Red ljudi koji traže javna sredstva je zaista dug, a predsednik države ih bez da trepne obmanjuje rečima da će on (u prvom licu jednine) svakom pomoći. O tome, međutim, ni reči nema, iz čega? Naposletku, sa propadanjem ekonomije, sve manje novca se uliva u državnu kasu, te je dostupno i manje resursa u odnosu na prethodni period.

Uprkos tome, što hvala Bogu opada (ali pre blago talasa) broj zaraženih, još uvek je u prvom planu vesti na medijima. Međutim, primetan je pomak u visokoj politici. Vlada neprestano raspravlja o mogućnostima oporavka i ponovnog pokretanja ekonomije i radi na poboljšanju situacije određenim merama. To nije lako uraditi, jer je za postizanje čak i delimičnog uspeha pomenutog, potrebna ogromna količina novca.

Na prvi pogled je za poštovanje to, što se rukovodstvo države usredsredilo na očuvanje radnih mesta, a paralelno sa ovim, trude se da pronađu i rešenja koja mogu pomoći putničkim agencijama, hotelima, koji su dospeli u nevolje zbog krize, čak i fotografima, kojima su – u nedostatku svadbi, krštenja i ostalih porodičnih manifestacija –  šanse sa zaradu ozbiljno umanjene.

Vlasnici manjih – većih preduzeća, verovatno ohrabreni velikodušnošću vlade, ali pre svega šefa države, u početku su samo tražili, a sada zahtevaju finansijsku podršku za sebe. A Vučić svima sve obećava. Ovo ponašanje sablasno podseća na šogora iz Skorenovca, koji je pre mnogo decenija, negde oko dana Sent Ištvana, to jest pre najvećeg praznika u selu, obećao svojim unucima da će im kupiti kabezu, posadiće ih na taljige, čak i na vašarske duvaljke mogu da računaju. Njegova žena je skoro zaplakala zbog njegove neodgovornosti, jer je najbolje znala da sledećeg dana možda neće imati ni za hleb. A stari šogor je samo odmahnuo:

-Ćuti Teca! Nismo mi toliko siromašni, da ne mogu makar šta da obećam.

Dakle, što se tiče obećavanja, nema oskudice. Međutim, samo na osnovu hotela, kojih u državi ima 380 u gradovima, ali je jedva 115 u funkciji, a ni glavnom gradu ne nedostaju turistička mesta, jer ih ima ne manje od 115, ali trenutno u samo 42 zadese se gosti. Zato kažemo „zadese se“, jer je kapacitet onih koji su otvoreni 9 – 10 odsto (!). Njima pokušavaju da pomognu sa 350 evra po krevetu i 150 evra po sobi. Red ljudi koji traže javna sredstva je zaista dug, a predsednik države ih bez da trepne obmanjuje rečima da će on (u prvom licu jednine) svakom pomoći. O tome, međutim, ni reči nema, iz čega? Naposletku, sa propadanjem ekonomije, sve manje novca se uliva u državnu kasu, te je dostupno i manje resursa u odnosu na prethodni period. Manje je poreza na promet, kao i raznih poreza i doprinosa zbog ukinutih radnih mesta. Uprkos tome, ministar finansija je i poslednjih dana time obmanjivao glupavi narod, da mnoštvo državnih subvencija dokazuje da zemlja stoji na čvrstim nogama i ekonomski i finansijski. To jest, ima se od čega. Međutim, ovome je potpuno protivurečna činjenica, da kao posledica izmene republičkog budžeta Radio televizija Novi Sad ove godine može da očekuje dve stotine miliona dinara manje državne podrške, uprkos prvobitno planiranom iznosu, i oni će biti prisiljeni da ovaj deficit nadoknade iz sopstvenog poslovanja. Između ostalog i time, što će morati da otpuste dve stotine saradnika do sada zaposlenih preko agencija. Iako će režimu i dalje trebati propagandna podrška medijskih kuća. Međutim, vlast ima pravo sa tog stanovišta, da ni pecaroši obično ne hrane već upecanu ribu.

I dok se prihod trezora smanjuje, lista rashoda se takoreći spektakularno širi. Nedavno se nije baš mali plafon srušio na državu, i to ugovor Air Serbia-e sa aviokompanijom Etihad Iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, a koji je u to vreme proglašen poslom veka, a u kom se navodi da srpska država ima 51 odsto udela u bivšem JAT-u, a azijski partneri 49. Međutim, pre pet godina, većinski vlasnik je podigao kredit za dokapitalizaciju Air Serbia-e i ovaj iznos sada treba otplatiti. I to je reč o ni manje ni više nego 120 miliona dolara. Beograd je nedavno preklinjao za reprogramiranje duga, ali Arapi neće ni da čuju za to. Dakle, platiti se mora.

Inače, velika obećanja uključuju i konstantni ( i sve otvoreniji) zahtev Republike Srpske da Srbija nastavi da im konstantno pomaže. Naravno, ovo se zvanično naziva ekonomsko – finansijska i druga saradnja, ali i oni neupućeni znaju, da je u ovom slučaju novčani tok prilično jednosmeran. Vučić je i njima obećao puteve, vrtiće i fabrike – od novca srpskih poreskih obveznika.

A šlag na torti je zajednica kosovskih Srba. Oni godišnje Srbiju koštaju pola milijarde evra.

Radi se o ogromnoj sumi, a mi tako rasipamo novac, kao ludi pekar brašno.

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Ekonomija i korona virus, naslovna fotografija: Pixabay