Važno je u čitavu priču, paralelno uz epidemiologe, infektologe, pulmologe i druge, uključiti i druge stručnjake psihijatre, psihologe. Ohrabrujem ljude da ne zaziru od toga da potraže pomoć, kada ne mogu sami da se izbore sa onim što ih mori. Anksioznost i strah su uobičajene reakcije na ovakve situacije. Važno je podeliti sa drugim svoje brige i strahove, kaže psihološkinja Branka Kresoja.
Podne. Asfalt isijava. Prašina je. Sela je na obližnju klupu, srknuće malo vode i doći k sebi. Iz zgrade Zavoda za zapošljavanje ljudi izlaze bez mimike i gestova – ni ljuti, ni tužni, ni raspoloženi. Ravni. Vremešniji gospodin pokušava da zakorači na stepenik u pasažu koji vodi do obližnje višespratnice. Zanosi se. Pašće! Videvši prizor, ona naglo ustaje s klupe, malo joj se zamantalo u glavi. Potom se, u sekundi, jednim okretom vrati na klupu, nije ponela flašicu s vodom… Ne, ne smem mu ponuditi, već sam pila iz nje, korona je… Mani sad vodu i koronu, požuri, pomozi mu, ženo, da savlada taj stepenik! Ona mu pruža nadlakticu ne bi li se prihvatio. On pruža ruku prema njoj… Šta čeka, pašće mi pred noge, šta ćemo onda?! Iščekivanje traje dugi sekund…
-Ako se uhvatim, nisam siguran da ću hteti, da ću moći da vas pustim – naziru se reči kroz masku.
Ona digne glavu, pogleda u pravcu tih reči i ugleda osmeh u njegovim očima. Oni, potom, ruku pod ruku, zakorače na stepenik pred njima. Čvrsto i sigurno.
Priča u prethodnim redovima dogodila se u Novom Sadu, jednog ponedeljka ovog leta, tokom buktanja, naročito u Vojvodini i Beogradu, korona virusa u drugom piku. Žena iz priče je psihološkinja Branka Kresoja iz Grupe Budi Jedan iz Novog Sada:
Branka Kresoja, foto: Branislava Opranović
-I ispod maske se može osmehivati. I ispod maske se vidi osmeh! To ne treba smetnuti s uma – kaže Branka – Nema manje lepog oko nas, u odnosu na vreme pre zdravstvene krize izazvane pojavom nove bolesti, samo manje obraćamo pažnju na to, jer nas more brige, stiska nas nešto od čega zaziremo, nešto što nam je nepoznato, čega se plašimo, ono što nam je promenilo životni i emotivni prostor. Važno je, pre svega, biti obazriv i disciplinovan, štititi sebe i druge, sačuvati zdravlje. Ali, to nužno ne znači otuđivati se. I, dok, po preporuci ili ustoličenom novom, drugačijem, do sada neživljenom režimu, stojimo jedno pored drugog na udaljenosti od metar i po, mi možemo i dalje da razgovaramo, da kažemo lepu reč, da se osmehujemo, da slušamo jedni druge, da ne režimo, da se pristojno ponašamo… Biti prijatan, solidaran, čuti, videti i deliti dobro… sve je to naš izbor. Važno je i sebe negovati. Budimo prema sebi nežni i blagi. Dopustimo sebi osećanja, neka cure emocije!
Izvor snage su dobri odnosi, posebno su u porodici naročito važni. Dodirujmo se, dodir je neprocenjivo važan za čoveka. Zagrljaj je blago! Zadržite se što duže u zagrljaju. Pretpostavka je, razume se, da ste zdravi – upozorava i savetuje ova mlada, ali ikustvom bogata psihološkinja.
Ona navodi da je čulo dodira prvo koje se razvije nakon rođenja. Dodir je kanal komunikacije. Beba po rodjenju ostvaruje prve kontakte sa majkom kroz dodir i dojenje. Istraživanja su pokazala da je dodir značajan za emocionalni, telesni, kognitivni razvoj i zdravlje uopšte, posebno u detinjstvu. Naučno je dokazano da je emocionalni razvoj beba usporen ukoliko nisu dodirivane. Dodir ima važnu ulogu u sposobnosti mozga da se nosi sa stresom bez štetnih posledica. Dodir snižava nivo hormona stresa, kortizola, u ljudskom mozgu, koji se sakuplja u nezdravo visokim nivoima kad je prisutan stres.
Potreba deteta da bude privrženo nekoj zaštitničkoj figuri isto je toliko bazična i značajna kao i potreba deteta za hranom.
-Poznata je studija Rene Spitza (1946) o deci koja su živela u institucijama, s odgovarajućom prehranom i higijenskim uslovima, a koja su umirala zbog nedostatka dodira. Deca su dobijala ono što se smatralo da je neophodno za preživljavanje – čistu sredinu i hranu – ali ne i dodir onih koji su ih negovali.
Studije Tiffany Field i njenih kolega u Institutu za istraživanje dodira u Miamiju, pokazuju da je redovno korištenje dodira od koristi od najranijeg detinjstva pa sve do odraslog doba.
-Kod nas, na ovim prostorima je uobičajeno da se prilikom susreta poljubimo i zagrlimo, a sada nam se, zbog epidemije kovida 19, odjednom preporučuje, lekari kažu, zdravstveno nužno i opravdano, da držimo fizičku distancu. I u tom pogledu naš trenutni život se značajno menja. Ali, tu veliku promenu u našim životima valja posmatrati kao privremenu, kao nešto što će proći. U isto vreme, (podrazumeva se, ako smo zdravi) to ne znači da sa svojim ukućanima treba da držimo distancu ili izbegavamo dodir! To ne samo da je štetno po mentalno zdravlje, već je i neodrživo – kaže Branka.
U ovakvim vremenima bilo bi veoma dobro da čovek stisne u ruke onu knjigu koja ima značajnu poruku za njega. Izaberite knjigu koja vas sokoli i muziku koja vas miluje!
Branka Kresoja podseća da tek, na žalost, u ovakvim situacijama čovek shvati koliko je važno živeti sada i ovde. Većina odraslih, stabilnih ljudi je, poštujući preventivne zdravstvene mere, uspela da reorganizuje svoj život u zajednici, u isto vreme shvativši da je važno da se povezujemo, da razgovaramo, idemo u prirodu, da delimo sa drugima svoje brige i strahove.
-Haranjem koronavirusa najviše su pogođene grupe ljudi koje su i inače ranjive – siromašni, nezaposleni, samohrani roditelji, stariji, emotivno nestabilniji… Važno je znati da postoje ljudi i institucije koji pružaju stručnu pomoć. Ohrabrujem ljude da potraže pomoć i podršku, jer su anksioznost ili strah normalne, uobičajene reakcije na okolnosti koje trenutno živimo. Našem osećanju nesigurnosti doprinosi i činjenica da nismo u mogućnosti da planiramo šta ćemo i kako ćemo, stvari ne držimo u svojim rukama – iznosi Kresoja
Ona navodi da se u martu i aprilu, kada je sve počelo, retko ko javljao da potraži psihološku pomoć, a sada su se pozivi intenzivirali. Najčešće se javljaju osobe između 30 i 50 godina i češće su to žene. Deca se brinu za stare roditelje, samohrane majke šta će biti sa decom ako se one razbole, mnogo njih se boji gubitka posla… Ne vide izlaz, osećaju se nemoćnim, plaše se za život, svoj ili svojih najbližih. Jer, sada već gotovo svako od nas poznaje nekog ko se razboleo… Ljudi preplavljeni strahom. Popuštanjem mera, očekivali su da je sve prošlo. Međutim, zdravstvena situacija se pogoršala i ljudima ponestaje snage, misle da se ova drama ne može prevazići. Psihološkinja naglašava da valja sa sobom razgovarati i imati na umu da će i ovo proći.
Foto: Branislava Opranović
-Važno je reći da se ne mora nužno dopasti bolnice, da se mnogi leče kod kuće, da je širom sveta, pa i kod nas mnogo onih koji su se izlečili i nastavili da žive – naglašava Kresoja – Ali, pandemiju treba posmatrati i sa aspekta mentalnog zdravlja. Na žalost, u javnosti se malo prostora daje onim stručnjacima koji se bave mentalnim zdravljem. Važno je u čitavu priču, paralelno uz epidemiologe, infektologe, pulmologe i druge, uključiti i druge stručnjake psihijatre, psihologe. Ohrabrujem ljude da ne zaziru od toga da potraže pomoć, kada ne mogu sami da se izbore sa onim što ih mori. Anksioznost i strah su uobičajene reakcije na ovakve situacije. Važno je podeliti sa drugim svoje brige i strahove. Dok traje opasnost mi se borimo i najčešće izborimo za sebe i svoje bližnje, tek posle se suočavamo sa posledicama stresa. Nekim psihološkim problemima kao posledicama svega ovoga ćemo se tek baviti u budućnosti, za očekivati je da će se ispoljiti tek kasnije. U Italiji je rađeno istraživanje, inicijalna studija o uticaju pandemije na pojedinca. U projektu je učestvovalo je 18.000 ljudi, od kojih je 37 odsto imalo posttraumatske simptome stresa, depresiju i anksioznost. Ne samo sa medicinske tačke gledišta, već kao celokupno društvo, sasvim je sigurno da ćemo morati da osmišljavamo mnoge programe za podršku čoveku – uverena je Kresoja.
Ona naglašava da su oprečni saveti i mišljenja lekara, kao i različite medijske poruke i informacije iz proverenih i neproverenih izvora, doveli, na žalost, do toga da ljudi ne znaju kome da veruju, autoriteti ne dolaze dovoljno do izražaja i dobrano su poljuljani. – To je, smatra psihološkinja Kresoja, generalno problem u ovoj državi – ne postoji konsenzus u društvu o tome šta su naše vrhovne vrednosti. U takvoj situaciji, najblaže rečeno, do nas bez nužne obazrivosti dolaze često pogrešne poruke. Tada i tako nastaje ovo čemu smo danas svedoci – dakle, nepostojanje dogovora, pravila i sistema čini da stvar izmiče iz ruku, prosto se izmigolji između prstiju, što pojedinca čini nepoverljivim, nesigurnim, zabrinutim… A, sve se tek onda zaglušujuće gromoglasno pojačava kada se u takvoj situaciji pojavi nešto poput ovoga što nas je zadesilo. Ni uređeniji svetovi i društva od našeg nisu pošteđeni, ali u takvim društvima pojedinac ima i češće i jače i više razloga da se osmehuje. Makar i ispod maske.
Podrška
Društvo psihoterapeuta Srbije pokrenulo je liniju podrške odmah po izbijanju epidemije, još u martu. Linija je nakratko zatvorena, te je sada ponovo otvorena. Članovi, psihoterapeuti, njih preko 400 volonterski daju ljudima tri vida podrške: Telefonom na broj 19833; mejlom podrskapsihoterapeuta@.com i preko sajta www.savezpsihotarapeuta.org.
Branislava Opranović (Slobodna reč)
Psihološkinja Branka Kresoja, naslovna fotografija: Branislava Opranović
Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo
