Neoboriva je činjenica, da stanovništvo Evrope postepeno stari. Ovo se lako može potkrepiti brojnim činjenicama. Ako kao temelj uzmemo samo razvijene i od Balkana mnogo bogatije (i vrednije) države, na dnevnom nivou primećujemo manjak radne snage, koji kod njih već postaje hroničan. A ovo je naročito karakteristično za Nemačku. Ako želimo da spoznamo izvor ovog problema, dovoljno je da prelistamo udžbenik istorije iz osnovne škole.

U tom nastavnom programu (naravno uz određeno friziranje) možemo pročitati da je u Drugom svetskom ratu u Nemačkoj koja je brojala 80 miliona duša živote izgubilo 6,2 miliona ljudi, od čega je 3,9 miliona, tačnije 4,87 procenata, prevashodno muškaraca, izgubilo život u borbi. Po nekim procenama, broj povređenih je bio duplo toliki, tako da i prema najopreznijim procenama, znači da je deset miliona (prevashodno) muškaraca postalo nesposobno da produži život naciji, umnožava se.

Oni koji su došli na svet deset godina posle rata, u današnje vreme su dostigli vreme za penziju, to jest, značajno povećavaju tabor starijih.

Situacija je bila slična i u jugoslovenskim republikama, a i u Mađarskoj.

S obzirom na sve navedeno, prognoza za ceo kontinent, a po kojoj će za trideset godina trećinu Evrope, u okviru koje i Srbija, stanovništvo činiti građani preko šezdeset godina, uopšte nije iznenađujuća.

Situacija u kojoj se nalaze stariji ni sada, a ni u narednim decenijama, zaista se ne može nazvati ružičastom. Prema jednom nedavnom istraživanju, 47 procenata penzionera u Srbiji osećaju se diskriminisanim u društvu. Ovo se ne odnosi samo na njihovu materijalnu situaciju, već na samoću koja se na njih obrušila nakon prekida radnog odnosa. Ova situacija je znak, da se društvo (nesamo u Srbiji), sve više orijentiše na mlade. Prema prirodnoj, a naročito profiterskoj logici, ovo je neizbežno, budući da radna snaga koja može da proizvodi spada u ove potonje, a na one koji su odradili ceo svoj radni vek se gleda kao na neku vrstu tereta. Da ne pričamo o tome, da je zbog boljeg životnog standarda jako puno mladih otišlo trbuhom za kruhom, ostavljajući iza sebe stare roditelje, među kojima čak 80 procenata njih ne može mesečnim primanjima da pokrije ni kupovinu lekova. Uprkos ovome, polovina ispitanika je izjavila da bi da dobije na lotou značajniju sumu, poklonila istu deci, unucima, ne bi je ostavili sebi.

S pravom se može zaključiti, da i među njima ima dosta onih koji sada ni za lekove nemaju.

Prema stručnjacima, samoća u starijem dobu ima i teže posledice od materijalnih. Primetno je naime, da je u poslednje dve – tri decenije primetan skok u broju obolelih od Alchajmerove bolesti i demencije. Ovo je pogotovo karakteristično za ljude koji su izgubili bračnog druga, te su ostali sami među četiri zida. Previše slobodnog vremena i dani bez uobičajenih obaveza, sruše se svom težinom na njihove duše i polako, a ponekad i u spektakularno kratkom vremenu, propadnu.

U ranim fazama bolesti, najveći broj njih ne priznaje da pate od samoće, ali ipak osećaju da su postali beskorisni, te im se i odnos prema društvu promenio, naravno u negativnom smislu.

To je slučaj kada to „više ne vredim ništa“ udara u dušu osobe, odnosno kada ima osećaj potpunog izgnanstva.

Mihalj BOT

Oni nemaju pravo na podršku

I u Srbiji ima priličan broj penzionera, koji su i preduzetnici, te su radni odnos zasnovali preko sopstvene firme. Prema najsvežijem objašnjenju ministarstva finansija, oni ne ostvaruju pravo na pomoć države a koja se odnosi na to da neće smanjiti broj zaposlenih u naredna tri meseca. Kao što je poznato, u slučaju preduzeća sa nekoliko zaposlenih, ministarstvo nadoknađuje iznos minimalne plate za tri meseca. Ali se ovo ne odnosi na penzionisane preduzetnike.

Ni u Japanu ne teče med i mleko

Od anegdota do himni, puno se šuška o tome da su Japanci gotovo bolesno odani svojoj domovini, uključujući i kompanije za koje rade. O tome i da ne pričamo da se izuzev u slučaju jakuza (japanske mafije), pominju i kao otelotvorenje poštenja.

Naravno i tu ima izuzetaka. Nedavno je policija uhapsila sedamdesetčetvorogodišnjeg Japanca, jer je za nedelju dana ne manje nego dvedeset i četiri hiljade puta, to jest dnevno u proseku 3428 puta (144 puta po satu, 2,4 po minutu) pozivao najveću telefonsku besplatnu liniju. Time je hteo da „kazni“ kompaniju, zbog nepoštovanja uslova ugovora sa pomenutim građaninom.

Zvanično opravdanje njegovog hapšenja bilo je „lažno ometanje poslova kompanije“.

I oni kradu

U poslednje vreme je u Japanu povećan broj krađa po prodavnicama. Pripadnicima obezbeđenja je zapalo za oko to, što su krali isključivo stari ljudi koji žive sami. Razlog se vrlo brzo pokazao.

Najveći broj njih zato kradu (krali su), jer žive u teškim materijalnim okolnostima, i tim činom su želeli da postignu to, da dospeju u zatvor na nekoliko meseci, gde ne moraju da troše ni na hranu, ni na grejanje, a ne moraju da plaćaju ni račune.