Pošast korone vlada svetom. Na desetine hiljada ljudi je mrtvo. Mora biti kako lekari kažu. Sa smrću se ne pregovara. To je jedino nesporno i na tu temu nema mog i tvog mišljenja, rasprave, diskusije… Nema polemike među laicima kada je reč o mišljenjima, zaključcima, viđenjima, strašnim iskustvima iz bolnica kao i savetima ljudi medicinske struke.

Sve drugo je (u Srbiji), hteli to da vidimo ili ne, priznali to ili ne – teror. Orvelovska kontrola. Vođa je iskoristio priliku da  pod svoje noge baci sve nas i stvori „građane“ po svom aršinu. Kako on, i isključivo on, to zamišlja. Selo mu je.

Virus, pandemiju, mere zdravstvene zaštite, dakle, ne treba brkati s merama orvelovske kontrole, čiji smo svedoci od početka uvođenja mera tokom vanrednog stanja u Srbiji.

Noćas sam se probudila rano, naspavana, ali uznemirena, te čitam ponovo. Čitam i delim s vama deo teksta promišljanja feministkinja… Citiram:

“Živimo u doba kada je u svetu čitava nauka razvila seriju modela dobrog vodjenja tima i država, između ostalog i rukovođenje sa saosećanjem – compassionate management –  a mi smo se zatekle u državi u kojoj se rukovodi i dalje na EGO platformi – zaštita kao oblik kontrole – dobro poznatoj feministkinjama koje analiziraju macho modele zloupotrebe moći”.

Danas je tačno mesec od kada se Jovana Popović (24), iz Crne Gore, vratila u Srbiju.

Kikinđanka Jovana Popović (muzička umetnica) je guska.

Novosađanka Ana Lalić (novinarka) je takođe guska.

One su gakale. Za razliku od gusaka koje su, od opsade Gala, spasile Rim, pa su nakon toga, zbog svog glasnog gakanja, slavljene širom Rimskog carstva, ove naše guske, Jovana i Ana su – tokom vanrednog stanja u Srbiji uvedenog zbog širenjem epidemije izazvane koronavirusom – zbog glasnog gakanja (u vidu pevanja i pisanja)  – uhapšene.

Reakcija na njihovo gakanje je bilo, ali, kao i decenijama unazad, oprezno i tiho (kolege, revolucionari i ini aktivisti se ne računaju). Njihovo gakanje, dakle, nije probudilo većinu građane Srbije, kao što je gakanje “njihovih drugarica”, gusaka probudilo sve Rimljane. Kako za sada stvari stoje, guske u Vojvodini (hoću da verujem da nije slučajno što su obe iz Vojvodine) kao ni u celoj Srbji, kanda, još jedno vreme, buditi nikog neće!

Iako, znam pouzdano, sve ih je više, tih guski, tih Jovana i Ani … Poznajem ih, znam ih poimence: moje prijateljice, moje koleginice, moje učenice, ćerke mojih prjateljica… u medijskim kućama, u bolnicama, u svratištima za beskućnike, sportistkinje, penzionerke, psihološkinje, pravnice, naučnice, mame, bake, sestre, supruge, devojke…

I samo dok porade sve svoje poslove – izleče, uteše, napišu, nabave, spreme, skuvaju, ispitaju uzorke, zbrinu nezbrinute, odbrane nebranjene… Čuće se, znam, njihov glas… Samo da nam nebo, sudbina, Bog, kako god i ko god podari malo vremena i očuvanog tela i uma, i nagradi nas da budemo svedoci reakcije građana, izazvane njihovim guščijim graktanjem, a u Srbiji!

A, dotle, valja čitati i misliti! Za početak,  reči Jovanine pesme “Bagra”, koja je, nema sumnje, bila povod (zvanična verzija razloga hapšenja: nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme izolacije”) njenog hapšenja i čamljenja 18 (slovima – osamnaest) dana u zatvoru u Zabeli!

Branislava Opranović (Novi Sad, 14. april 2020.)

BAGRA

Banda ote zemlju celu
drvo, kuću, travu, reku,
povratnici u zlodelu,
kradu, lažu, ruše, seku.

Slika ružna, mladost tužna
stoka pamet bedom seli.
Bagra ova jes’ nam dužna,
znanje valja, narod deli.

Nikad više čizme tvoje,
kako gaze srce moje,
srce moje ponosno je
veliko je, slobodno je!

Otpor čuva zemlju celu,
drvo, kuću, travu, reku.
imamo ih sve “na delu”
rat u šteku, suze teku.

Slika ružna, mladost tužna,
hulja rulju mržnjom truje.
Bagra ova jes’ nam dužna,
“svi smo isti”, kupljeno je.

Slika ružna, mladost tužna,
zlatno doba bojkotuje,
bagra ova jes’ nam dužna,
moj je izbor, gotovo je!
moj je izbor, gotovo je!