Kada sam došao na infektivnu kliniku, dan pred izbore, pregledali su me. Tamo je već nastao haos, gužva i sve što sa tim ide, a tamošnji doktor kada me je video, rekao mi je, da ako sam i zaražen koronom, najgore sam pregurao.
Živimo u surova vremena. U ona u kojima je lako izgubiti posao, psihičko i fizičko zdravlje zbog tempa kojim živimo, a u poslednjih par meseci i ono najdragocenije, život. Svako se protiv pošasti koja nas je zadesila bori kako god zna i ume. O svemu ovom sam razgovarala sa jednim privatnim preduzetnikom, obolelim od COVID-19. Njegovo ime i prezime iz razumljivih razloga neću navoditi, štiteći ga kako pravno, tako i ljudski. Posle svega što je preživeo, ima potpuno pravo da ostane anoniman. Sve činjenice u intervjuu koji sledi su istinite i proverene.
Kako je cela ova situacija sa epidemijom uticala na Vaš privatni biznis?
Vrlo jednostavno. Ja sam sve vreme pratio situaciju i video sam šta dolazi. Radio sam do poslednjeg dana, sve dok nije uvedeno vanredno stanje. Kada je ono uvedeno, ja praktično više nisam ni mogao da radim, zbog same prirode mog biznisa, zbog ograničenja, zbog policijskog časa, zbog zabrane kretanja vikendom i tako dalje. Meni su zapravo najbolji dani i bili vikend ili predveče, tačno kada nije više moglo uopšte da se radi. A da i ne pominjem psihozu usled cele situacije, jer ljudi više nisu ni razmišljali o kupovini stvari koje nisu neophodne za život. Moj biznis je zapravo prestao da postoji u interesovanju ljudi. Pored fizičkih ograničenja, susreo sam se i sa tim da je interesovanje ljudi neverovatno opalo za to čime se ja bavim.
Kako ste to premostili? Ipak je u pitanju Vaša i egzistencija Vaše porodice?
Premostio sam tako što sam „pojeo“ ušteđevinu koju sam imao, potrošio i onih 100 evra pomoći od države po čoveku. Onda su se pojavili i prijatelji, koji su mi ponudili pomoć, ali je za sada odbijam, jer su to zapravo samo novi dugovi. U principu sam se oslonio na to, da će sve ovo proći do prvog jula, a sve se u stvari tek sad razbuktalo još više. Ako to stvarno potraje, mesec, dva, ja ne znam stvarno kako će to uticati na moj biznis, tačnije, ako se zaista ovako nastavi, onda pre možemo govoriti o propasti istog.
Kakva je onda uopšte budućnost privatnika u Srbiji koji nisu u nekoj sprezi sa državom?
Ja to zaista ne mogu da procenim. Država ne pomaže previše, ono što je pomogla, pomogla je. Najavljeno je da pomoći više nema, tako da, ja zaista ne vidim baš svetlu budućnost za nas.
Pored svih ovih informacija, imate li možda neku viziju kada će sve ovo da se završi i kada ćemo moći da se vratimo nekom normalnom životu?
Prateći vesti i iz sveta i gledajući kako su to Kinezi rešili, mislio sam da to sve možda može i kod nas da se desi, međutim, mere države su bile neadekvatne, da ne govorimo o nasilnom opuštanju pred izbore. Sada mi trpimo posledice toga. I pošto vidim da na državu ne mogu nikako da se oslonim, nemam nikakve prognoze, šta i kako bi moglo da bude.
Da li to znači da više nemate uopšte poverenja u ovu državu, ni po kom pitanju?
Nisam ni do sada imao, sad mi je samo još gore, jer su svi moji strahovi potvrđeni, i to i više nego što sam mislio.
Da li možda vidite svoju budućnost negde u inostranstvu, ako već ovde ne budete mogli ništa da radite?
Nažalost, ja sam već u ozbiljnim godinama, rokove za odlazak u inostranstvo mislim da sam propustio, meni je cilj sada da izguram još par godina, da moje dete završi fakultet. Posle toga, kada bude stao na svoje noge, onda mogu da razmišljam dalje o bilo čemu, pa možda i o odlasku pod stare dane, ne znam.
Ima li bilo kakve šanse, po Vašem mišljenju, da u narednih 10, 20 godina usledi neka svetlija budućnost i ukoliko da, na koji način je to izvodljivo?
Ja sam u životu uvek bio optimista, međutim, sad me obuzima neki pesimizam, jer ja ovde uopšte ne vidim mogućnost neke promene. Kad god smo se ponadali nekoj promeni, iza ugla nas je sačekalo to, da je promena bila na gore. Tako da smo mi izgleda tamni vilajet Evrope i ja ne vidim da će ovde biti bolje. Nažalost, više ne. Koliko god sam se nadao, sada mi se jednostavno čini da je to nemoguće.
Između svih nedaća, a to je zapravo i najbitnija stavka ovog intervjua, zarazili ste se i korona virusom. Da li možete da procenite trenutak, barem približno, kada i na koji način ste mogli da se zarazite?
Ja zapravo to tačno znam. Imao sam samo jedan rizičan susret, a to je kada sam se vraćao autobusom iz grada i u autobus je upala grupa navijača posle poznatog derbija, a koji su pevali svoje navijačke pesme. Znači u toku onog opuštanja, kada je bilo „virus smo pobedili“, to je jedini moj rizičan susret, s obzirom da smo moja porodica i ja poštovali sve mere zaštite i pridržavali se svih mera opreza. Ne mogu sa stopostotnom sigurnošću da tvrdim da je to bio taj trenutak, ali mislim da jeste.
Kako ste shvatili da ste zaraženi i kakve simptome ste imali?
Ovako: ja sam dva dana, na primer, imao temperaturu, pa dva dana nisam. Onda mi se temperatura ponovo vratila, te sam je imao četiri dana, pre nego što sam se javio u COVID ambulantu. Međutim, imao sam tu nesreću da se razbolim u „predizborno“ vreme, kada ta bolest praktično nije postojala u Srbiji. Iz ambulante su me vratili posle letimičnog pregleda, sa nekim antibiotikom. Otprilike su mi rekli, lezite kod kuće i ako imate danima temperaturu 38,5, ako ste iscrpljeni, onda će vam od ovog antibiotika biti bolje. Srećom, doktorka koja me je primila mi je makar dala svoj broj telefona, i rekla mi da se javim ukoliko mi bude gore. E onda nastaje pakao. Kad god sam popio taj antibiotik, meni je bilo sve gore i gore, temperatura je bila sve viša i viša, išla je do 39,6 s tim da nisam mogao da je skinem. Zvao sam doktorku i rekao joj da mi je sve gore i gore, a ona me je ubeđivala da mi je dobro, da će mi biti još bolje od sledećeg antibiotika i tako dalje… To mučenje je trajalo tri, četiri dana, dok na kraju nisam izmolio istu doktorku da mi, dan pred izbore, da uput za infektivnu kliniku. Kada sam isti taj dan došao na infektivnu kliniku, ponovo kažem, dan pred izbore, pregledali su me. Tamo je već nastao haos, gužva i sve što sa tim ide, a tamošnji doktor kada me je video, rekao mi je, da ako sam i zaražen koronom, najgore sam pregurao. Naravno, tamo su me i testirali, prvi put, do tada nisam ni mogao da se testiram, snimili su mi pluća, izvadili krv. Na snimku se već videlo da imam zapaljenje pluća i poslali su me u bolnicu, to jest, odmah su me hospitalizovali.
Šta se dešavalo u COVID bolnici?
Iskreno, ja zaista mogu samo da pohvalim osoblje bolnice u kojoj sam bio. Tim ljudima zaista nije lako, po velikoj vrućini rade u zaštitnoj opremi, uslovi u kojima rade zaista nisu humani. U 90 odsto slučajeva su vrlo ljubazni, posvećeni svom poslu. Jeste im teško, ne mogu zapravo ni da rade kako treba. O protokolima ne znam mnogo, ali je činjenica da se pokriva sve ono o čemu sam čitao. O čemu je reč… Na primer, injekcija protiv zgrušavanja krvi se dobija svaki dan, dobijaju se jaki antibiotici koji verovatno ne utiču na virus, ali utiču na to da se na ta već povređena pluća ne „zakači“ još neka bakterija. Dobija se i Hlorokin, koji je prvenstveno lek protiv malarije, ali je i lek za autoimune bolesti, tako da verovatno utiče na preterani odgovor našeg imuniteta na ovaj virus. U sklopu terapije smo takođe dobijali i vitamin C i alfaD3. Tim protokolom lečenja je verovatno obuhvaćeno sve što se sluti o ovom virusu, jer je očigledno da se o njemu ne zna mnogo. Eto na primer, ja sam samo tri dana pred odlazak u bolnicu čitao da Hlorokin može da napravi više štete nego koristi, ali eto, ja sam se zalečio. Koliko je ova bolest ostavila posledice na mene, još ne znam. Po rezultatima krvi znam da mi je jetra bila malo oštećena, ali se ona ipak regeneriše u nekom vremenskom periodu. Pluća treba da snimim za jedno mesec dana, da vidim da li ima posledica. Napomenuću da sam nepušač i da sam se dugo bavio sportom, kao i da sam dosta vremena provodio na vazduhu. Ne znam, videćemo…
Kako se testiraju ljudi? Da li ste testirani čim ste stigli u bolnicu?
Ne. Ja sam testiran na infektivnoj klinici, a rezultati mog testa, da li su zagubljeni ili šta, kasnili su devet dana. Praktično, dok sam dobio pozitivan rezultat, ja sam već završio sa terapijama, onim glavnim, udarnim. Doduše, oni su i rekli da je po kliničkoj slici bilo sigurno da je u pitanju COVID, a klinička slika ne laže, jer je vrlo karakteristična. Međutim, kada mi je rađen drugi test, kada su trebali da me otpuste iz bolnice, rezultati su stigli za dva dana. Tako da je moguće da je bilo neko zagušenje prvi put, jer je tada situacija bila zaista jeziva. Uglavnom, bilo je dosta ljudi koji su dugo čekali rezultate testa, i to onih koji su testirani neposredno pre ili posle izbora. A zašto, to ne mogu da znam. Znam samo da je sa mnom bilo sasvim različitih profila i starosnih grupa ljudi.
Kako je prošla vaša porodica? Vi ste bili zaraženi, da li su oni testirani?
Moji su imali asimptomatske simptome. Imali su gubitak čula mirisa i ukusa i to je trajalo jedno nedelju dana. Ja sam u bolnici pitao i na prijemu i doktorku da li moji kontakti treba da se testiraju, kakav je protokol za njih, da bih dobio odgovor da ih neće testirati, ukoliko nemaju tešku kliničku sliku, jer nema dovoljno testova. Rekla mi je da se samoizoluju 14 dana što su oni i uradili. Što znači da ne znamo da li su pozitivni ili negativni, simptomi su im prošli. Zatim, i moja tašta je obolela, iako nije imala neposredni kontakt sa nama, bila je desetak dana u bolnici, isto sa simptomima upale pluća. Njen prvi test na infektivnoj klinici je bio neuspešan, drugi negativan, a puštena je iz bolnice pre nego što je stigao rezultat trećeg testa, zbog nedostatka kapaciteta. Rezultate nismo ni videli, verovatno od bolnice mora da se zahteva da se vide rezultati testa.
Koliko ste vremena proveli u bolnici?
Tačno dve nedelje. I morao sam posle toga da budem jos 14 dana kod kuće u samoizolaciji.
Kako se sada osećate?
Ja se osećam dobro. Doduše, nemam snage kao što sam imao, ali pošto mi uskoro ističe samoizolacija, moraću malo više fizički da se aktiviram, pa ću tek onda da vidim koliko mi snage nedostaje.
Kako vidite sebe i svoju porodicu, kada sve ovo prođe jednog dana?
Mislim da će trebati dosta vremena, ali ćemo moći bar malo da se vratimo u normalu. U principu, govorio sam to tokom ove epidemije: ako moraš da biraš da li možeš da umreš od korone ili sigurno da umreš od gladi, odgovor je očigledan. Kad sam oboleo, video sam da ovo nije ni najmanje šala. Jedan moj komšija je preminuo, imamo iskustva u neposrednoj okolini da su ljudi oboleli i preminuli. Sve zavisi od toga kako će ova bolest da deluje na celu civilizaciju. I zapravo, koliko je naša civilizacija sposobna da se sa ovim izbori. Niti ću ja biti prvi, a ni jedini koji će na neki način da pati zbog svega ovoga.
Da li ima šanse da se ekonomija na globalnom nivou nekako povrati, jer je ova pandemija generalno uticala na celokupnu svetsku ekonomiju?
Više ništa neće biti isto. Ali ja želim da verujem da će svet ipak da se vrati u neku normalu. Međutim, ne verujem da to može biti za manje od dve godine i to pod uslovom da nekako rešimo ovu situaciju sa virusom.
Šta reći… Svima nam preostaje samo da se nadamo da ćemo nekako barem pod kontrolu jednog dana staviti ovu, kako izgleda najveću pošast 21. veka koja je uticala, utiče i još će neko vreme uticati na sve oblasti naših života.
I da ćemo preživeti. I fizički i psihički.
Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)
Foto: Shutterstock
Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo
