Onlajn učenje – uprkos svim nepredviđenim situacijama – dovelo je decu u takvu situaciju, u kojoj su bili primorani da koriste računar i internet za rešavanje stvarnih problema u svom svakodnevnom životu. Tokom ovog procesa, naučili su da razumeju i upravljaju situacijama u komunikaciji. Na početku je verovatno bilo poteškoća, ali se deca još brže prilagođavaju novim situacijama nego odrasli, i tako su relativno brzo savladali internet učenje.
Za roditelje – posebno roditelje prvaka – početak škole u septembru predstavljaće veliki izazov.
O uspesima onlajn obrazovanja koje je iza nas nemamo podatke, to možemo saznati samo tako ako na odgovarajući način procenimo i vrednujemo napredak naših učenika. Ovakva merenja još nisu obavljena na nivou sistema, tako da uspeh može najpre značiti subjektivno zadovoljstvo, na šta pak pedagozi imaju svaki razlog i puno pravo – kaže Gizela Berze, učiteljica, razvojni pedagog i edukator obrazovnog istraživanja, koja u struci radi već 30 godina. Ona smatra da ako u budućnosti bude potrebe za onlajn obrazovanjem, nastavnici će moći efektivnije da rade, s obzirom da su temelji za to već postavljeni.
Jene Hajnal, predsednik Mađarskog nacionalnog saveta, ocenio je učenje na daljinu uspešnim. Kako vi vidite, da li je zaista bilo uspešno?
-Naši pedagozi su prevazišli svoje snage. Međutim, mislim da o uspehu nemamo još podatke. Obrazovanje se danas više ne smatra uspešnim ako učitelj ili supervizor smatraju da je nastava dobra, nego onda ako su pojedini periodi učenja bili efikasni za decu. Uspeh je, ako se učenik merodavno razvijao u znanju, sposobnostima i nezavisnosti. Ovo možemo saznati samo tako, ako na odgovarajući način merimo i procenjujemo napredak naših učenika. Do sada nisu obavljena takva merenja na nivou sistema – možda samo sa izuzetkom mature – tako da uspeh može najpre značiti subjektivno zadovoljstvo, na šta pak pedagozi imaju svaki razlog i puno pravo – odgovorila je Gizela Berze.
TV časovi su u suprotnosti sa naporima reformi poslednjih godina
Iza nas je jedan period obrazovanja na daljinu. Ocene su zaključene, deca su na raspustu. Kako bi ovaj period mogao da se rezimira?
-Pokrajinski sekretar za obrazovanje, Mihalj Njilaš, nedavno je priznao da je obrazovanje na daljinu veliki izazov i da je uprkos svim naporima, bilo grešaka. To je prirodno, jer ranije niko nije bio u situaciji da je kompletna školska populacija dece učila na ovaj način. Organi obrazovne politike su takođe pokušali da pomognu i nastavnicima i učenicima različitim rešenjima. Za njih je najjednostavnija metoda – mada je zahtevala puno rada – bila televizijski čas. U značajnom delu države nema pristupa internetu, nedostaje IT alata, pa je obrazovna politika morala da nađe rešenje da nastavni materijal svuda stigne. Sam TV čas je međutim u suprotnosti sa naporima za reforme poslednjih godina, i toj ideji da učenje treba da bude individualno u najvećoj mogućoj meri, svima dostupno i prihvaćeno prema sopstvenim mogućnostima. Čak i u tako relativno malim zajednicama kao što su vojvođanski Mađari, ovaj uslov nije bio zagarantovan televizijskim časovima. Zbog toga ne, jer kako su to i očekivali od naših pedagoga, poslednjih godina, većina je pokušala da personalizuje nastavu za decu. A televizijski čas je – i uz najveći trud – samo „jedna vrsta“ časa, ne može svima da odgovara. Nije ni bio obavezan, samo je savetovan kao dopunski sadržaj, ali nije podržavao onu decu koja se bore sa teškoćama u učenju. Oni su najverovatnije veliki gubitnici obrazovanja na daljinu, iako za sada nema podataka o tome.
Da li je onlajn obrazovanje značajno uticalo na učenje i podučavanje?
-Upotreba IT alata predstavljala je problem relativno velikom broju nastavnika i pre epidemije. Još je veći problem što obrada informacija sa interneta, obrada oblika komunikacije, njihovo razumevanje i procena istinitosti predstavlja težak zadatak ne samo za pedagoge, nego za sve, pa tako i za roditelje. Međutim, karantin je pokazao da ljudi – nezavisno od starosti – izuzetno brzo nauče da koriste društvene stranice ili druge onlajn platforme, a u isto vreme su sve spretniji sa računarima. Pretpostavljam da je to zbog toga, jer i alati i onlajn platforma imaju stvarnu, važnu funkciju u svakodnevnom životu: ispostavilo se da nije dobar samo za to da ubijemo dosadu, nego preko interneta na primer možete nabaviti nešto za ručak, prodati cveće iz male bašte. Isto to se događa i sa onlajn obrazovanjem. Ranije su deca retko imala priliku u srpskim školama da koriste računar. Ako ga je u učionici i bilo, radije ga je koristio nastavnik, đaci mu nisu prilazili. IT je tako izgledao u školama, kao da su tabla – kreda sistem zamenili elektronskim, to jest, nastavnik nije pisao kredom na tablu, nego je isti taj sadržaj prikazao u boji na ekranu, i jedno vreme više držao pažnju učenicima. Ovo ne znači značajniju promenu u učenju iz ugla učenika. Onlajn učenje – uprkos svim nepredviđenim situacijama – dovelo je decu u takvu situaciju, u kojoj su bili primorani da koriste računar i internet za rešavanje stvarnih problema u svom svakodnevnom životu. Tokom ovog procesa i tokom korišćenja, naučili su da razumeju i upravljaju situacijama u komunikaciji. Na početku je verovatno bilo poteškoća, ali se deca još brže prilagođavaju novim situacijama nego odrasli, i tako su relativno brzo savladali internet učenje.
Pedagozi su se prilagodili novim izazovima
Da li su nastavnici i direktori škola dobili odgovarajuća uputstva, kako da sprovode obrazovanje na daljinu? I odgovarajuću pomoć, ako su naišli na poteškoće?
Gizela Berze (foto: privatna arhiva)
-Škole su počele sa onlajn obrazovanjem tako, da nikakve prethodne pripreme nisu postojale. Nažalost, izgledalo je tako, da je i ministarstvo za obrazovanje isto tako pristupilo rešavanju situacije: na dnevnom nivou su izdavali nova, često oprečna uputstva. Svi su tražili dobra rešenja, pa se nekad desilo i da pogreše. Nastavnici su koristili sopstvena sredstva, sopstveni internet, ja nemam saznanja o tome da se time bilo ko zvanično bavio. Svima je bilo prirodno, da na primer žrtvuju porodični laptop, da je lični postpejd telefon namenjen tome da preko njega pedagog pruži uslugu društvu. Ni od jednog kolege, koleginice nisam čula primedbu na ovo, radili su šta su morali. Sa druge strane, možemo reći da se onlajn obrazovanje nije pojavilo sa epidemijom kao grom iz vedra neba. Postoji stručna literatura o tome, iskustvo je stečeno. Bilo bi dobro da je obrazovna politika snažnije promovisala tu stručnu literaturu. Time smo mogli uštedeti i vreme i energiju. Direktori škola su balansirali između uputstava ministarstva koja su se svakodnevno menjala i problema u praksi koji su se pojavljivali. Međutim, nastavno osoblje nije uspelo u svim školama da se složi oko toga da svi koriste istu internet platformu. To bi znatno olakšalo posao, izbegao bi se prazan hod, i bilo bi svima lakše da nauče i zatraže pomoć ako je to potrebno. Možda je rukovodstvo trebalo da se ponaša malo odlučnije u ovome, i da ne dozvoli da se u pojedinim školama pokrene previše različitih komunikacionih platformi. Razmislimo o situaciji u kojoj se nalaze nastavnici koji predaju u deset ili više odeljenja, ili svoju normu eventualno ostvaruju u više škola: dobijali su hiljade poruka, obaveštenja sa raznih mesta. Nemoguće je bilo snaći se među njima.
Da li su roditelji i deca dobili odgovarajuća uputstva, kako da pristupe obrazovanju na daljinu? Od koga su tražili pomoć?
-Pedagozi su se na društvenim mrežama organizovali u grupe, i pomagali jedni drugima nastavnim materijalom, izvorima i mogli su tražiti pomoć od kolega i u tehničkim pitanjima, iako po meni to nije bilo često potrebno. Kao što sam i ranije pomenula, učenje upotrebe u rukovanje uređajima se dogodilo neverovatnom brzinom. Problem je morao biti rešen, nije bilo vremena za odlaganje zbog tehničkih problema – pa su oni to i rešili.
Predavači u nižim odeljenjima su svakodnevno bili u kontaktu sa roditeljima i decom. Ako se pojavio problem, mogli su da ga reše. Veliku ulogu kod viših odeljenja su imale odeljenske starešine, koji su – koliko je to bilo moguće – koordinisali komunikaciju između dece i predmetnih nastavnika. Moramo da govorimo o onim kolegama, deci i roditeljima, koji nisu imali način da učestvuju u onlajn obrazovanju: zbog nedostatka alata, ili interneta. U ovim školama je zaduženi pedagog dobio nastavni materijal e-mailom, koji je odštampao, a roditelji ili deca su na dnevnom nivou mogli da ga preuzmu. Ova deca su nažalost bila u zaostatku u odnosu na svoje drugove. Kako su i pokazala istraživanja PISA-e, u Srbiji postoji ogromna razlika između škola u pogledu socijalne situacije učenika, a ova razlika se i pre onlajn obrazovanja pokazala u obrazovnom učinku i izgledima za dečju budućnost. Ovo je pojava čije rešenje, nestanak, prevazilazi mogućnosti pedagoga.
Ne zna se koliko je efikasno bilo onlajn obrazovanje
Da li su učenici mogli pravilno da savladaju nastavni plan i program? Da li bi to mogao biti problem u njihovom budućem napretku?
-Za sada ne znamo sa kolikom efikasnošću je urodilo onlajn obrazovanje. Nažalost, tačni zahtevi sa ishodima učenja nisu precizno definisani, tako da ne možemo znati dokle smo stigli sa učenjem. Ne mislim na to da li je sav planirani nastavni plan i program na neki način prenesen na internet, nego na to da li je stiglo do učenika i da li su se njihova znanja i veštine razvile u željenom pravcu i na očekivanom nivou. Međutim, u datoj situaciji, prosvetni radnici su mogli na ovaj način da reše problem preko noći. Ako u budućnosti bude potrebe za onlajn obrazovanjem, sigurno će znati efikasnije da rade, jer su temelji već postavljeni. Mnogi se žale da su deca izgubila zajednice koje su neophodne za njihovu socijalizaciju. To je zaista tako. Međutim, ne mislim da im je za ovih par meseci učinjena nepopravljiva šteta. Budućnost će pokazati, da li zaista treba da odustanemo od starih navika, vrednosti i načina života. Ako se ovo i dogodi, to neće biti stvar izbora ili bolje, već prisilno prilagođavanje na nove situacije i sigurna sam, da će deca u ovome biti najuspešnija.
Da li je za vreme obrazovanja na daljinu bila zadovoljavajuća komunikacija između škole, nastavnika i učenika?
-U najvećem broju slučajeva jeste, iako je bilo žalbi od strane roditelja. Koncept učenja na daljinu – s obzirom da to ni obrazovna politika nije definisala – svako je tumačio na svoj način. Bilo je onih koji su do kraja školske godine razvili čitav sistem i primenjivali ga, a bilo je i onih kojima je cela stvar značila toliko, da su povremeno poslali po jednu stranicu iz udžbenika sa uputstvima, da deca reše zadatke koji postoje tamo. Možda je najveći problem roditeljima predstavljala organizacija vremena i preopterećenost dece, posebno tamo gde u porodici ima nekoliko školaraca. Iz ovog razloga, takođe bi bilo važno da nastavnici u određeno vreme – po rasporedu – svakodnevno zadaju zadatke, video zapise, sadržaje udžbenika, ankete, jednom rečju sve ono što se tiče obrazovanja na daljinu. Čak i ako ne svakodnevno, ali s vremena na vreme bi bilo potrebno imati onlajn sastanak sa nastavnicima u svakom razredu, gde bi uživo mogli da komuniciraju, kada su svi prisutni. Po meni, mislim da bi ovo najefikasnije moglo da se reši tako, kada bi barem nastavnici koji predaju jednom odeljenju koristili istu platformu. Nuspojava toga je što administraciju nastavnici dobijaju gotovo u potpunosti spremnu i oni time ne moraju posebno da se bave.
Od jeseni će nastavnici biti spremniji za rad sa decom
Sve je izvesnije da ćemo i novu školsku godinu početi sa onlajn obrazovanjem. Na šta biste skrenuli pažnju roditelja, kako bi najpre mogli da pomognu svojoj deci?
-U vezi početka školske godine u septembru je sve više pitanja nego odgovora. Od jeseni – ako bude potrebe – nastavnici će biti spremniji za rad sa decom. U toku leta je Ministarstvo prosvete podržalo nastavnike i vaspitače sa više obuke. U narednim nedeljama mogli bi se napraviti video snimci sa TV časovima. Roditeljima – pogotovo roditeljima prvaka – septembar će predstavljati veliki izazov. Ono čega bi roditelji i nastavnici neizostavno trebali da se pridržavaju, prikupili smo u nekoliko tačaka u grupi prosvetnih radnika još 14. marta, one subote, kada smo svi čekali da objave kraj našeg dotadašnjeg života. Mislim da smo dobro odmerili šta su nam mogućnosti, a šta zadaci. Kolege su se trudile da to i izvršavaju, nekada su uspeli u tome, nekada ne. Ako i dalje bude potrebe za obrazovanjem na daljinu, i roditelji i deca i pedagozi će iz dana u dan sve više biti bolji u tome. Kako sam čitala u fb grupi, zanimljivo je bilo zapaziti, koliko je pozitivnih napomena među pisanjima mojih kolega: „Ići će to!“, „Rešićemo.“ Ako su i imali propuste, sigurno je da nisu odustali. I roditeljima to savetujem: ne odustajte! Biće propusta, biće malo vremena za sve, ali uz dobru organizaciju, s ljubavlju, uz dosledne zahteve, deca će stići do tog nivoa, da im neće biti potrebno toliko mnogo pomoći, i naposletku, ovo je cilj: pomoći im da stignu tamo, gde mogu i bez nas.
Žaklina Vigi Žoldoš (Slobodna reč)
Onlajn obrazovanje, naslovna fotografija: Pixabay
Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo
