Član sam jedne virtualne redakcije. Naizmenično pišemo o Mađarima koji žive u različitim delovima sveta ili o pitanjima koja ih dotiču – samo ne o politici po mogućnosti.
Prvo se ove nedelje javio jedan kolega koji živi u Briselu, da on zaista može da zamisli samo jednu temu kojom bi se bavio. Kako uskoro i ja stižem na red, odgovorio sam da upravo i ja o tome razbijam glavu. Nakon kratkog vremena, javio se i naš urednik sa tim da je to naravno, prirodna stvar i da mu je žao što nam prvi nije ovo napisao. Zatim su se javile kolege iz Bratislave i Transilvanije sa izvinjenjem, jer su tek sad pročitali pismo, ali i oni isto tako misle.
U vreme drugog svetskog rata nisam još živeo, ali nekako tako zamišljam, da je to bio poslednji takav događaj koji je uzdrmao celu planetu, kada je sve, bez obzira gde su na svetu živeli, zaokupljalo isto pitanje. Kada će ovom biti kraj? Jer, u gornjem primeru kolege su se javile „samo“ iz različitih zemalja Evrope, ali to nije slučaj samo na drevnom kontinentu. Od Novog Zelanda do Grenlanda, od Rta dobre nade do Kamčatke, sada je potpuno svejedno gde upalimo svoje tv prijemnike, i gledamo lokalni dnevnik – vesti svuda govore o istom. Ako se popnemo na internet, samo jedna stvar se obruši na nas, ako se drznemo da izađemo na ulicu, i sretnemo se sa nekim, samo o jednoj stvari možemo da pričamo, ako telefonom pozovemo poznanike i bližnje iz daleka, samo o jednoj temi se vrti nit priče.
Naravno, sve ovo je razumljivo. Ovo gore sam pisao bez ikakve namere da se podsmevam, jer i ja sam to radim. Gledam, čitam vesti, trudim se da pratim događanja, trudim se da se prilagodim, preživim, i da ne uzrokujem drugima problem. Takođe se slažem i sa svim razumnim merama predostrožnosti, ali ja sada ne želim da skrenem pažnju na obavezne savete (često pranje ruku, izbegavanje kontakta među ljudima itd.), ja bih želeo da skrenem pažnju – iako još jednom kažem, podržavam i navedeno.
Savetujem svima da se povremeno udalje. Uzmite u ruke neku dobru knjigu, pogledajte neki film (o nečem drugom), idite u baštu da malo raduckate, igrajte društvene igre u sobi, ili se igrajte malo na dvorištu sa svojim kućnim ljubimcem. Ko zna dokle će ovo sve trajati, i ako budemo uvek, samo i isključivo opterećivali sebe ovim, onda će nam – pre ili kasnije – prekipeti, i – namerno ne želim da koristim blaži izraz – poludećemo.
Tako da, pazimo svi i na duševno i mentalno zdravlje!
Peter KOKAI
Prevod: Ljudmila Janković GUbik
