Korona i turske kifle uskisle do plafona Veselinovi, tim u životnom vinogradu

Briga o deci i unucima je, naposletku, prevladala strah… Neka ih, neka unuci nose nove cipele makar i po blatu, šta će im kod kuće, a šta ako izrastu dok se ova ala ne smiri… Neizvesnost je bila velika. Usredsredili smo se na očuvanje zdravlja, zajedništva, pripremu hrane, izmišljanje dečijih igara…

 

Ako me pitate kojom bih rečju, ali samo jednom jedinom rečju, najavila priču koja sledi, nisam sigurna da bih umela. Dvoumila bih se između dve: Porodica i ekipa.

Jer, Veselinovi (nije im to pravo ime, samo se u ovoj priči zovu tako) o kojima je reč, su, razume se, znali da su čvrsta porodica, ali ne i tako dobra ekipa. Tim u životnom vinogradu. Vinogradu, ne zato što su Karlovčani, već što su svoje dve ćerke gajili i pazili baš kao i vinograd što mu se daje svaki dan i mnogo, a ne pita se ništa. Samo se okopava i prska i zalama i peva mu se, i tepa mu se i čeka da poraste. A, on se,  beskrajno voljen i znalačkom rukom negovan meškolji, raste i smišlja šta bi i kako bi. Svakim danom je sve zeleniji,  lepši, šareniji i jedriji. Veselinovi su bili tu da ga neguju, hrane, bodre, ispunjavaju želje i ne spavaju zbog njega… I činilo se da je bilo  uvek kako je on hteo. Na kraju je, ponekad i sa neizvesnošću,  ali znalo se to od početka, sve ispalo dobro.

Pogađate, možda, Veselinovi – C. i D. su gazde, a vinograd su njihova deca. C. i D. su mama i tata, a ono što su zasadili i raste pod njihovom rukom su dve im ćerke. Mi i Ma. Priča koja sledi se događa za vreme epidemije izazvane korona virusom – od marta do maja 2020, u jednoj vikendici na bregu s pogledom na Sremske Karlovce i Dunav. Iza je šuma. Njihova.

-Tog dana, bili smo u našoj kući gde odlazimo svakog vikenda. Tu nas zatiče vest da se od sutra u Srbiji uvodi vanredno stanje. Niko nikud! Ništa se više nije znalo. Deca, naše dve ćerke, donose odluku za sve nas – njihove roditelje, muževe i  četvoro dece: Ide svako svojoj kući, pakuje stvari i istog momenta se vraćamo na naš breg. Trebaju nam lekovi, četkice za zube, dečije stvari, knjige i hrana. Jasno? Jasno.

-Prvo jutro – deca spavaju, mi svi ustali sabajle, ćutimo i gledamo se. Mi. i Ma. se spremaju na posao. U bolnice. One su lekarke. I jedan zet. Drugi zet će mi pomoći da posle posla, počnemo uređenje kuće – ništa veliko samo da ne curi tuš kabina, valja smisliti kako ćemo se grejati… Sve ostalo, isključujući tehničke nedorečenosti u kući (planirao sam da to rešim ovog leta), nije me brinulo. Nije, jer imam C. i decu.. Deca su lekari. I C. je lekarka, do juče je radila. Biće kako oni kažu. Ja znam da popravim kupatilo i umem da kuvam i ugađam. Ložićemo, imamo i šporet i našu šumu. Ja nemam šta da mislim. Moj je deo da brinem i doteram, popravim i ugrejem! Kuvaću im kao i do sada, samo neka izvoljevaju što više! – dok meni kazuje,  D. gleda u C, a svi troje, trudimo se da se ne primeti, trzamo glavom i pravimo se da ne čujemo zloglasno zavijanje sirena kola Hitne pomoći koja prelaze preko Mosta Slobode! Na Štrandu smo, pod maskama, na propisanoj udaljenosti, u ladu pod topolama. Jul je. Korona opet u galopu!

-C se, dok se nismo ni osvrnuli, izmigoljila i bila gazda. Iako su se sva pitanja kako ćemo i šta ćemo  iznosila „na pijacu“, pa izvolte, ko šta misli, retko smo vikali. Nije svima uvek bilo sve pravo. C. i ja smo prećutali ono što inače ne bismo! Dogovarali smo se kratko, nismo se protivili jedno drugom (to se nismo dogovorili, bilo je prećutno, i najpametnije što smo mogli ). Češće sam nego obično, istina, gledao u C. Pa smo jedno drugo malo bremzali! Čim uhvati priliku C. stane na čelo – neko mora da podvikne, ti ovamo, ti onamo! Deca, tri dečaka: šestogodišnji blizanci, jedan petogodišnjak, i trogodišnja glavna vrištalica uvek u pročelju stola i na čelu kolone… C. njih, malce, stavi u jednu pušlu i za tri minuta ih postroji. Toliko, otprilike, i traje tišina. Dok se ne snađu. Potom počinje graja i ne prestaje dok ne poležu! – seća se D.

Svaka, od zapravo tri porodice, ima svoju sobu, ali je jedno kupatilo na šestoro odraslih i četvoro dece. Koliko peškira treba, stalno su mokri, gde da se suše… Ne, na „tonet“ stolice, prostri štrik… Gde je štrik? Pred nosom ti je, od zida do zida u dnevnoj sobi, nad šporetom! Gde su moje stvari. Izlazi iz kupatila, zakasniću… Je l neko naložio, vidite da je napolju sneg…

U dva i po meseca, koliko su Veselinovi živeli u vikendici „novim“ životom, stalo je dva Uskrsa, dva rođendana i Slava. Promenila su se dva godišnja doba, zima i proleće – okruživali su ih i sneg i sunce i kiša i blato i zelena trava. Mala deca, oduševljena: Ovo je kao da smo i na skijanju i na moru!

-Kada smo videli da ne umiremo, strah je bledeo kao cicana haljina i sve je počelo da teče nekako, briga o deci i unucima je, naposletku, prevladala strah… Neka ih, neka unuci nose nove cipele makar i po blatu, šta će im kod kuće, a šta ako izrastu dok se ova ala ne smiri… Neizvesnost je bila velika. Usredsredili smo se na očuvanje zdravlja, zajedništva, pripremu hrane, izmišljanje dečijih igara… – priča C. – Kad ja viknem ručaaak, njih četvoro trče na svoja mesta za stolom kao vojska se ređaju, viču, gurkaju se, zadirkuju, štipkaju, svađaju … Da pukneš od sreće! Jeli su kao mećava.

-Važim za glavnog kuvara u familiji. Dobra smo kombinacija – ja volim i umem, oni me razrogačenim očima hvale i ližu prste. Pitam, ovih dana, ćerku, imaš li fotku onih turskih kifli koje sam mesio celo pre podne s rukama u zejtinu? One orijaške, uskisle do plafona, šesnaest kifli u tepsiji? Nemam, kaže, nisam stigla da slikam tako smo ih brzo pojeli! (Dok ne napišete tekst, umesiću ponovo, za slikanje! ) – obećava D.

– Postali smo eksperti u izmišljanju dečijih zabava – seća se C. – Naši su unuci naučili za ta dva i po meseca da igraju fudbal, pa sad treniraju, da voze bicikl bez pomoćnih točkova po grbavom terenu i travi… brali su cveće, naučili koja se trava kako zove, pa imena insekata, razlikuju ptice, prvi put su videli grlicu, fazana, detlića… Sekli smo pruće i pravili luk i indijanske strele, koje su oni rezbarili i farbali… Igrali su se po zemlji, od blata pravili kule, dedi raskopavali travnjak… Šetali smo se i po vetru i po kiši, naučili su da igraju šah… Mama i tetka su im napravili puzzle, koje kad se sklope daju rešenje za pronalaženje skrivenog blaga u okolini naše kuće… Svako veče smo palili logorsku vatru, što je izazivalo osobito uzbuđenje, na tom su žaru pekli kolačiće koje su sami pripremili… Bili su musavi i kaljavi do zuba… Nismo imali mašinu, pa ćerka nosi veš kući u Novi Sad, pre posla strpa skoro svaki dan gomilu bulja na pranje, kad se vraća vadi, osuši, donosi… Pre svakog dolaska posle posla na naš breg, svaki dan ribanje, pranje, kupanje – dezinfekcija od glave do pete!!!

Dan je prolazio brzo kao munja i bio je pun kao oko. Tehnički. Sto poslova. Ali, ispod gomile obaveza i dešavanja, izbijala je briga od koje se često nije moglo disati…

-Kuvali smo do besvesti, a svi smo omršavili, sto poslova, stalna jurnjava! Trebalo je imati snage, dan je počinjao u 5,30 kad sam ustajala. Do 6,40 je svo četvoro velike dece, naše ćerke i zetovi, moralo da izađe iz kuće. Tobož, jako je važno da im ja skuvam kafu. A, zapravo hoću da ih ispratim. Gledam za njima, mašem, smeškam se, a stiskam oči da ne zacmizdrim, misleći samo na jedno – hoće li nam se s posla u bolnici vratiti kući zdravi? Naša Mi. se odmah prvi dan prijavila na „kovid odelenje“ (ko nam je kriv kad smo je tako vaspitali!) Ni Ma, druga ćerka nema manje dodira s epidemijom. Lekarka sam, radila sam u bolnici celog života, dobro znam šta su virusi…  Sada je meni-mami burgijalo i testerisalo  – hoće li se, kojim slučajem, ta korona provući kroz skafandere moje dece… Povraćalo mi se… S mojim D. o tome sam bez reći – očima kad god smo se pogledali, kao slučajnim dodirom ruke danju, a bolnim stiskom pre spavanja – progovarala. To su bile sve naše reči bez reči. Svako je od nas četvoro odraslih, prvenstveno patio zbog svoje dece. Najviše smo tugovali jer niko nikog nije smeo da zagrli. Zbog toga smo bili nesrećni (Nezahvalnici! A, bili smo svi zdravi i na okupu!) Ja krenem, dok ih pratim na posao, ramenom, a Mi i Ma se tek malko izmaknu… Kad dođu kući, opet tako – deca pohrle, a one se izmiču i ne rašire ruke da ih zagrle. Dogovorili smo se, izdržite još malo, kažu! To još malo je trajalo više od 70 dana!

Vođa je, ipak, jedno veče obnarodovao da se ukida vanredno stanje. U kući na bregu niko ni da bekne. Legli uobičajeno, svako u svoju sobu. Ujutro, opet tajac. Nit ko progovara, nit se pakuje. Iz rerne šporeta za kuvanje i grejanje miriše, peče se nova tura turskih kifli… Možda ih to pokoleba, zadrži na pragu… Mala deca pešače sve dalje od kuće, dolaze sve musavija, umornija, teturaju se ošamućena kao da su sišli s ringišpila… I peti dan tako… Seljenje kući u grad, u civilizaciju, u sopstvenu priču, tegli se kao boza iz Carigrada… Starija ćerka, jedno jutro kaže, mi bi išli. D. i C. ćute. Krišom gledaju kako se ćerke i zetovi pakuju, mala deca se njare. Unuk F: Zašto mi govorite spakuj loptu, ne zaboravi bojice… Kući? Pa, ovo nam je svima kuća… Kada ćemo opet da živimo u Karlovcima, ja želim zauvek samo tu da živim i nigde više!

I kada se u Srbiji epidemija izazvana koronavirusom unekoliko stišala (reč je o periodu pre nedopustivo „nesmotrenih“ poteza i okupljanja na fudbalskim utakmicama, izborima, svatovima…, dakle pre drugog pika), samo nekoliko dana kasnije, narednog vikenda svi – velika deca, mala deca, C. i D. bili su opet u kući na bregu u Sremskim Karlovcima! Svojevoljno.

Eto, to su Veselinovi ustoličili u svom vinogradu. To im je uskislo jače i buavnije od turskih kifli do plafona! Na to su ponosni! Na porodicu i ekipu. Vinograd dobro rodi samo kad ga maziš, paziš i služiš makar padale vancage. I ne pitaš ništa. Onda on da ploda, uzvrati,  zamiriše, a grozdovi se zalepe za prste. Život je lep i sočan.

Branislava Opranović (Slobodna reč)

Fotografije: Branislava Opranović

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo