Treba i to znati, da je vrednost bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Srbiji za 59 odsto niži od proseka drevnog kontinenta. Ovaj podatak nedvosmisleno pokazuje, da se Evropskoj uniji mnogo brže približavamo cenama, nego proizvedenim vrednostima.
Kada političkim interesima pogoduje, rado se pozivamo na to, da imamo najjeftiniju struju, gas i gotovo sve energetske izvore u Evropi. Ova tema obično onda dospeva na dnevni red, kada se pokaže da su elektroprivreda i snabdevač(i) gasom nagomilali ogromne gubitke, te su u cilju neutralisanja istih moguća tri rešenja. Jedno od njih je iz centralnog budžeta dati nekoliko tona novca ridajućem javnom preduzeću, drugo je pozajmljivanje desetina ili stotina miliona evra na domaćem ili međunarodnom finansijskom tržištu, a treće i ujedno najbezbolnije rešenje je povećanje cene. Jer imamo jeftinu struju i gas! O tome naravno ni reči, koliki su – u evropskim okvirima – naši mesečni prihodi, naime, šta pokriva mesečna plata kod nas i kod „njih“.
Prema jednom međunarodnom istraživanju, cena robe i usluga se prošle godine kretala oko 57 odsto u odnosu na evropski prosek. U principu se ovo može smatrati povoljnim, međutim, treba i to znati, da je vrednost bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Srbiji za 59 odsto niži od proseka drevnog kontinenta. Ovaj podatak nedvosmisleno pokazuje, da se Evropskoj uniji mnogo brže približavamo cenama, nego proizvedenim vrednostima. U poslednjih osam godina, u smislu cena smo smanjili naše nedostatke za 4,5 odsto, ali su naši prihodi zasnovani na radu bili samo jedan odsto povoljniji.
Nesumnjivo je, da je danas osnova ekonomskog napretka informaciona tehnologija, to jest, opremljenost računarom sa odgovarajućim programima, automatizacija i robotika. Iz ovoga direktno proizilazi, da oni koji imaju više računara koji se mogu odgovarajuće koristiti i pravilno ih koriste, imaju prednost na međunarodnom tržištu. Zato i nije iznenađujuće, da je u razvijenijim zemljama od naše mnogo lakše pristupiti računarima, kao i tehničko-elektronskom razvoju, nego onima na kraju reda. Mi nažalost spadamo u potonju grupu, jer kod nas računari, štampači, televizori, skeneri i ono što je najvažnije, softveri, koštaju 13 odsto više nego u Evropskoj uniji. Samo na Islandu su ove spravice skuplje.
Oni koji se oslanjaju samo na domaće izvore vesti, ne znaju da su na primer omenute stvari jeftinije u Mađarskoj za 13, u Bugarskoj 15, u Rumuniji(!) 12, u Nemačkoj 15, a u u Engleskoj pak za 18 odsto. Tako da je razumljivo zašto srpski građani vole da kupuju u susednim zemljama, jer ako od cene (u Mađarskoj) povratimo 27 odsto PDV-a, a prilikom ulaska u Srbiju platimo carinu od 20 odsto, i onda smo odlično prošli.
Situacija je neznatno drugačija i u pogledu odevnih proizvoda. Svakodnevne potrepštine, to jest, hrana i bezalkoholna pića, takođe su – nominalno – jeftiniji, nego u susednim i udaljenijim zemljama. U proseku, za hleb, mleko i drugo plaćamo 22 odsto manje, dok su kod nas za 38 odsto niže cene duvanskih proizvoda i alkoholnih pića. Ovo je naime, samo statistika, jer prema sopstvenom iskustvu ili rečima članova porodice i poznanika, znamo da cene mesnih proizvoda u Nemačkoj, Francuskoj, a ponekad čak i u Austriji, odgovaraju našem cenovnom nivou. U ovom smislu su Poljaci u najboljoj poziciji. Oni za hranu plaćaju 30 odsto manje nego mi. Čisto kao zanimljivost, napomenimo da su doručak, ručak i večera najskuplji u Danskoj, što u Poljskoj košta oko 60 procenata manje.
Ali možda nekoliko reči i o platama.
Kod nas je prosečna plata 508 evra, dok je u Mađarskoj 790 (znači za 55 odsto viša nego u Srbiji), u Hrvatskoj 900 evra. Najbliži nama su Bugari. U prednosti su od jedva 5 procenata, ali su im cene niže za 7,5 odsto.
Ima razloga da se pitate zašto mlađi uopšte biraju za sebe Nemačku, kada idu da gastarbajterišu, jer su u zemlji Angele Merkel cene za 88 odsto iznad našeg nivoa. Upoređujući gornju razmeru troškova sa navedenim, očigledna je značajna razlika. To proizilazi iz toga da u Nemačkoj stanarine i komunalni računi iznose gotovo polovinu mesečnih troškova jedne porodice, jer u poređenju sa prosekom od 2.450 evra, najamnina od 1.000 evra (i iznos komunalnih usluga), izgleda jezivo. Međutim, treba znati i to, da od preostalog novca, četvoročlana porodica može sebi da obezbedi solidan život.
S pravom možemo postaviti pitanje, zašto su kod nas gotovo svi neophodni proizvodi, kao što su elektronski uređaji, toliko skupi? Pa, stručnjaci kažu, da u zemljama sa relativno slabom ekonomijom savremeni alati i oprema dolaze iz uvoza. A u ovoj oblasti je prilično slaba konkurencija, pa uvoznici takoreći za robu koju uvezu mogu da traže onoliko koliko hoće. A tupi građanin je ili kupi ili trajno izbegava upotrebu iste. U svetlu navedenog, s gorkim ukusom u ustima, možemo reći da smo u neku ruku (cene) zaobišli Evropu.
Mihalj Bot (Slobodna reč)
Prevela: Ljudmila Janković Gubik
Naslovna fotografija: Pixabay
