Drugo, a možda i treće, ali koga briga, kada materijala svaki dan ima barem za stotinak, u kojoj to dimenziji i univerzumu jedan predsednik države na pitanje da li je ili nije imao pravo da potpiše taj čuveni sporazum, odgovara na krajnje bahat način, tipa “Šta ćete sad, da me ubijete, da me strpate u zatvor, pa šta?”

 

Da ni ne pominjemo olovke, koje je mali Perica dobio od učitelja, valjda da bi ga odobrovoljio, jer ga je prethodno turio u magareću klupu, ali hajde, dobro de, svakom se dogodilo da ga tu strpaju.

Predsednik Pravnog saveta Narodne stranke, advokat Vladimir Gajić, izjavio je 7. septembra za Danas da predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije imao ustavno ovlašćenje da potpiše sporazum u Beloj kući, jer je to nadležnost Vlade Srbije, ali da premijerka Ana Brnabić „nije imala pojma“ šta u sporazumu piše.

„Po članu 112. stav 1. Ustava Srbije, predsednik Republike predstavlja Srbiju ali je ne zastupa i on nije ovlašćen da potpisuje ni međunarodne sporazume niti obavezujuće političke sporazume. Sve je to u nadležnosti Vlade Srbije po Zakonu o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora“, rekao je Gajić televiziji Nova S.

On je podsetio da je Vučić dva dana pred odlazak u Vašington „navrat-nanos dobio platformu od Vlade Srbije u kojoj nema Hezbolaha, premeštanja ambasade u Jerusalim, 5G mreže…“.

„Prilično je neozbiljno da Srbija pristankom da premesti ambasadu u Jerusalim otvoreno krši rezoluciju Saveta bezbednosti UN dok istovremeno traži da svi poštuju Rezoluciju 1244, koja je naš najjači pravni adut u sporu o Kosovu“, rekao je Gajić. (izvor: danas.rs)

Ja se izvinjavam poštovanom auditorijumu, ko je ovde lud? Da li to znači da je potpisani dokument validan ili nije validan, ako već potpisnik nije imao prava da ga potpiše?

E sad, da bi tarapana bila još veća, na sve ovo se pojavljuje i jedan drugi Gajić, i daje izjavu Informeru (BUHAHHAHHAHHAHA!!!), a u kojoj tvrdi, citiram : “Predsednik države je najviši organ predstavljanja jedne države i prema međunarodnom pravu i prema pravu Republike Srbije. Naime, prema članu 112 Ustava Republike Srbije predsednik Republike „predstavlja Srbiju u zemlji i inostranstvu“, što nesporno uključuje i vođenje pregovora i potpisivanje dokumenata koji su rezultat pregovora, izjavio je prof. dr Aleksandar Gajić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu sa Katedre za međunarodno pravo i međunarodne odnose”.

A evo šta na tu temu piše u Ustavu Srbije:

2. Председник Републике

Положај председника Републике

Члан 111.

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије.

Надлежност

Члан 112.

Председник Републике:
1. представља Републику Србију у земљи и иностранству,
2. указом проглашава законе, у складу с Уставом,
3. предлаже Народној скупштини кандидата за председника Владе, пошто саслуша мишљење представника изабраних изборних листа,
4. предлаже Народној скупштини носиоце функција, у складу са Уставом и законом,
5. поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога Владе,
6. прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника,
7. даје помиловања и одликовања,
8. врши и друге послове одређене Уставом.

Председник Републике, у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије.

 

Pa sad vi zaključite sami, da li je ili nije imao pravo, mada ja lično ne verujem ama baš nikom ko se pojavljuje u Informeru, na Pinku i sličnim bljuzgarijama, s obzirom da svi znamo čija su medijska mašina, pa samim tim i koliko su objektivni.

Oni naravno, nisu objavili da je Grenel, specijalni izaslanik Bele kuće izjavio, a to možete i naći na youtube-u, da nikada ne bi pojašnjavao nešto što je Vučić izjavio srpskim novinarima, (rekao je da smo postigli bilateralni sporazum sa SAD-om, ne Kosovom i to je Jeff Mason, novinar Reuters-a i citirao), ali je rekao da su Kosovo i Srbija potpisali sporazum da će sarađivati jedni sa drugima, a da SAD nisu potpisnik sporazuma. Da li je on to našeg predsednika nazvao lažovom, ili mi se samo učinilo?

I ko je tu koga slagao?

Pa idemo dalje, 4. septembra N1 izveštava: Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je nakon potpisivanja sporazuma u Beloj kući da je zadovoljan dogovorenim i napomenuo da je u pitanju bilateralan sporazum sa SAD-om, a ne trilateralan i sa Prištinom. Predsednik Srbije je ponovio da nema “tačke 10” u sporazumu, ali da je, između ostalog, dogovoreno otvaranje kancelarije Fonda za razvoj SAD u Beogradu, očuvanje manastira, kao i pristup Kosova “mini Šengenu” i studija izvodljivosti o podeli energetskih resursa jezera Gazivode.

“Dakle, treća strana nije priznata kao subjekat međunarodnog prava”, kazao je Vučić o bilateralnom sporazumu.

Posle ceremonije potpisivanja sporazuma koji je u ime SAD potpisao predsednik Donald Tramp, a u ime Kosova premijer Avdulah Hoti, Vučić je kazao da tim sporazumom Srbija “uređuje odnose sa najvećom silom sveta”.

Ček, a Grenel izjavio da oni ništa sa Amerikom nisu potpisali? Hm….

Drugo, a možda i treće, ali koga briga, kada materijala svaki dan ima barem za stotinak, u kojoj to dimenziji i univerzumu jedan predsednik države na pitanje da li je ili nije imao pravo da potpiše taj čuveni sporazum, odgovara na krajnje bahat način, tipa “Šta ćete sad, da me ubijete, da me strpate u zatvor, pa šta ?” Mislim, jaoj…. Ako je i do kulture samo, pa nema je tu baš…

I za kraj ove, najnovije free style jazz kompozicije našeg predsednika (jer tu uglavnom niko ništa ne razume, ali se osamdeset odsto njih divi, valjda zato što to tako treba), evo nečeg što bi moglo da bude pojašnjenje, a potiče od profesora dr Zorana Radovanovića sa Katedre za međunarodne nauke Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu (a on valjda zna o čemu priča, s obzirom da je usko stručan po pitanju ove teme), koji je za BBC na srpskom između ostalog i ovo izjavio:

Šta je međunarodni sporazum i kako se sklapa?

„Sa stanovišta međunarodnog prava, sporazum je dvostrani ili višestrani ugovor koji je rezultat saglasnosti volja između strana koje ga potpisuju”, objašnjava profesor Radovanović.

Postoje dve vrste ugovora – svečani ugovori, koji se odnose na najvažnija pitanja u međunarodnim odnosima i ugovori u uprošćenoj formi, kojima se regulišu pitanja od manjeg značaja za odnose dve ili više država, kao što su trgovinski sporazumi.

Sa razlikom u značaju određenog sporazuma dolaze i razlike u proceduri kako se sklapaju.

„Svečani ugovori prolaze kroz četiri faze i to obično traje između šest meseci i godinu dana”, kaže Radovanović.

„Prvo se vode pregovori između država, koje uglavnom započinju niži državni predstavnici”.

Zatim se tekst sporazuma usvaja – što znači da su se strane usaglasile o sadržaju ugovora.

Potom svaka strana overava ugovor – što znači da sadržaj od tog trenutka ne može da se menja.

„Nijedna od ovih faza nije pravno obavezujuća za državu, sve dok sporazum ne prođe ratifikaciju – proces potvrde – pred Narodnom skupštinom”.

Ugovori sa uprošćenom formom, dodaje Radovanović, zaključuju se na osnovu razmene diplomatskih nota – službenih pisama koje razmenjuju državni predstavnici.

„Jedna strana šalje tekst drugoj, onda se dogovaraju oko sadržaja i na kraju obe strane potpišu, pa se to smatra sporazumom”.

On ističe da se ovakvi ugovori potpisuju kada se radi o državnim pitanjima od manjeg značaja, kao što su sporazumi u oblasti trgovine, komunikacija i slično.

Ko može da potpisuje međunarodne sporazume u ime države?

Radovanović objašnjava da se odgovor na to pitanje zavisi od funkcije potpisa.

„Kod najvažnijih ugovora, potpis zvaničnika je samo način overe teksta – to znači da ste se usaglasili o svemu i da više ne možete da menjate tekst sporazuma, ali se tim potpisom još se ni na šta niste obavezali”, kaže i podseća da konačnu potvrdu u ovim slučajevima daje Narodna skupština.

Do faze konačnog obavezivanja, dodaje Radovanović, postoje „lica koja su po prirodi funkcije ovlašćena da potpisuju sporazume u ime Srbije, a da za to ne treba da nabave posebno punomoćje”.

„Oni, dakle, mogu da overe tekst, ali bez Narodne skupštine ne mogu da daju konačni pristanak”, zaključuje profesor.

Ko može da potpisuje međunarodne sporazume u ime Srbije bez dodatnih ovlašćenja

  • Premijer;
  • Predsednik;
  • Ministar spoljnih poslova.

Međutim, kod manje važnih ugovora, potpis ima funkciju ratifikacije, jer se u tim slučajevima ne konsultuje Narodna skupština.

„Potpisivanjem se ujedno i pravno obavezujete”, ističe Radovanović i navodi da „ukoliko potpis znači konačno obavezivanje, njega mora da stavi lice koje prema Ustavu ima ovlašćenja za tako nešto”.

On takođe navodi primer ambasadora, koji imaju ovlašćenja da potpisuju sporazume između Srbije i država u kojima rade kao diplomatski predstavnici.

„Ipak”, ističe Radovanović, „oni ne mogu da potpisuju ništa drugo bez posebnog punomoćja”.

Koji sporazumi moraju da se potvrđuju pred Narodnom skupštinom?

Radovanović kaže da Vlada može sama da odlučuje kod manje važnih ugovora, kao što su bili Sporazum o međunarodnoj trgovini sa Belorusijom, Memorandum o saradnji u oblasti inovacija u istraživanju svemira u mirne svrhe potpisan sa Kinom i drugi.

„U ostalim slučajevima, zadatak Vlade je da podnese predlog zakona o ratifikaciji određenog sporazuma”, navodi.

Taj predlog zakona zatim prolazi proceduru usvajanja koja važi i za bilo koji drugi zakon.

„Tek kada Narodna skuština to ratifikuje – a Ustav Srbije koristi termin “potvrda” – onda sporazum postaje pravno obavezujući”, zaključuje Radovanović.

E pa sad nam ostaje samo da razrešimo pitanje da li je “istorijski sporazum” manje važan ili je mnogo važan, kao i šta je koji andrak uopšte potpisano i između koga? Jer izgleda da “jedino” to nije u celoj priči jasno…

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Vučić i Tramp, naslovna fotografija: Facebook