Za vreme trajanja vanrednog stanja, regulisane su i sahrane, te je na njima moglo prisustvovati najviše deset ljudi – mnoge porodice su se odlučile za kremaciju, jer su članovi porodica koji žive u inostranstvu bili zaglavljeni u inostranstvu.

15. marta, na preporuku Kriznog štaba, oformljenog zbog epidemije korona virusa, predsednik Aleksandar Vučić proglasio je vanredno stanje na teritoriji cele Srbije. U smislu ove mere, od tog dana zatvoreni su vrtići, osnovne i srednje škole i univerziteti. Zatvoreni su i granični prelazi, na koje je poslata vojska, a oni su štitili i najvažnije javne ustanove, bolnice, kao i domove za stare. Vlada je obavezala građane starije od 65 godina da ne napuštaju svoje domove.

Zbog suzbijanja epidemije korona virusa, srpska vlada je pooštrila propise koji se odnose na masovne događaje. Konstantno je ograničavan broj osoba koje su mogle da učestvuju u otvorenim ili zatvorenim okupljanjima. Tako je, između ostalog utvrđen i broj ljudi koji može da prisustvuje sahranama, kao i broj onih koji mogu prisustvovati misama.

Šestog maja je ukinuto vanredno stanje, ali to ni izdaleka nije značilo da zemlja može potpuno da se vrati u stanje u kom je bila pre 15. marta, budući da i dalje na snazi ostaje niz mera koje sprečavaju širenje virusa. Iako je policijski čas ukinut, pa stariji ljudi mogu bilo kad da izađu na ulicu, i dalje im se savetuje da to što ređe čine. I pogrebnici, a i sveštenici izveštavaju o tome da se život starijih građana nije vratio u normalu: manje njih dolazi na mise, a i posete grobljima su smanjene.

Na sahranu sa posebnom dozvolom

Funero obavlja sahrane u crkvenom delu Bajskog groblja, Pravoslavnog groblja u Subotici i na Novom groblju u Aleksandrovu. Na Pravoslavnoj groblju se vrše samo ceremonije, ne i sahrane. Tokom vanrednog stanja, broj onih koji mogu da prisustvuju sahrani je bio ograničen na deset. Prema rečima Brigite Halas, direktorice Pogrebnog preduzeća Funero iz Subotice, na sahranama koje je njihova firma obavljala, nije bilo potrebno posebno reagovati, jer su se građani pridržavali restriktivnih mera.

-Ljudi su se sami pridržavali propisanih mera, nismo morali da preduzimamo nikakve posebne mere. Ponašali su se disciplinovano, samo nekoliko njih je bilo unutra, pored kovčega, nije bilo rukovanja niti zagrljaja prilikom izjavljivanja saučešća.

Vlada je obavezala građane starije od 65 godina da u cilju zaštite svog zdravlja ne napuštaju svoje domove, pa tako nisu mogli da idu ni na sahrane, osim onda kada je bila reč o bliskoj rodbini, i tada samo uz posebnu dozvolu.

-Zbog zabrane izlaska, stariji od 65 godina su mogli da odlaze na sahranu samo uz posebnu dozvolu. Ove dozvole su mogli da zatraže u Sekretarijatu za unutrašnje poslove – priča direktorica preduzeća Funero.

Interesovalo nas je i to da li je neko pratio da li se mere poštuju i ako jeste, čiji je to bio zadatak. Direktorica pogrebnog preduzeća tvrdi da nije bilo kontrole koja se odnosi na to koliko je ljudi prisustvovalo sahrani. Pogrebna se kompanija, kao i većina institucija, o restriktivnim i zdravstvenim merama informisala putem štampe i medija, ali su dobijali i konkretna uputstva.

-Mi smo obaveštenja o propisima dobili imejlom iz Opšte bolnice u Subotici, i držali smo se njih. Osim ovoga smo se informisali putem štampe i interneta. Radnici su svoj posao obavljali u odgovarajućoj zaštitnoj opremi. Dezinfekciju smo obavljali i nekoliko puta više nego inače u automobilima, hladnjačama i mrtvačnicama. Maske su nosili i radnici i oni koji su prisustvovali sahranama. U našoj prodavnici smo onima koji su organizovali pogreb obezbedili dezinfekciona sredstva i maske – objasnila je direktorka tadašnju situaciju.

Veći broj kremacija

Mnogi nisu mogli da doputuju kući zbog vanrednog stanja, s obzirom da su granice bile zatvorene, i baš zbog toga je porastao broj kremacija.

-Nijedna sahrana nije odložena zbog karantina. Ili članovi porodice koji su bili u karantinu nisu prisustvovali sahrani ili su od nadležnih tražili dozvolu. Međutim, više ljudi se odlučilo za kremaciju, čime su odložili vreme sahrane, jer članovi porodica koji žive u inostranstvu nisu mogli doputovati kući – saznali smo od direktorice pogrebnog preduzeća. Ona dodaje da vanredno stanje nije poremetilo rad preduzeća, jer su svi, i osoblje i rodbina pokojnika bili potpuno disciplinovani u datoj situaciji. Naglašava da veoma obraćaju pažnju na zdravstvene standarde, jer po njenoj tvrdnji, više ne može da se zna da li je pokojnik bio zaražen korona virusom ili ne.

-Na svakoj sahrani posvećujemo veliku pažnju zdravlju naših zaposlenih, jer verovatno ima više pokojnika kod kojih nije uspostavljena dijagnoza, ali su zapravo bili zaraženi – tvrdi direktorica.

Takođe smo bili znatiželjni i da li se stari red vratio na groblja nakon što je vanredna situacija ukinuta. Prema rečima direktorice preduzeća Funero d.o.o više ne postoji ograničenje broja osoba koje mogu ispratiti pokojnika na njegovo poslednje putovanje.

-Epidemija je još aktuelna, ali su restriktivne mere popuštene. Nije ograničen broj osoba koje mogu prisustvovati sahrani, ali i dalje se veliki broj ljudi njih pridržava, te ih nema toliko mnogo na sahranama. Sada bi već mogli da prisustvuju, ali se boje virusa, pa iz toga razloga manje njih ide na groblje.

Sahrane po skraćenom ceremonijalnom rasporedu

Ove godine smo bili primorani da najveći hrišćanski praznik, Uskrs, slavimo u vreme policijskog časa i zabrane okupljanja. Razgovarali smo sa župnikom crkve Isusa Radnika u Kertvarošu u Subotici, od koga smo već tada saznali kako se odvijaju mise tada, kada su sveštenici primorani da ih drže iza zatvorenih vrata. Sada nas je zanimalo kako su tekle sahrane za vreme vanrednog stanja.

-Za svaki liturgijski obred, episkopija je dala smernice: i mogućnosti i ograničenja. U svakoj biskupiji biskup ima pravo da vlada crkvama, episkopija formuliše preporuke koje je svaki biskup dužan da objavi svojoj biskupiji. Ovo je i kod nas regulisalo liturgijski život. Takođe, crkve su mogle biti otvorene za vreme vanrednog stanja, ali ne i tokom mise. Nismo mogli držati javna bogosluženja, ali lične mise da. To je imalo veliku važnost, da bi vernici bili svesni da se njihovi sveštenici i dalje mole za njih, a u crkvama držimo mise i onda kada vernici ne mogu da budu prisutni na njima zbog zabrane okupljanja. Propis je regulisao da li tokom mise mogu biti prisutni ministranti, jedan ili dva, kao i da li može doći pojac. Sve su regulisali: i kako da idemo kod bolesnika, i to šta da radimo na sahranama – priča župnik. Dodaje, da je uredba u svakom pogledu sledila važeće srpske propise.

Sakralne službe i ceremonije, uključujući i sahrane, oslikavale su po jedan deo episkopske uredbe. Odredba je naglašavala da se u svakom pogledu moramo pridržavati državnih propisa koji se tiču epidemioloških ograničenja. Znači, da je država zabranila bilo kome da prisustvuje sahrani, makar to bilo i crkveno lice, onda ne bi mogli da izađemo na sahranu. U svom cirkularnom pismu, biskup je pozivao na skraćeni red ceremonije sahrane. Nismo mogli da ulazimo u zatvoreni deo kapele, morali smo da dezinfikujemo ruke, a morali bi da nosimo i masku, da su to državni propisi zahtevali.

Prema svešteniku, ožalošćene porodice su se pridržavale strožih propisa, ali je prisustvovao i takvim sahranama na kojoj je bilo više ožalošćenih nego što je to propisima bilo dozvoljeno.

-Mi iz crkve se nismo mešali u to koliko se njih pojavilo na ceremoniji sahrane. Na osnovu pisma biskupa, zamolili smo vernike da se pridržavaju državnih propisa, to jest, da niko osim najuže porodice ne prisustvuje. Bilo je kada su se ljudi ovoga pridržavali, i zaista nije bilo više od četiri, pet ljudi, ali sam prisustvovao i takvim sahranama gde sam se jako iznenadio broju prisutnih, ali su mi radnici pogrebnog preduzeća rekli da obavljam svoj posao i da ne razmišljam o tome da je prisutno malo više ljudi nego što to restriktivne mere dozvoljavaju – priča otac Sakalj.

Bilo je i ljudi starijih od 65 godina, koji su mogli da napuste domove uz posebnu dozvolu i mogli su da obavljaju svoje poslove, kao što su to zemljoradnici i pčelari. Međutim, prema biskupovom ukazu, sveštenici stariji od 65 godina nisu mogli da obavljaju sahrane, ali su se brinuli o tome da niko ne bude sahranjen bez crkvene ceremonije, ukoliko je to rodbina zatražila.

-Oci koji su stariji od 65 godina, nisu mogli da izlaze na sahrane u vreme kada je zabrana izlaska važila za starije od 65 godina. Mi mlađi smo to radili umesto njih. U slučaju da na toj teritoriji službu nije obavljao mlađi sveštenik, koji bi mogao da obavi ove zadatke i da se slobodno kreće, tamo su vernici laici, civilna lica pogodna za ovako nešto, dobili vanrednu dozvolu od biskupa. Odeća ovih osoba je bila drugačija od odeće zaređenih sveštenika, i nisu mogli da izgovore sve svešteničke molitve, ali su mogli da obave ceremoniju i posvećenje groba, sve dok je biskupova dozvola bila na snazi – saznali smo od župnika Jožefa Sakalja.

Kada tuga ne može da se podeli

Župnik crkve Isusa Radnika u Kertvarošu u Subotici potvdio je da je za vreme vanrednog stanja bilo više kremacija nego obično jer su, koristeći ovu priliku, ožalošćeni mogli da sačekaju članove porodice koji su ostali zaglavljeni na drugoj strani granice. Župnik naglašava pozitivne i negativne strane ovoga:

-U Srbiji je kremacija još uvek u povoju, jer je pravoslavna crkva odbacuje i ne dozvoljava. I kod nas je dugo bila zabranjena, jer je kremacija jedna vrsta protesta protiv vere u vaskrsenje. Danas je u katoličanstvu već dozvoljena, s tim da u našoj zemlji nije moguće rasuti pepeo. U Budimpešti već postoji parcela za to, ali katolički sveštenik ne može da prisustvuje tom događaju. Zaista je i bilo više takvih sahrana tokom vanrednog stanja, što je i razumljivo, jer su ljudi želeli da budu tamo na sahrani svojih najmilijih. I u kertvaroškoj plebaniji je bilo ovakvih sahrana i to ne samo jedna, i svaki put kada se porodica odlučila za kremaciju, pitali su me kakav je stav crkve prema tome, šta ja mislim o tome. Naposletku smo u svakom slučaju uspeli da organizujemo kremaciju na takav način, pošto su se granice otvorile i članovi porodice su doputovali kući, dostojanstveno smo sahranili pokojne. Dobro je poznata izreka: Kad se rodiš, svi se smeju, a ti plačeš, a kada umreš, svi plaču, a ti se smeješ! (Patrijarh Pavle, prim.prev.)

I na nas utiču mediteranski običaji, te na sahranama sve ostavimo po strani i delimo tugu. Mora da je za mnoge porodice bilo strašno iskustvo ograničavanje broja ljudi koji mogu da prisustvuju sahrani. Bilo je i takvih sahrana kojima je zajedno sa mnom prisustvovalo troje ljudi – kaže otac Sakalj, vidno potrešen. – To je jako grozan osećaj. Veliko opterećenje predstavlja za porodicu to što ne mogu da se oproste. Tu je mnogo pomogao internet, mnogi su postavili stranicu žalosti, ali naravno da to nije isto. U ovom slučaju, rešenje može biti davanje mise za spasenje duše pokojnika kada prođe 40 dana. To sada već može da se uradi, jer ponovo mogu da se drže mise. Bilo je i takvih sahrana gde se pojavilo jako malo njih, ali se na misi nakon šest nedelja puna crkva molila za spasenje duše pokojnika, te su posle izašli i na groblje da se oproste.

Prema svešteniku, negativna strana kremacije je ta da je neko vreme, dok se pepeo ne zakopa, porodica zaglavljena u procesu žalosti.

-Mnogo njih je odabralo kremaciju, čekajući da drugi članovi porodice stignu kući. Problem je što je ovo jedan ogroman duševni teret, da ne možemo da proživimo određene procese žalosti, već se isti zakoči na nekom nivou, i ne možemo dalje, jer za to treba da se dogodi sahrana. To je bila jeziva stvar. Trudim se da molitvama podržim ove porodice, i da formulišem konkretne mise u vezi ovoga, da bi bilo jasno da i na ovaj način crkva Svete majke stoji iza molitvene zajednice i ožalošćene porodice, a koja se prisilno zaglavila na jednom nivou žalosti – priča otac Jožef Sakalj, župnik crkve Isus Radnik u Kertvarošu u Subotici.

Žaklina Vigi Žoldoš (Slobodna reč)

Foto: Pixabay

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo