Voleće ovo gospon Dunđerski, znam – Čelarevo se, od marta 2020. godine prepoznaje ne samo po njemu, već i po dve velike, mlade i lepe žene: Sanji Mijailović i Ljubinki Gašpar!

A, odmah na početku, pre priče koja sledi: Potpisnik ovih redova ne podržava represivni režim, neorganizovanost države, neistine, ne opravdava nedostatak medicinske opreme, ne propagira rad pojedinca, koji nadomešćuju ono što (ne) rade, a treba da rade, fabrike, zvanične ustanove i/ili institucije…

U ovom tekstu je reč o umešnosti, znanju, pameti, hrabrosti, snazi, brizi, odgovornosti, empatiji, ljubavi…!

U ovom tekstu je reč o Sanji i Ljubinki, koje su, od početka alarma da zaraza izazvana korona virusom stiže i u našu zemlju, odlučile da šiju zašitne maske. Besplatno. Da delaju onako kako one umeju, da se bore alatom kojim one vladaju i da rade ono što najbolje znaju. A, sve na dobrobit zajednice. Za druge ljude. Za komšije, bolesne, žene decu… Za sve kojima njihov proizvod u ovom trenutku nešto znači, ljudski, zdravstveno, psihološki, kako god. Ali, znači!

Sanja i Ljubinka su smislile, počele, inicirale akciju šivenja maski, nakon njih se sve proširilo diljem zemlje.

– Sašile smo, više od 10.000 maski. Prestale smo već davno da brojimo, bilo je to negde kod osme hiljade – kaže Sanja. Razgovarali smo sa Sanjom telefonom (a, kako bi, u ovim vremenima ograničenog kretanja!), zatekli je u deset sati pre podne u njenoj tkačkoj radionici u Čelarevu. Posao kojim se bavi je, kao i mnogima, na žalost, stao, a drugi, veliki, onaj za pamćenje i čelarevske anale je počeo…

– Ušle smo u ovo srcem. Želele smo da budemo korisne i da pomognemo da se što manje ljudi razboli… Sve je krenulo u trenutku kada smo pročitale pismo jedne trudnice iz Novog Sada koju nisu primili na pregled u porodilištu, jer nije imala masku! Moja komšinica, najbolja prijateljica Ljubinka Gašpar i ja, čuvši za to, ali i za druge primere gde nedostaju zaštitne maske,  odlučile smo da prionemo na posao, Počelo je sasvim spontano, pretvorilo se u veliki rad koji počinje u devet pre podne i traje i do 4 ujutro. I po 20 sati smo u radionici – priča Sanja. – Šta nas drži? To je saznanje da je ovo što radimo korisno, mnogima potrebno, dostupno svima koji žele da imaju maske ! Ne šijemo maske samo pojedincima, već i ljudima u zdravstvenim ustanovama… Slali smo maske u Kovin, Suboticu, Beograd, Vranje, Leskovac, Kikinda, Majdanpek , gotovo da nema mesta gde nismo … U Novom Sadu smo isporučile pakete na adrese Betanije, Institutu u Sremskoj Kamenici, Urgentnom centru…

Maske su napravljene, kažu ove mlade žene, po „medicinskoj modli“ u saradnji sa mišljenjem lekarima, ali i s dodatkom „pameti i uputstava“ sa interneta, od pamuka su, imaju dupli džep…

– Adrenalin, koji nas drži budnim, crpimo iz sms i poruka preko društvenih mreža, telefonskih poziva, pisama koje nam upućuju ljudi iz svih krajeva Vojvodine i Srbije – javlja nam se na hiljade ljudi dnevno, hrabre nas, čestitaju, pitaju, poručuju maske za sebe ili bližnje…! Jako nam je žao što nemamo vremena da odgovorimo na sve poruke, ali moramo da radimo! Kada bismo imale nekog da čita poruke, beleži porudžbine, prepisuje adrese… Ima i poruka koje kažu da smo lude, jer radimo besplatno… ne veruju… Da ste prodavale samo po evro, bile bi bogate žene… Ali, najviše je ohrabrujućih poruka: „Ne znamo šta bis0 mo bez vas, javite nam ako vam ikada u životu nešto bude trebalo, nosićemo vas na rukama…- prepričava Sanja svakodnevicu.

Neki ljudi se javljaju da rade zajedno sa Sanjom i Ljubinkom, ali većina njih pita kolika je plata! Na žalost, (ili srećom), nema plate! Vlasta Snjida, takođe Čelarevka, žena koja volonterski nosi hranu starijim sugrađanima, je izuzetak – pomaže kad i kako može, kontaktira s ljudima… D expres se uključio i besplatno dostavlja maske, po gradovima ima volontera koji   raznose maske na adrese naručioca, ima mnogo ljudi i firmi koji im šalju tkanine… Mašine, pegle, grejalica su im stalno uključene, nisu još našle rešenje kako će plaćati struju, videće, kažu…

– Divno je što smo dobile mnoga pisma u kojima nam ljudi šalju recepte za očuvanje i poboljšanje imuniteta, da budemo zdrave, da se mi, slučajno ne razbolimo, jer, šta će, kažu, bez nas i maski…Nemojte pitati kako ćemo dalje, ko zna šta će nas još snaći, važno je da smo bar jednom čoveku pomogle, a, kažu da smo pomogle mnogima, nadamo se, verujemo…a, kako ćemo platiti troškove, kako ćemo izdržati, ne znam, nekako, sigurno ćemo nekako… Ima toliko dirljivih poruka bolesnih i starih ljudi da se često rasplačemo… Ja plačem da se vidi, a Ljubinka ide u dvorište da izduva nos, ja znam da onda plače… – priča je Sanjina i Ljubinkina.

Dok ovo pišemo, Sanja i Lubinka nisu u svojoj čelarevskoj radionici – pukle su im sve igle koje imaju, na putu su za Bačku Palanku, valja kupiti nove igle i šiti, šiti…

Branislava Opranović