Za nešto više od mesec dana, u Srbiji će biti organizovani republički, pokrajinski i lokalni izbori, ali se slobodno može izjaviti, da je vladajuća vlast već pobedila, štaviše superiorno. Uzevši u obzir proteklih dvadeset godina, nikada nije bilo ovoliko zgađenih, umornih građana u ovoj zemlji,koji na reč – promena- više ni ušnu školjku ne pomeraju (naravno, zahvaljujući i iseljavanju).
Ne žele oni više da glasaju, niti ih zanima, ko odlučuje o njihovoj sudbini na republičkom i pokrajinskom nivou, ni koliko je nesposobno i nesrećno rukovodstvo njihovog grada, na koji način i koliko često jedna opštinska institucija ismeva njihov sopstveni maternji jezik, i pismeno i usmeno, a i to su već zaboravili da su se mere pooštravanja i ublažavanja za vreme epidemije korona virusa menjale na neprimetan i neshvatljiv način, a čije posledice su upravo oni snosili.
Ostale su samo dobro poznate fraze, do dosade ponavljane: svejedno je, ko je na vlasti, meni svakako neće biti bolje; i oni drugi će samo puniti svoje džepove; samo da gore ne bude; trideset godina glasam, nikada nije bilo bolje, moj glas ne vredi ništa… Moglo bi se i nastaviti nabrajanje, ali uopšte nema smisla, suvišno je, s obzirom da je sasvim sigurno, da je svako već čuo ove rečenice iz usta nekog od članova porodice ili bliskih poznanika.
Vlast je uspela da postigne to, da su ljudi postali potpuno ravnodušni, nezainteresovani za svoju sudbinu, nisu raspoloženi da se bave bilo kakvim izborima, jer rintaju za svakodnevne potrebe. Time, da je upravo zahvaljujući njihovim glasovima država i stigla tamo gde jeste, da se izbori mogu dobiti paketom hrane od par hiljada dinara i sto evra, oni se ne bave, jer nemaju vremena za to.
Zahvaljujući kontroli nad medijima, pozitivne vesti stižu na pokretnoj traci i pojavljuju se na ekranu, kao i na monitorima računara, ili se baš čuju iz radio prijemnika, dok svi znaju da strane kompanije dolaze u Srbiju zbog ogromne državne podrške i jeftine radne snage.
Vlast je uspela i stare face, marširajuću opoziciju, među čijim članovima skoro i da nema onih koji nekad nisu bili u poziciji donošenja odluka, to jest deo koalicije vlasti, potpuno podeli, a čija je jedna polovina zaokupljena time da sve koji se kandiduju na izborima proglasi cinkarošima i saučesnicima Vučića, i kada imaju priliku, to i naglašavaju.
U međuvremenu, druga polovina provodi vreme, da pljujući krv prikuplja potpise, i usput objašnjava, da se bojkotom apsolutno ništa na svetu ne može postići, jer ako na izborima učestvuje 30 – 40 procenata građana, tada nema šanse da se formira ekspertna vlada i ponove izbori.
Bojkot je propao, što logično podrazumeva da bi na izborima trebalo da učestvuju svi politički akteri, međutim, treba dati za pravo i onima, koji kažu da nema smisla učestvovati u ovoj farsi u trenutnim uslovima, u kojima ljude na glasanje prevoze automobili lokalne uprave i javnih preduzeća, prave se spiskovi, kada je ko glasao, obećavaju radna mesta, kao i ucenjuju gubitkom istih.
To jest, bojkot nije uspeo, ali nema smisla ni učestvovati na izborima – šta je ovo, ako ne smrt demokratije, potpuna propast kontrole moći od strane građana?!
U ovakvoj situaciji Srbija čeka izbore 21.juna: izgleda da je država dostigla onu tačku, ispod koje ne može niže, barem u pogledu nezainteresovanosti građana za sopstvenu budućnost i sramote za demokratiju. I to je dobra vest. Da, piše dobra vest, jer ako neko tone i tone, jednom potone na dno reke, tačnije, noge mu dotaknu dno i onda ima mogućnost da se odrazi. Ako to ne bude učinio, ostaće tamo dugo vremena. Ako se odrazi, onda možda jednom i ispliva na površinu i bude u mogućnosti da uzme vazduh.
Nije verovatno da će se taj odraz dogoditi pre izbora, ali će i posle glasanja izaći sunce. Međutim, ako se taj odraz ne dogodi u skorijoj budućnosti, onda ostaje bojazan, da će u severnom delu države biti mnogo njih, koji će sačekati otvaranje granica, iskoristivši prednosti koje im pruža mađarsko državljanstvo, pa će glasati nogama – odraziti se.
Janoš Teke
