– Svejedno, pre ili kasnije će se svakako sve ovo završiti – rekao je moj sagovornik, ne nužno misleći na trenutnu situaciju, više onako uopšteno, a odnosilo se na društveno – političke probleme i napetost.
– Ako nikako drugačije, onda onako, kao 1945., kada se završio svetski rat.
– No vidiš, ja pak u to ne verujem – odgovorio sam mu. – Ja mislim da je to iluzija. Da je sada haos, jer vlada nepravda, postoji socijalna zbrka i nered, kao i nesigurnost, ali će jednom konačno doći i taj trenutak, jedan određeni, konkretan trenutak, poput prekretnice, i od tog trenutka će se sve promeniti. I da će taj trenutak imati određenu cenu, moraćemo da donesemo ogromne žrtve i gubitke, ali ćemo barem znati, da sada plaćamo račun, ali je zauzvrat kraj, jer je došao trenutak, taj trenutak, i počev od njega sve će biti drugačije, kraj je zbrke, može da počne pravda, red i doba izgradnje, zlatno doba. Za mene je to iluzija. Neće biti tog trenutka, te prekretnice, uslediće samo beskrajni lanac dana koji jezivo podsećaju jedan na drugog, a ako i bude promene, uslediće veoma sporo, tokom dugog vremena, tako, da to nećemo ni primetiti.
Moj sagovornik se zamislio, ali nije odgovorio.
No, to sam sanjao. Celu ovu scenu, tuto kompleto.
Izgleda da ovo stanje počinje da mi utiče na mozak.
Peter KOKAI
