Spolja i iznutra

Apotekarka ljubazno cvrkuće, stavlja dve vrste lekova ispred mene, plavu i narandžastu kutiju, pa čak dva puta kaže: „Napisala sam na kutije, ali objasniću koji treba koristiti spolja, a koji iznutra.“ Rekao bih joj, da znam, odavno ih gutam i mažem, ali se toliko trudi, da nemam srca da je prekinem. Tako da sada kao da iz apoteke odlazim pametniji, prosvećeniji.

Koji deluje iznutra

Na vratima mi je još pao na pamet glupi vic, po kom je lek broj devet opasan, jer deluje obrnuto (igra reči na mađarskom jeziku: kilenc – devet, šest – hat, ali znači i delovati kada se koristi kao glagol; prim.prev.), okrenuo bih se da joj ga ispričam, ali ipak krenem dalje. Kod kuće stavljam tablete u dozator, a kremu stavljam na mesto, nju samo povremeno treba da koristim.

Sve sam ovo napisao zato, kako bih pokušao da ilustrujem situaciju u kojoj su se našli razumni, odrasli stanovnici ove zemlje posle 4. septembra. Tog dana se u Vašingtonu dogodila srpska predsednička poseta Beloj kući, koja je najavljivana nedeljama. Šef države se sa lica mesta pojavio na ružičastoj privatnoj televiziji, a ne na državnoj, da ponovo oslika koliko težak zadatak stoji pred beogradskom delegacijom. Čiji je sastav takođe bio veoma sugestivan, pošto su je činili ministar finansija, predsednik Komore i direktor Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, poznat kao predsednikov trbuhozborac i dežurni tapšač. Diplomata koji ima višegodišnje iskustvo i koji dobro zna engleski, nije bio u timu. Stoga i nije bilo previše veliko iznenađenje što je ministar finansija napustio konferencijsku salu tokom pripreme dokumenta za potpisivanje, te je obavestio novinare koji su čekali ispred sale: „da je srpski strah bio opravdan: u tački 10 su sakrili međusobno priznavanje, koje je srpska strana snažno i odlučno odbila.“ Dodao je da u konačnoj verziji ove tačke više neće biti. Oni koji su događaje pratili ovde kod kuće, mogli su da se umire: Srbija neće priznati samostalnost i nezavisnost Kosova ni u Beloj kući.

Ovo je bila informacija korišćena za „iznutra“, s obzirom da se na internetu brzo pojavio tekst sporne tačke, kao i njen prevod. Prema kom je sporna tačka 10 predviđala međusobno priznavanje manjina, garanciju njihovih prava i godišnji izveštaj o tome. Da, ali ne može čovek očekivati tačan prevod engleskog teksta od jednog ministra finansija.

Što je za spolja

Odavde je sve izgledalo, da osim istrčavanja šefa ministarstva sve ostalo ide uobičajenim tokom. Dve delegacije i američki posrednici su u dugotrajnim konsultacijama, utanačuju konačnu verziju dokumenta, prihvatljivu za obe strane. Sledećeg dana može da usledi svečano potpisivanje, na kom će biti prisutan i sam predsednik Sjedinjenih Država. O da, ali do sutradan je dokument proširen na 16 tačaka, i sadržalo je i nešto što ni beogradskom finansijeru nije upalo u oči dan ranije. Pretpostavlja se da tokom pregovora to nije bilo ni na dnevnom redu. Naknadno se ispostavilo, da je ono što je planirano tačkom 16 beogradsko rukovodstvo još u martu obećalo američkim domaćinima. Koje bi ovako – kao treća država, posle Sjedinjenih Država i Gvatemale – preselilo srpsku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, što je suprotno odluci u Rezoluciji 478 Saveta bezbednosti UN, usvojenoj 1980. godine, jer je status Jerusalima sporan.

U međuvremenu se Kosovo i Izrael međusobno priznaju.

Usput budi rečeno, Beograd do koske insistira na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, u kojoj se Kosovo pominje kao deo Srbije…

Najblaže rečeno, svakako se pojavljuju kontradiktornosti. A kompletan dokument još nije ni objavljen. Prema američkim posrednicima, postignut je bilateralni sporazum, a srpski šef države pak tvrdi, da je Beograd sporni dokument potpisao sa Sjedinjenim Državama. Za očekivanje je da će se istina ispostaviti možda mesecima, ili čak godinama kasnije, ali ono što smo već mogli da iskusimo je da ni Rusi ni Kinezi nisu aplaudirali, a arapski tj. muslimanski svet šokirano prati razvoj događaja.

Na dnevnom redu pregovora u Vašingtonu, zvanično su bila bilateralna ekonomska pitanja, zatim i politička pitanja kojima će posredovati Evropska unija. Tamo se već moglo čuti, da pregovori, koji traju deceniju, konačno moraju da se završe. Verovatno ponestaje strpljenja Evropskoj uniji. Predugo se bave balkanskim problemima.

Pero i ključ

Prema spoljnom svetu (tj. “spolja“) iz Beograda i dalje pričaju, da su sa svojom „južnom pokrajinom“ razgovarali o ekonomskoj saradnji i ulaganju u infrastrukturu, ali su se dogovorili sa Amerikancima, jer Kosovo ni ne može biti pregovarač prema međunarodnom pravu. Suprotno ovome, Donald Tramp i njegov tim koriste izraze „Srbija i Kosovo“ tj. „dve strane“, tj. „dve države“. Takođe se ispostavilo i da potpisan dokument ne sadrži malu zvezdicu pored imena Kosovo, pa je izostavljena do sada korišćena fusnota. U domaćoj štampi je, s druge strane, poseban akcenat stavljen na činjenicu, da je predsednik Tramp pohvalio Srbiju i ne samo da je poklonio pero koje je sam koristio beogradskim gostima, već i simbolični ključ Bele kuće u poklon kutiji, rekavši: „Možeš ovde doći bilo kada!“

Ista ova štampa pažljivo prećutkuje činjenicu, da je premijer Kosova dobio isti poklon.

Stvari koje se koriste spolja i iznutra su se eto tako umešale u ovu priču, a Srbija je već otkazala planiranu zajedničku vojnu vežbu sa Rusima i Belorusima. Navodno pod pritiskom EU, odnosno NATO-a. Politički posmatrači ne isključuju mogućnost preokreta u srpskoj spoljnoj politici. Međutim, na potvrdu ovoga još treba da čekamo. Kao i na dalje reakcije iz inostranstva.

Kao P.S. bih želeo da primetim, da nismo računali na show program Donalda Trampa kao deo predizborne kampanje, već na to da se preduzme neki ozbiljniji, odlučniji korak. Međutim, čini se da je ovaj period, nazvan Zlatno doba, upravo takav.

Janoš Nemet (Slobodna reč)

I srpska i kosovska delegacija su dobile po jedan ključ od Bele kuće, naslovna fotografija: B92