Ovako se mogao dogoditi ovaj slučaj bez presedana, a koji je rezultirao time da sada duhoviti ljudi ohrabruju meštane da podnesu zahtev za mađarski pasoš u Budmpešti, da zatraže otvaranje mađarskog konzulata u Vranju i da zatraže dr Balinta Pastora za gradonačelnika, ako već nije dobio dovoljno glasova u Subotici. Glas o Prosperitatiju još nije stigao do njih, iako bi bilo potrebe za istim
Svesni činjenice da razlika između nerazumevanja, pogrešnog objašnjavanja i (namernog) pogrešnog tumačenja nije samo u nijansama, pokušao sam da sakupim na gomilu nekoliko takvih prošlonedeljnih događaja, čiji se zajednički imenitelj ne samo može tražiti, već i pronaći negde u ovim definicijama.
Vranjanski Mađari
Nesumnjivo najveća senzacija izbora koji su zbog epidemije premešteni sa aprila na jun, a koja se tiče izbornih rezultata, rodila se u Vranju (Južna Srbija). Ovde je, posebno u selu Neradovac, Savez Vojvođanskih Mađara dobio neobično veliki broj glasova. Sa 1.265 glasova, postao je treća najjača stranka u Vranju. Prema cinicima, tokom migracije, jedno od mađarskih plemena koja su stizala u Karpatski basen odlutalo je tako daleko, a sa druge strane, uspavana nacionalna svest u njihovim potomcima bila je potisnuta hiljadu godina od strane Slovena i drugih plemena koja su živela oko njih. Represija drugih naroda nije ni retka pojava ovde, ranjivost, osećaj opasnosti zbog proterivanja oko porodičnog ložišta (stvaran ili umišljen). Međutim, nasuprot tom zaista ciničnom mišljenju, reč je zaista samo o jednom nesporazumu. Desilo se to, da su lokalni aktivisti jake krajnje desničarske stranke ubedili (možda čak i potplatili) neradovačke građane sa pravom glasa, da zaokruže broj 4. O boji glasačkog listića (ljubičasti republički i lokalni druge boje) nisu obavestili ljude. Ovako se mogao dogoditi ovaj slučaj bez presedana, a koji je rezultirao time da sada duhoviti ljudi ohrabruju meštane da podnesu zahtev za mađarski pasoš u Budmpešti, da zatraže otvaranje mađarskog konzulata u Vranju i da zatraže dr Balinta Pastora za gradonačelnika, ako već nije dobio dovoljno glasova u Subotici. Glas o Prosperitatiju još nije stigao do njih, iako bi bilo potrebe za istim.
Pazarski koncert zvižduka
Sa vlastima zasnovanim na jednoj osobi je između ostalog i to problem, da je umanjen značaj sistema državnih institucija i to da su čak i najbliži saradnici vođe osuđeni na običnu marionetsku ulogu. Ni u Srbiji to nije drugačije, nije slučajno da premijerka ponavlja šefove (ona ga sama naziva šefom) litanije, kao neku mantru, a ako ponekad i kaže nešto sama od sebe, iz toga samo nastaju nevolje. To se dogodilo i pre nedelju dana u bolnici u Novom Pazaru, gde je Ana Brnabić bila u poseti zajedno sa ministrom zdravlja. U danima pre njihovog dolaska, odjednom je skočio broj zaraženih i preminulih pacijenata. Tako su gosti iz Beograda dočekani u razumljivo porasloj tenziji, uz koncert zvižduka i uzvike rodbine obolelih i preminulih osoba. I premijerka i ministar su održali unapred pripremljen govor, ne razumevajući ili pogrešno tumačeći situaciju, a prigovore i uvrede pripisujući političkim protivnicima. Od tada postaje sve više nedvosmisleno da su vlasti iz političkih razloga (i na lokalnom i na višim nivoima) prećutkivale stvarne brojke ili ih lažirale. Prošlog vikenda je izašlo na videlo kako je visoka cena bila ovih isforsiranih izbora. Sada već ne samo u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici, već i u drugim gradovima. Ponašanje premijerke i ministra se usput, budi rečeno, sasvim uklapa u sliku koja karakteriše sadašnju vlast: nedostatak empatije i poznavanja stvarne situacije, iz koje proizilazi naduvenost, arogancija.
Intervju predsednika
Kod građana Srbije koji prate političke događaje, gotovo su se javili simptomi apstinencione krize, kada se početkom prošle nedelje predsednik države nije pojavio ni na jednom državnom TV kanalu čak četiri dana. I urednici nekadašnjeg javnog servisa, sada pretvoreni u partijske medije, takođe su bili u problemima, naime, morali su nekako napraviti informativne programe i vesti bez podataka o njemu. Godinama su navikli da sve počinje sa Njim i sve govori o Njemu, njegove izjave i govori su bili vrh emisija.
Predsednik Aleksandar Vučić se pojavio pre nedelju dana, nakon posete Moskvi sa svojim dragim bratom, gde je uživao u paradi pobede, vojnoj manifestaciji na Crvenom trgu, koja je zbog epidemije odložena od maja do sada. Zatim je intervju koji je na televiziji javnog servisa dao u četvrtak bio uobičajen. Hvaljenje sebe i svog osoblja uz navođenje „bezbrojnih trijumfa“, bezgranično i sramotno, pa i za mazohiste poput mene potpuno neosnovano i mučno glorifikovanje. Samo je šlag na torti bio to da je posle toga reporterku (dotična je dama) više puta ponizio, sa nipodaštavanjem komentarisao njena pitanja, prekidao je, i prezreo intervju nemilosrdnim, gotovo beskrajnim monologom. Blago rečeno, televizijski nastup Aleksandra Vučića je bio nedostojan dostojanstva javnosti. Pogrešno je protumačio svoju ulogu, po ko zna koji put ponizio novinarstvo – i na kraju krajeva – i gledaoce.
Umesto Post Scriptuma, dozvolite piscu ovih redova da utvrdi nešto u ovom periodu nazvanom zlatno doba: Srbija je ponovo dostigla u svom (nazadnom) razvoju jednopartijski politički sistem.
Janoš Nemet (Slobodna reč)
Izvor: Magločistač (ilustracija)
