Ako građanima, jednostavnim ljudima i nije lako prilagoditi se novonastalim životnim okolnostima, zabrani izlaska, primoranosti učenja kod kuće i sedenju kod kuće, izgleda da političari izvanredno prihvataju neočekivanu prepreku i u svoju korist preokreću vanrednu situaciju izazvanu svetskom pandemijom.
Prosečnom građaninu se često čini gotovo nemogućim da organizuje svoj život u okvirima uslovljenim novim pravilima. Za roditelje sa decom učenje na daljinu predstavlja svakodnevni izazov, a u mnogim porodicama je dobro ako imaju bar jedan računar koji se može koristiti u ovu svrhu. Ako ima više dece, prosto je nemoguće rešiti problem da u isto vreme mogu da uče. Ako roditelj može da radi od kuće, onda je to problem, s obzirom da teško bilo šta možete učiniti sa decom koja skiče u pozadini, a ako još uvek mora da ide na radno mesto, onda je to problem, jer nema kome da ostavi istu tu decu. Ako je stariji roditelj još uvek pokretan, onda je to problem, da se ne može naterati unutar kapije, unutar stana, a ako mu je potrebna nega i briga, onda morate biti veoma pametni i rešiti taj problem u okviru dozvoljenog perioda izlaženja.
Onaj ko je zadržao radno mesto može se smatrati srećnim, s obzirom da ima prihode i može se brinuti o sebi i porodici – međutim, drhti na granici potpune iscrpljenosti, pošto mora da obavi i posao onih koji više ne mogu da rade. Oni koji su dobili otkaze ili su im nova pravila onemogućila da zarađuju novac, nalaze se u gotovo beznadežnoj situaciji.
U međuvremenu, članovi vlade zbrda zdola obećavaju i istovremeno prete. S jedne strane dižu uzbunu pretnjom potpune zabrane izlaska, a s druge strane obećavaju sto evra.
A sve to tako temperamentno i takvim rečnikom, da čovek može samo da prevrće očima.
A sve ovo ne bi bilo tako komplikovano. Istupi neko, ako imamo sreće, potvrđeni stručnjak, koji mirnim glasom, jednostavnim rečenicama kaže, da je kriza i to i to treba uraditi da bi sa što manje žrtava prošli sve ovo. Onda istupi neki predstavnik vlade i kaže, da čelnici države vide problem, trude se da pomognu, takvu i takvu pomoć daju firmama, da ne otpuste radnike, a takvu onim ljudima koji su već izgubili posao. Onda oboje odgovaraju na postavljena pitanja, isto tako mirno i umirujućim glasom, ne protivurečući jedno drugom. Onda lepo svi odu kući i ne pojavi se treći, četvrti, sedmi pojedinac koji tvrdi potpunu suprotnost od onoga što je rečeno.
Nije to tako komplikovano. Uspelo je i Austrijancima i Nemcima, oni već počinju da planiraju ublažavanje mera uvedenih zbog epidemije. Mogu to da urade, s obzirom da se kod njih sa epidemijom bore epidemiolozi, a sa ekonomskom krizom stručnjaci za ekonomiju. Lako je tako, mogli bi da kažemo.
Iako zaista nije komplikovano. Ako u jednom gradiću na obali Tise i jedan čiča koji već nedeljama čuči u svojoj kući zna da jedan zaposleni u jednom lokalnom tržnom centru ima korona virus, a sve zna (ili „sve zna“) i o porodičnom stanju dotičnog i o izvoru zaraze, onda je minimum, koji ljudi očekuju od vođa gradića da istupe, i kažu: toliki je broj zaraženih, to i to smo uradili kada smo saznali za bolest, a ko sumnja da je zaražen može se javiti tu i tu.
Ovo su jako jednostavne stvari.
I šta radi rukovodstvo gradića? Ćuti i nada se da niko ništa ne zna. Imamo jednu lošu vest: ovo nije bila uspešna taktika ni u vreme radio Mileve, a danas, kada društvene mreže sve umrežavaju, ovakvo držanje je jednostavno patetično.
I ne sporedno: opasno. U ovakvim slučajevima je ovo podlo, bespomoćno ćutanje opasno.
Dovodi u opasnost neposredne saradnike bolesnika, njegove susede, poznanike, kupce radnje.
Čak i onda ako su stvarno pokušali da spreče širenje zaraze, ako su preduzeli mere da se to spreči. Ako zajednica, građani, susedi, saradnici i poznanici ne znaju, šta se zaista desilo, smesta počinju da pogađaju i stvaraju ideje.
Onda vlast može samo da se češe, šta se izrodilo na usnama naroda od jednog prećutanog slučaja.
A krajnje je neukusno ako politika i u ovoj situaciji pokuša da iskoristi to u svoje svrhe. Ako progura u medije da dobrovoljci određene stranke pomažu starijim osobama osuđenim na kućni pritvor. Ako pored kupljene vekne hleba i litre mleka stave partijski logo. Jer onima kojima je potrebna pomoć, treba pomoći, nije diskutabilno. I ako ovo članovi partije rade iz svoje dobre volje, tiho, pazeći na potrebe, onda je to zadivljujuće, a mi ćemo im odati priznanje. Ali, ako je samo promovisanje stranke njihov cilj, pa i u ovoj izuzetno teškoj situaciji, ako se pomoć širi samo u onoj meri u kojoj dnevnu donaciju penzioner duguje Partiji, onda blago rečeno dobra namera pada u vodu, a gest je odvratan.
Pokušajmo da ostanemo ljudi i u ovoj situaciji, probajmo se odnositi ljudski prema bližnjima, jer i nama je potrebno samo malo ljudskosti.
Sada je to potrebno.
Palma KOČANJOŠ
Prevod: Ljudmila Janković Gubik
