Kao ministar za životnu sredinu, shvatio je, da nema smisla u dugotrajnim zakonodavnim teškoćama, ljudi se mogu ugnjetavati i kroz mnogo jednostavnije propise.
Pre šesnaest godina, republički parlament doneo je novi Zakon o zaštiti životne sredine, da bi ga sedam godina kasnije izmenio. U smislu ovoga, građani su i danas dužni da plaćaju ekološku taksu, na osnovu potpuno neuhvatljivih standarda. Budući da je reč o punjenju državne blagajne, teško da je uopšte bilo pod znakom pitanja, da će vlast svim sredstvima uterati novac koji im – po njima – sleduje. To su i uradili/rade, samo je pitanje gde ova sredstva završavaju? Zakon ne propisuje namenu, odnosno upotrebu istog u zaštiti životne sredine, i baš zato je i na najvišem i na najnižem nivou onako sreća pala sa neba, ili još preciznije, prema ovoj sumi koja se uliva odnose se (i koriste je) kao prema Čakijevom senu (u mađarskom jeziku se ovaj izraz koristi za nešto što nema gazdu, prim.prev.).
Na početku se ovaj porez vodio na posebnom tekućem računu kod lokalnih samouprava i one su se manje – više držale njegove ciljane upotrebe. Onda je ovaj stav olabavio i bilo je novca i za zamenu školskih prozora i sve drugo, što ama baš nikakve veze nema sa zaštitom životne sredine.
U početku su u Senti pravili cegere pod firmom za zaštitu životne sredine, pa su mogli da se preuzmu po predaji određene količine reciklažnog otpada (plastika, staklo…). Međutim, ova akcija se relativno brzo ugasila, i od tada samo Vrhovni zna (u celoj zemlji) gde ide ekološki porez. Premda nije reč o maloj sumi, ali njeni predatori duboko ćute o putevima ovog novca.
Međutim, po nekim znacima se može zaključiti da nametnuti namet neće zadovoljiti potrebe, pa se moraju tražiti novi izvori. No, „srećom“, ima ova zemlja jedan socijalistički kadar po imenu Goran Trivan, koji je gotovo neisrcpan po pitanju glupih od glupljih ideja. Kao ministar za životnu sredinu, shvatio je, da nema smisla u dugotrajnim zakonodavnim teškoćama, ljudi se mogu ugnjetavati i kroz mnogo jednostavnije propise. Prošle godine – sopstvenim mozgom – izmislio, da podeli delatnosti i preduzeća u grupe, i da na osnovu toga utvrdi iznos jedne nove ekološke takse. Iz ovoga se ispostavlja, da čak i advokati i pevači vrše delatnosti koje zagađuju, pa su obavezni da plate dodatnu naknadu. Međutim, oni koji su bliski zakonu, to nisu samo tako ostavili, te su prilično lako otkrili da je ministarska uredba u oštrom sukobu sa Zakonom o zaštiti životne sredine. U tom aktu su detaljno navedeni, koje su grane koje zagađuju okolinu. Tu spadaju industrija, rudarstvo, energetika, transport, turizam, poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda i komunalne delatnosti. U zakonu nema ni traga delatnostima koje je izmislio ministar.
Inače, ni prošlost inženjera prostornog planiranja rođenog u Kladovu nije besprekorna, naime pre devetnaest godina je uhapšen, i trebao je da se pojavi na sudu kao podrstrekač, ali je domaći „ekspeditivni i nezavisni“ sud međutim slučaj predstavio kao zastareo i kao takav nije kažnjiv.
Bilo bi čudno verovati, da trenutna premijerka nije znala za ovo, pa mu je ipak ponudila Ministarstvo zaštite životne sredine. Inače, nije on jedini u sadašnjem kabinetu Ane Brnabić, koji je imao prilike da iskusi unutrašnje uslove „rešetki na kapiji i rešetki na prozoru“. Bivši gradonačelnik Zrenjanina je takođe trebao da bude izveden pred lice pravde, ali je Vrhovni prvostepeni sud odustao od optužbe u nedostatku dokaza („Iju, a dokazi su malopre još bili ovde!“). A samo je šlag na torti da je isti ministar ekonomije ovih dana udario jednog starijeg čoveka na pešačkom prelazu u svom rodnom gradu. Biće veoma zanimljivo pratiti sa pažnjom kako će se nastaviti ovaj slučaj i koje će biti posledice! Usput budi rečeno i on je posle zatvora dospeo u ministarsku stolicu.
Za sada je sastav buduće vlade duboka tajna, jer nije poznata ni osoba koja će formirati vladu. Međutim, biće skandalozno ako oboje ostanu na istom mestu. Ljudi se ni ovom neće iznenaditi, jer je Srbija zemlja neograničenih mogućnosti. Ali ako Trivan bude mogao da nastavi svoje aktivnosti, koje se teško mogu nazvati blaženima i profesionalnima, kod starijih ljudi se može javiti jedna stara slika; u miru je država nastojala da popuni svoju riznicu tako, što su njeni izaslanici obilazili sela i gradove i tamo gde su videli dimnjak, popisali su tu kuću. To je bio porez na dim. Izgleda da i ministar traži za sebe mesto u kući slavnih zagovornika gluposti.
Mihalj Bot (Slobodna reč)
Goran Trivan, foto: mc.rs