vezanih za društveni život.

A strašno je i to, da ako ovo ne uspe, a i ako uspe, oni koji imaju najveću odgovornost u tome što je Srbija država kakva jeste, odigraće ulogu mudrih spasitelja. A odgovornost za druge, za slobodu drugih, poštovanje prava na zdrav život sada diktira da ostavimo po strani politička odmeravanja i da pazimo jedni na druge.

Čaba PRESBURGER

Prevod: Ljudmila Janković Gubik