Na Veliki petak, nekoliko sati pre najduže zabrane izlaska do sada, od 60 sati, potražila sam telefonom vlasnike onih restorana, koji za vreme epidemije pomažu onim građanima kojima je to potrebno besplatnim ručkom. Svi oni su me zamolili da ih pozovem kasnije, ali ne zato što su baš čekali nestrpljivo u redovima nekog tržnog centra pripremajući se za nastupajuću zabranu kretanja i za uskršnje praznike, već zato što su završavali ručak, koji će biti jedino kuvano jelo za mnoge, na prazničnom stolu.

Humani ljudi, oni koji su spremni da pomognu, najčešće su skromni, ne vole da se hvale time kolikim ljudima pomažu, nego to rade tiho, i ne očekuju za to ni protivuslugu niti pohvalu. To je tako i u ovoj situaciji, samo zbog toga smo saznali za humani gest vlasnika restorana, jer su apel postavili na društvene mreže, da bi oni koji su zaista ugroženi, ili poznaju takvu porodicu, osobe koje su same, koje imaju minimalni prihod, ili ga nemaju uopšte, koji sasvim sami žive i ugroženi su, nema ko da im skuva ili kupi namirnice, mogli da se jave da dobiju kuvano jelo, koje u najvećem broju slučajeva dostavljaju radnici restorana ili volonteri.

Kada je čovek gladan, dobro mu dođe pomoć

Eva Pletl, vlasnica subotičkog restorana Taste of Eden tvrdi da je za njih sasvim normalno da pomažu ugroženima toplim, kuvanim jelom.

– 1992. godine smo pomagali siromašnim starijim ženama, izbeglicama iz Hrvatske, koje su smestili na Palić, a koje su bile bez namirnica, vode, bez bilo čega. I tada smo pomagali. Mi smo takva porodica, imamo mogućnosti da pomognemo, pa to i radimo.

Vlasnica tvrdi da ima mnogo onih koji su ugroženi, kojima mnogo znači to jedno kuvano, toplo jelo dnevno.

– Ispred restorana ima jedna kanta za smeće. Oni koji idu na posao i u okolini kupe doručak, ali ne mogu da ga pojedu, tamo bacaju ostatke. Nebrojeno puta sam videla koliko njih zavuče ruku u kantu za smeće i odnese namirnice. Eva kaže, da kada je čovek gladan, jako mu prija malo pomoći.

– Mi dajemo jelo iz ljubavi. Novac ne tražimo. I iz Horgoša nas je zvala jedna majka, ima troje dece, nikakav prihod, i njoj bi trebalo kuvano jelo. Kažem joj, anđele, mi smo tu pored Pionira u Subotici, a vi ste u Horgošu… Mnogo njih nas je zvalo i iz Kelebije. Koliko restorana ima u Subotici, nerazumljivo je da drugi nisu ponudili pomoć! To boli ljude…

Na Veliki četvrtak su kuvali pasulj čorbu sa kobasicama, za Veliki petak pečeni krompir i bečku šniclu, sa kupus salatom i hlebom. Za deset dana su podelili više od 250 ručkova.

Pomažemo onima koji su zaista ugroženi

Ištvan Šterbik je već godinu dana u penziji, od tada njegova ćerka vodi ađanski restoran Laguna, ali je ipak Ištvan taj koji prima telefonske pozive i odgovara na naša pitanja koja se tiču besplatnih ručkova.

Naravno i on se ograđuje, ne rade oni sve ovo da bi dospeli u bilo koje novine, nego zato, jer znaju da ima mnogo gladnih, i potrebno im je kuvano jelo.

– Želeo bih da od ovog ne nastane velika hajka, s obzirom da mi ovo ne koristimo u propagandne svrhe – podcrtava Ištvan na početku našeg razgovora.

– Kada sam obavestio osoblje da ćemo deliti besplatne ručkove ugroženima za vreme vanrednog stanja, naša kuvarica je rekla: „vi ste potpuno pobudalili“ – priča on smejući se.

– Cela ekipa radi, radimo, što ni mrvu nije lako u ovoj kriznoj situaciji. Ja sam uvek bio ovakav, pomagao sam gde god sam mogao. Puno sam bio aktivan i na polju sporta, ne žaleći vreme, energiju, novac. Često ne zna ni čovek koliko je dao, jer je sport jedna rupa bez dna.

Navikli smo da pomognemo tamo gde možemo. Mnogo godina smo mi raznosili kuvana jela ugroženima u Adi i Molu, a koje je obazbedila lokalna samouprava i Crveni krst. Tako da poznajemo teren, znamo ko su oni koji su izostavljeni iz ovakve podrške. Oni koji ne mogu da telefoniraju ili ne smeju da pozovu nadležne, ne umeju da zahtevaju, kao mnogi, kojima ne sleduje pomoć. Mi poznajemo ovaj sloj i njima pokušavamo da pomognemo. Ima mnogo ugroženih ljudi, takvih koji su vezani za krevet, a i takvih kojima su amputirali nogu i nemaju porodice. Naravno, javlja se i mnogo onih koji uopšte ne spadaju u ovu kategoriju, ali zahtevaju jelo i gunđaju kad ih odbijemo. Mi želimo da pomognemo onima, koji su jako ugroženi, jer ne mogu očekivati pomoć od nekog drugog, nemaju porodicu, nema ko da im pokuca na vrata – naglašava Ištvan.

– Tako osećamo da dnevnim kuvanim jelom možemo mnogo da učinimo. Nadam se da ćemo moći da pomažemo sve dok traje vanredno stanje.

Na Veliki petak su pripremljena 22 besplatna ručka u ađanskom restoranu Laguna, a koje su radnici restorana i isporučili ugroženima.

-Danas je jedna teta otkazala porudžbinu, nedavno je izašla iz bolnice i oporavljala se. Sad se osećala bolje, pa je otkazala jelo u korist nekog drugog. Potrefe se i tako istiniti ljudi, koji čim mogu da se brinu o sebi, zahvale se na pomoći i odreknu je se u korist nekog drugog koji je ugrožen – završava razgovor Ištvan Šterbik.

Praznični jelovnik i za ugrožene

Senćanski Mojo club je poznat u celoj državi, drže ga za jedno od domaćih utvrđenja jazz-, blues-, i rock muzike. U leto 2018.godine, klub je od prethodnog vlasnika preuzeo preduzetnik Imre Aroksalaši, koji je od tada renovirao kuhinju i uradio izolaciju na zgradi. Pre mesec dana su proslavili 29.rođendan kluba i prema vlasniku, uprkos tome što se po procenama za 15 godina oko 5300 ljudi iselilo iz Sente, uspešno je sačuvan karakter kultnog kluba. Sadašnja situacija ne ide u prilog vlasnicima klubova, kao ni radnicima istih. Sada radi samo kuhinja, u kojoj dnevno spremaju od 50 – 70 ručkova za ugrožene. Na ovaj način vlasnik ne pomaže samo ugroženima, već i radnicima, s obzirom da ovim može da im obezbedi bar neki prihod.

– Od kada sam preduzetnik, uvek sam bio u službi zajednice, već više decenija podržavam obrazovanje, kulturu, sport. S obzirom da je Mojo club morao da bude zatvoren, prema trenutnom zakonu, ako kuhinja radi, na taj način mogu da obezbedim neki prihod jednom delu svojih radnika. Ovim humanim gestom pokušavam da pomognem ugroženima u datoj situaciji.

Prema iskustvu Imreta Aroksalašija, mnogo njih se bori sa egzistencijalnim problemima u Senti, a sadašnja situacija postavlja još veće izazove pred siromašne.

– Ima mnogo penzionera sa minimalnim penzijama, koji se muče sa penzijama od par hiljada dinara, nemaju rođake, najčešće žive sami ili u najboljem slučaju u paru. U odnosu na broj građana, mislim da mnogo ovakvih ugroženih penzionera ima. Mi podelimo od pedeset do sedamdeset kuvanih ručkova dnevno, zavisi od toga koliko se njih javi taj dan, da su im potrebne naše usluge. Ne treba da dođu po jelo, jer pakete odnesu volonteri na adresu ugroženih.

Na Veliki petak jelovnik je bilo parče pizze i pita sa jabukama, ali se već spremao i praznični jelovnik, koji su volonteri podelili u vreme potpune zabrane izlaska, u subotu pre podne. Tako je na sto ugroženih dospela kuvana šunka, kobasica, jaja, rotkvice, mladi luk, ren i pleteni kolač.

Ko nema ni prihod ni penziju

Do uskršnjih praznika, Mojo club je obezbedio oko 1500 besplatnih ručkova za ugrožene. Ove pakete hrane dele volonteri Udruženja mladih Rakoci saveza Senta. Akoš Homolja, predsednik organizacije, rekao je da je ovih dana mnogim Senćanima potrebna pomoć.

– Ja primam porudžbine, i s obzirom da govorimo o velikom broju ljudi, još na početku smo doneli takvu odluku, da ne možemo da uspostavimo jednu stalnu listu, s obzirom da su za to potrebni posebni kriterijumi, da bi izabrali određen broj ljudi. Pa smo odlučili da treba da se jave svakog dana, a jedna osoba može da dobije maksimalno dve do tri porcije kuvanog jela nedeljno.

Akoš Homolja često i sam deli pakete sa hranom. Volonteri i prilikom uručivanja proveravaju da li zaista ugroženima pružaju pomoć.

– Više od 90 procenata onih koji se javljaju su zaista ugroženi: penzioneri sa minimalnim penzijama, invalidi ili osobe koje nemaju ni prihod ni penziju. Ima i takvih koji nikakvu infrastrukturu nemaju u kući, ni vodu, ni struju. Mnogim samohranim majkama sa malom decom je potrebna pomoć. Dešavalo se i da neko ne pripada ovom sloju, pa smo mu jednom i odneli jelo, ali smo se posle dogovorili da je ova pomoć ograničena na one osobe koja nemaju podršku porodice, nemaju rođake, koji bi mogli da im pomognu.

Akoš Homolja naglašava, da saradnja senćanskog Mojo cluba i Omladinske organizacije Saveza Rakoci Senta nije novotarija.

– Ovo je ujedinjenje dobrotvornih ljudi koji svoj posao rade nesebično, čak i u ovoj teškoj situaciji. Veoma smo srećni što smo uspeli da formiramo tim ovako voljnih ljudi.

Vlasnici ovih restorana i volonteri svoju nesebičnu uslugu ne pružaju zato, da bi eventualno izvukli neku korist , nego su nesposobni da okrenu glavu pred činjenicom koliko njih u njihovoj zajednici ležu na počinak praznog stomaka. Ne mogu imati poverenja ni u to da će po završetku epidemije imati veći promet zbog svog dobročinstva, s obzirom da im je kao biznismenima jasno da nas ne čeka previše svetla budućnost. Vide koliko je njih u zajednici ostalo bez posla u poslednje vreme, i dobro znaju da nam ne sledi period u kom će ljudi masovno ići u restorane.

Žaklina VIGI ŽOLDOŠ