Kao što je činjenica i to, da su ljudi u stanju da tolerišu oštre mere, sve dok veruju da one mogu biti efikasne. Ali je bez sumnje i to, da građani jednostavno ne vole da ih smatraju budalama, da im jedan dan kažu jedno, a drugi upravo suprotno.
Prošle nedelje je počeo najčudniji talas protesta u novijoj istoriji Srbije, prvo u Beogradu, a potom i u više većih i manjih gradova. Čudan je bio ovaj talas protesta, jer je svaki učesnik (uz izvesno preterivanje), protestovao zbog nečeg drugog, pokret nije imao vođu, demonstranti nisu imali zahteve – nije bilo ničeg takvog što bi bilo bar uobičajeno u jednom standardnom protestu.
Ovaj talas protesta je bio čudan i zbog toga, jer je policija prema građanima postupala sa neviđenom brutalnošću, pa čak i povremenom okrutnošću. U vreme Miloševića, posebno tokom zimskih demonstracija 1996. – 1997., bilo je perioda kada su uniformisana lica nastupila posebno agresivno prema demonstrantima koji su protestovali zbog rezultata na lokalnim izborima; međutim, čak ni tada nije bilo primera da su napujdali pse na demonstrante – kao što je to bio slučaj prošle nedelje u Beogradu.
Sve je zapravo počelo jednim od uobičajenih, neverovatno sramotnih televizijskih nastupa šefa države, kada se Aleksandar Vučić oglasio na svoj način, nimalo dostojno jednog šefa države izjavio: situacija u vezi sa epidemijom korona virusa se pogoršava, pa će on „biti primoran“ da ponovo uvede policijski čas za vikend. Tokom svog dugačkog, u maniru loše odigrane uloge, nastupa, pažljivo je izostavio „sitnicu“ da li je želeo da kazni samo glavni grad (zbog nezadovoljstva što su Beograđani u velikom broju bojkotovali junske izbore) ili planira da „blagoslov“ proširi na celu zemlju.
Bio je to proračunat postupak, a cilj je morao biti to, da što veći broj ljudi drži u neizvesnosti – na kraju krajeva, ako se svi tresu od straha što će ih usred letnje vrućinčine zatvoriti u stanove na cela tri dana, oni koji nisu obuhvaćeni ovom krajnje strogom merom osetiće ogromno olakšanje. A onda će oni kojima se „smilovao“ biti čak i zahvalni šefu države…
Nije se ovako dogodilo. Dogodilo se to da se u roku od nekoliko sati od ove objave ispred srpskog parlamenta okupila vrlo nervozna gomila ljudi. Na društvenim mrežama, Tviteru, Fejsbuku, ljudi su pozivali na protest protiv policijskog časa.
Da, protiv policijskog časa. Čak i onda ako se u hodu sve više i više slojeva navlačilo na ovaj temelj. Ima veoma mnogo onih, koji su nezadovoljni nedoslednošću načina kojim država rešava epidemiju (i koji je sada rezultirao nizom slika, koje sramote Bergamo u Italiji, a izlaze i srpskih bolnica, gde nema dovoljno mesta za obolele, nema dovoljno lekara i medicinskog osoblja, koji bi pružili pomoć onima kojima je potrebna, nema dovoljno zdravstvenih kapaciteta za brzo testiranje…). Naravno, sa ublažavanjem restriktivnih mera, došlo je do povećanja broja zaraženih ljudi širom Evrope, u odnosu na prethodna stanja, ali je u Srbiji dostigao zapanjujuće razmere. Što i nije čudo, s obzirom da su popuštanja drugde bila postepena, dok je ovde jedne nedelje još na snazi bio policijski čas, a sledeće nedelje je već bilo moguće držati izborne mitinge (i držali su ih…) I fudbalske utakmice, i „fuck corona“ žurke, mature, prve pričesti, vašare… A vlada je sve ovo mirno posmatrala, dopustila, podržala.
Bilo im je u interesu, trebalo je ponašati se kao da je sve u najvećem redu, da bi izbori mogli biti održani.
A kada je završeno glasanje, bolnice su se napunile, broj preminulih je takođe počeo naglo da raste, e onda je Vučić sve hteo ponovo da zaključa.
Ali tako se ljudi ne mogu tretirati. Građanin nije pripitomljena životinja, čak i ako Vučić želi da veruje u to… Nije ni čudo što je njegova objava napunila prostor ispred parlamenta.
I opet spada u čudnu kategoriju to, što su se iste večeri pojavili provokatori, ti čudni, malo mučno jednoznačni ljudi u civilu, koji su za razliku od mirnih demonstranata pokušali da provale u parlament, kamenovali policiju, palili, da bi se onda, kada je počelo raspršivanje, odjednom pomešali sa onima koji su udarali, tukli pendrecima i povremeno izigravali demonstrante… Deo medija je počeo da govori o parapolicijskim jedinicama, drugi o navijačima, ali su se svi složili u tome, da koji god da su ovi čudni muškarci, očigledno je da instrukcije dobijaju iz istog centra.
Postoji i takvo mišljenje, da je Aleksandar Vučić sve ovo pomno planirao, kako bi skrenuo pažnju sa nastavka pregovora prošle nedelje, a koje je primoran da nastavi sa Prištinom zbog pritiska Evropske unije, a čiji će rezultat, pre ili kasnije, biti priznavanje nezavisnosti Kosova. Zagovornici ovog mišljenje kažu, da bi demonstracije bile dobar izgovor za uvođenje totalnog policijskog časa ,kao i za sprečavanje eventualnih nereda zbog priznavanja nezavisnosti.
Ako je ovo bio plan, otišao je totalno u drugu stranu.
Moguće je da bi priznavanje nezavisnosti uzrokovalo nerede. Ono što je međutim sigurno, je da se planirano zatvaranje ljudi suočava sa snažnim otporom. Tolikim, da je šef države već dan nakon prve demonstracije, u sredu (ovog puta sa namrštenim, tmurnim i punih briga izrazom lica), najavio da je on i dalje za policijski čas, ali ako narod toliko ne želi svoje dobro, neka bude, onda neće biti tako strogih mera…
Vučić se preračunao. Ima mnogo sledbenika, bez sumnje. Kao što bi ga mnogi pratili i kroz vatru i kroz vodu, u realizaciji njegovih najvećih izmišljotina. Kao što je činjenica i to, da su ljudi u stanju da tolerišu oštre mere, sve dok veruju da one mogu biti efikasne. Ali je bez sumnje i to, da građani jednostavno ne vole da ih smatraju budalama, da im jedan dan kažu jedno, a drugi upravo suprotno.
Ne, ove demonstracije neće poljuljati Vučićevu moć. Ali su pokazale da čak ni on ne može sve što hoće. Neće mu poljuljati moć, jer jednostavno nema ko da je preuzme. Slaba i fragmentirana opozicija za to sada nije sposobna. A to i on zna.
Tako da je zaista neshvatljivo zašto i čega se boji.
Osim ako zaista ne uživa u pomeranju granica.
Čak i po cenu pujdanja pasa na ljude. Što već nije politička, pogotovo ne vrlina jednog državnika. Tu bi već imali posla predstavnici jedne druge profesije…
Palma Kočanjoš (Slobodna reč)
Foto: Pixabay
