Ženska saga u doba korone u Srbiji: Milica i breg

“Ostaću bez posla! Moja firma se zatvara! Ja bez radnog mesta, na ulici! U koji ja sad šteker da se uštekam, pa da mi se baterije iznova napune. Ili dopune bar toliko da imam snage da mi se, dok čitam oglase i tražim novi posao, ne sloši svaki put kad je opis posla dug do iza ćoška, a plata nerastegljiva na dane u mesecu”

Jedna od sto osoba u svetu sposobna je da u isto vreme koristi i levu i desnu ruku, tvrde naučnici.

Gotovo sve žene u Srbiji, pak, savladale su tokom prethodnih decenija, veštinu da, na žalost ili na sreću, koriste obe ruke u svakom trenutku dana. Te, u isto vreme, obe noge, sve prste na ruci i nozi, obe strane mozga… Da budu u isto vreme u bar dve prostorije u stanu, da se u istom času i smeju i ljute, slušaju vesti i izdaju uputstva ukućanima, dok grle decu, a da luk na šporetu ne zagori… Da ispisuju spisak za radnju dok nogom zatvaraju fioku, a ramenom vrata… Za sve ovo i ostale varijacije na istu temu, dovoljni su im: Mamine lekcije, tatina i partnerova podrška,  sopstvena volja i snaga…I oči i jezik, razume se. U mene gledaj kad govorim, slušaj šta kažem i biće sve u redu!

Ova se, nazovi, akrobacija, nakon više godina nemira, neizvesnosti, inflacije, rata, nezaposlenosti, ponovo i u nešto drugačijoj formi, razvila tokom iznenadne i još neispitane pošasti 21. veka – epidemiji izazvane korona virusom. Ni slučajno ne polemišući sa nužnostima novopropisanog ponašanja u okviru zdravstvene zaštite, kao ni sada već nesumnjive političke zloupotrebe po život opasne pandemije, ostaće, između ostalog, upamćena i jedna od pregršt suludih ili spretnih, i/ili nužnih mera i rešenja – ona o izmenjenom režimu nastave u školama. Bez da je pre toga precizno smišljeno i rečeno kako – Vođa i njegovi prosvetni saradnici smislili su da roditelji, u Srbiji su to uglavnom mame, bake, tetke, boravak i podučavanje dece školskom gradivu organizuju u sopstvenom domu umesto u školi. Rešenje je u tom času možda bilo jedino moguće, ali je za decu, naročito u nižim razredima osnovne škole, kao i njihove roditelje to bio visoki breg preko koga se nije moglo tek tako i lako. O tome da li mlađa deca mogu da ostanu sama kod kuće, o tome da li mati može da radi od kuće, te uči sa njima, da li svi imaju za takav rad uslove poput struje, kompjutera, interneta, umeju li da barataju tehnikom, jesu li pismeni, ili ne – nije bilo reči.

-Nisam imala ni blizu jasnu predstavu šta se to od mene traži. Neke stvari su mi, pak, odmah bile kristalno bistre – šta god se sprema, sve što je rečeno i sva uputstva koja su nam poslata, moram u našoj kući organizovati i uraditi ja! Pa ćemo posle raspodeliti poslove. Prvo ja moram da shvatim zadatak, pa da ga onda podelim  s mužem, ako on stigne od svog posla. I ne znam šta još moram, ali znam da moram. Jedno je bilo sigurno, ja moram biti uz moju decu, pa ćemo već nešto smisliti. Rešićemo nekako. Tako mora biti. Virus hara. Valja ostati zdrav. Deca ne smeju prekidati školovanje, ni slovo se iz lekcija ne sme izostaviti. Srđan ima devet, a Petar osam godina, tek su počeli da uče. Sve ostalo je u tom trenutku bilo manje važno – početak je priče četrdesetogodišnje ekonomistkinje, rođene Kuljanke, sada Novosađanke, majke dvoje dece Milice Brkić. Reči kuljaju uz gestikulaciju, samouvereno, otvoreno, glasno.

Da nevolja bude veća, dok se epidemija zahuktavala, Cvetko, Miličin suprug, otputovao je poslom u Nemačku. U međuvremenu, u Srbiji je uvedeno vanredno stanje.

– Stisli smo se svo troje na krevetu pred televizorom, moramo slušati vesti, sad je jako važno, kažem deci. Tako, vest o vanrednom stanju dočekujemo zagrljeni, ali su pipkanje i štipkanje kada smo je čuli odjednom prekinuti… Pogledam jednog, pa drugog, naćulili uši, skoro neprimetno se pridigli s mog ramena, vidim malo im mutne oči… Neće valjda sad zaplakati! Šta će im biti prvo pitanje, šta da odgovorim? Na pitanja – „Šta je to vanredno stanje“ i „Hoće li tata moći da dođe kući“ – odgovaram kao iz puške, ništa vi nemojte da brinete! Srđa dalje odgovara umesto mene, setio se mojih reči kojima ih smaram gotovo svakodnevno – „Nema problema koji mi zajedno ne možemo da rešimo“! Klimam glavom, a zapravo ne znam ni šta će biti, ni kako ćemo, ni do kada … Žmarci i strah.

Milici u Zeginu, farmaceutskoj firmi u kojoj je zaposlena, šefica izlazi u susret i odobrava joj da radi od kuće.

Tako je počelo sutra i prvi dan školovanja dece od kuće:

Je l množenje do pet treba naučiti napamet, ili treba da mu objasnim na koji način se množi? Nema se piše zajedno? Klimatske promene su… Odgovori sam na pitanje, ne zapitkuj me, da li pitaš tako svaki čas i učiteljicu, ne pitaš! Napiši, Petre, svojim rečima šta ti misliš o tome. Pa, šta mama, da odgovorim na pitanje šta vidim kroz prozor, kad ne vidim ništa, samo školu, u dvorištu nema dece, na ulici nema nikog! To napiši, pa ću ja doći da pregledam, ne mogu sad, moram da organizujem nabavku alkohola i da u sve Zegin apoteke u gradu to stigne što pre… Koliko puta da vam ponovim da je to sad jako, jako važno! Ćuti, Srđane, ako mama ne nabavi alkohol, svi će se zaraziti, baaš si dosadan! Zvoni telefon, šefica! Ni reči sad, mir! Obuci se, ne možeš ceo dan biti u pižami! Zašto kad nisam u školi? Ima nešto da se gricka? Nema, ne prekidaj lekciju, što sad ne bleneš malo u taj televizor, koncentriši se! Ne volim ovu TV učiteljicu! Kad će ručak? Hoćete da se malo igramo? Daaa! Igra se zove – mama ima pauzu za kafu, a vi imate veliki odmor! Kuhinja je moja kancelarija, soba je vaša učionica, terasa je školsko dvorište, jasno?

Dan drugi:

Plakanje. Zašto ne idemo u školu? Hoću u školu! Ko je izmislio da se ne igram s drugovima? A, kako ću popraviti ocenu iz „sveta oko nas“? Znaš li ti, mama, da imam kontrolni iz srpskog danas?

Treći dan:

Da se niste mrdnuli dok se ja ne vratim iz prodavnice! Da, kupićemo štampač. E, znao sam da će nam i kod kuće uvaliti kontrolni na papiru! Kad uradiš, javi se da fotkam, pa da pošaljemo preko vibera učiteljici, kakav je to švrakopis, lepo piši! Izgoreo mi luk, nema gulaša, danas pile s krompirom! Kako se odmah nisam setila rerne! Spas. Dobro, biće posle i probušene krofne sa pekmezom! Šta, već je pet sati popodne! Ako, mama ne požuriš, danas nećemo stići pre policijskog časa makar malo napolje.

Četvrti dan:

Zašto meni to govoriš, kad je to Petrova lekcija, sve si pobrkala! Dobro, posluži se malo i knjigom! Da, znam da se ne sme lagati, ali slobodno malo zjakni u knjigu. Tvoj učitelj, Petre, traži da odgovore prepišeš, pa pošalješ mejlom? Uf, daj meni, neće biti gotovo do ponoći! Šleper sredstava za dezinfekciju stiže danas … Ako sam u kupatilu, a zvoni telefon, ša treba još da mi dodate? Papir i olovku! Bravo!

Peti dan:

Da li ću ja, mama, nekada još videti Marka? Rekla si da ne možemo kod babe i dede da ih ne zarazimo, a Marko? Gledaj, ima dece na igralištu, pa, je l oni ne vole svoju baku?

-Vremenom smo se uštosili. Imali smo nov raspored života, svako svoju novu obavezu, novi kućni raspored i radno vreme. Deca su navikla na online učiteljicu. Cvetko je išao u nabavku, postao ekspert za osnovnoškolsku matematiku. Svakodnevno smo se čuli s roditeljima u Kuli i Kucuri. Deca su brbljala s drugarima telefonom. Stalno su izmišljali šta bi jeli, šta da mesim… Bili su poslušni i dobri. Jako su voleli da dođu kod mene „na posao“, u kuhinju, da mi skuvaju i posluže kafu. Onda sam ja dolazila kod njih u posetu, u sobu, i častila ih jagodama sa šlagom, svežim iz Kisača, donosio nam ih je svakodnevno komšija Miša. Bila sam izbezumljena od umora i rastrzanosti, ali zadovoljna. Sve je, zapravo, teklo glatko.

I tako dva meseca. Milica je naučila, pa prepričala sve školske lekcije, pomagala u rešavanju kontrolnih zadataka, slala rešenja, slušala učiteljicu i učitelja, dopisivala se s njima mejlom, bodrila i hvalila svoju decu, svoje đake, uveravala muža da će sve ubrzo proći, bila i nasmejana i nestrpljiva i nervozna i ljuta… Sa zadovoljstvom zajedno s mužem i decom izmišljala đakonije iz rerne, igrali se svi zajedno „čoveče ne ljuti se“, brinula o roditeljima,  ispisala sve fakture u Zeginu na vreme, dočekala sve šlepere alkohola… Sačekala Cvetka s posla, ajde sad malo ti, ne mogu više da mislim… Breg više nije bio nesavladiv, porodica ga je uspešno prelazila zajedno, s njom na čelu!

-A, sada, kada je škola završena, svi kontrolni zadaci obavljeni, deca dobila dobre ocene, sva je prilika nešto su od novostečenog znanja i usvojili, sopstveni posao u firmi sam obavila takođe kako Bog zapoveda, šefica je zadovoljna, muž i dalje radi svoj posao, krofne sam na opšte familijarno i komšijsko zadovoljstvo pekla, ispekla i usavršila, naša porodica je ostala u miru i na okupu, kuća je u redu, roditelji zdravi… A, ja? Gde sam sad ja?

-Kako mislite, gde ste sad vi?

-Pa, tako, lepo – sad kad treba da dođem do vazduha, ne samo zato što nailazi nova etapa širenja zaraze, pa mi treba nova snaga, nego zato što sam zaslužila da odanem dušom  i smeškam se samozadovoljno, jer sam sve to držala i održala pod kontrolom, radila kao konj za sve, uspela da održim u vinklu celu našu porodičnu sagu u doba korone, a sad se, umesto da sine – smrkava! Ostaću bez posla! Moja firma se zatvara! Ja bez radnog mesta, na ulici! U koji ja sad šteker da se uštekam, pa da mi se baterije iznova napune. Ili dopune bar toliko da imam snage da mi se, dok čitam oglase i tražim novi posao, ne sloši svaki put kad je opis posla dug do iza ćoška, a plata nerastegljiva na dane u mesecu. Može 20 eura dodatka, ponekad, rekoše. Ja im, zgrožena od njihove drskosti i nepravde poturam pod nos svoju diplomu sa subotičkog ekonomskog fakulteta, pravu, nelažiranu, ne kupljenu, zasluženu i pošteno odraženu, ispolaganih svih ispita, brilijantno napisanog  diplomskog, bila sam student generacije… Kažem budućim poslodavcima da hoću da radim posao ekonomiste, ne i da paralelno s tim, čistim i kancelariju, jer, mora tako kod privatnika!  Pa da JA – ćerka, supruga, mama, kuvarica, spremačica, učiteljica, psiholog – budem i ono JA ekonomistkinja. A, ne da sad kada sam sve do sada u životu pošteno odradila, sada da gubim tlo pod nogama i da zabijem nosom u vrata koja ne mogu da otvorim, da stojim pred bregom koji bih lako umela da pređem, samo kad bi mi dali šansu da radim svoj posao. Ja sam ubeđena da ne tražim mnogo i da to meni pripada! Što stoji do mene ja sam odradila, zato mislim da mi pripada radno mesto, da radim svoj posao za koji sam se školovala, koji umem da radim! Sva moja prethodna zanimanja, doučena i priučena, mogla sam da savladam i sve „sameljem“ jednom rukom. A, sada mi, pred ovim novim bregom, samo mojim bregom, čini se, ništa ne pomaže ni to što sam u svim mojim prethodnim ulogama, godinama i danima, gotovo kao sve žene u Srbiji, naučila da podjednako koristim i levu i desnu ruku  – Milicina je priča.

Branislava Opranović (Slobodna reč)

Naslovna fotografija: privatna arhiva

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo