Apelacioni sud je ovih dana ovu presudu ukinuo, budući da je utvrdio da je u prvom stepenu počinjen niz grešaka, kao i da je u slučaj „uvedena“ i jedna anonimna osoba koja nikada ranije nije pomenuta, a koja je – navodno – bila neposredni krivac. Tako je prethodnim glavnim krivcima ostala „samo“ uloga saučesnika i podstrekača.
Teško da neko nije obratio pažnju na seriju protesta koji su kulminirali uličnim borbama u SAD, a koji su izbili zbog jednog Afroamerikanca koji je izgubio život zbog policijske brutalnosti. Gomila koja je izašla na ulice sa transparentima „I crni život je važan!“ , htela je da skrene pažnju na činjenicu da su i Afroamerikanci ljudi.
To je već druga priča, da je kao rezultat brutalnih demonstracija jedan mladić izgubio život, koji je prebačen u bolnicu sa prostrelnom ranom, ali nisu mogli da ga spasu. Možda ne bi bilo suvišno postaviti pitanje onima koji su divljali da li je i njegov život bio važan.
Možda malo čudno zvuči, ali su gore navedene misli nastale u vezi sa time, da je Apelacioni sud Srbije ukinuo prvostepenu presudu, u kojoj je stajalo, da se četiri osobe iz Državne bezbednosti, optužene za ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa, suočavaju sa dugogodišnjim zatvorom. Nije sporedno, da se pomenuti atentat dogodio pre dvadeset i jedne (!) godine, odnosno za vreme divljanja Miloševićeve diktature. U to vreme, vlast je medijima koji su je kritikovali, rukovala vrlo čvrstom rukom. Sudovi su izricali drakonske, u svakom slučaju ogromne novčane kazne, skoro kao na pokretnoj traci, a sve po Zakonu o medijima koji je kao ministar potpisao izvesni Aleksandar Vučić.
Slučaj Ćuruvija nije slučajno podigao ogromnu prašinu u Srbiji, jer ni na međunarodnom nivou nije izostala pažnja za njim. Od samog početka je bez sumnje, da je Služba državne bezbednosti imala presudnu ulogu u pripremi pogubljenja, s obzirom da je – što je tipično za diktature – jedini zadatak ove službe da u potpunosti i bez pitanja služi trenutnom režimu. Činila je, čini i činiće, čak i kada je reč o najpodlijim ubistvima.
Posle političkog (polu)preokreta pre dvadeset godina, nova vlast – iako sa velikim zakašnjenjem – počela je da odmotava slučaj, ali čak i tada ste mogli da se kladite da taj proces neće biti brz i lak. To je kasnije i dokazano, jer je čak i atentat na premijera Zorana Đinđića povukao preispitivanje odgovornosti državnih organa. Kao što je to i običaj, u oba slučaja, a posebno u slučaju ubistva novinara, pre ili kasnije je moralo biti nađeno žrtveno(i) jagnje(ići), na koga (koje) će moći sve da se svali, i to tako, da ni s od slučaja ne izađe na videlo dana. U slučaju Ćuruvije, ove uloge su podeljene između Radomira Markovića, prvog čoveka Službe bezbednosti, Milana Radonjića i Ratka Romića, dvojicu visokih zvaničnika Službe unutrašnjih poslova, i Miroslava Kurjaka, „redova“. Radomir Marković, koji je proglašen vođom, dobio je trideset godina zatvora, ostali dve trećine od toga. Prvostepeno. Apelacioni sud je ovih dana ovu presudu ukinuo, budući da je utvrdio da je u prvom stepenu počinjen niz grešaka, kao i da je u slučaj „uvedena“ i jedna anonimna osoba koja nikada ranije nije pomenuta, a koja je – navodno – bila neposredni krivac. Tako je prethodnim glavnim krivcima ostala „samo“ uloga saučesnika i podstrekača. Činjenica koja podstiče na razmišljanje je da u prvostepenom sudskom organu sedi pojedinac sa istim takvim kvalifikacijama kao i u gore pomenutom, eventualno u slučaju Kasacionog suda, pa ipak čini elementarne greške koje dovode do toga, da viša instanca ceo predmet sruši sa stola. Sa druge strane, ovo natezanje je potpuno nerazumljivo, jer dvadeset i jedna godina nije malo vremena. Možda se ne postavlja bez razloga pitanje koji je razlog odugovlačenja, ondašnjih lupetanja, odnosno omamljivanja javnosti. Moguće je da postoji određeni nivo straha i u pravosuđu, jer ipak su i oni samo ljudi, da uključivanje mogućih novih svedoka može otkriti stvari, koje nekima koji su danas na vlasti mogu biti prilično neprijatne.
Jer, neporečiva je činjenica, da se značajan deo onih koji su se približili vlasti u Miloševićevo vreme može pratiti i u sadašnjosti i nedavnoj prošlosti.
Naime, sud je mogao da odloži čitavu gomilu dokumenata (kao što je to bio slučaj sa sadašnjim ministrom zaštite životne sredine) i da sačeka, da zastari. Međutim, u slučaju ubistva bi to bilo teže, s obzirom da je u slučaju takvih krivičnih dela, koja se po zakonu kažnjavaju zatvorskom kaznom od trideset do četrdeset godina, rok zastarevanja dvadeset i pet godina.
Pomenut stenjući proces, tačnije poništavanje prvostepene presude, ima naime i jednu prilično opasnu klauzulu – barem za novinare. Na to je nedavno skrenuo pažnju Balša Božović, bivši član Demokratske stranke, a i sam diplomirani pravnik. Na tom, da se ljudsko i operativno „nasleđe“ režima od pre više od dve decenije i danas oseća u društvu, stoga se poništavanje ove presude može smatrati vrlo upozoravajućim za novinare.
Kao zaključak, pitanje se može postaviti i sa upitnikom i bez njega: Da li je i život novinara važan? (?).
Mihalj Bot (Slobodna reč)
Slavka Ćuruviju, vlasnika Dnevnog telegrafa, ubili su pre 21. godinu, za vreme divljanja Miloševićeve diktature, naslovna fotografija: slavkocuruvijafondacija.rs
