Manje su mi bili mrski oni koji su „transparentno“ izašli na ulice i krvavih očiju vitlali zastavama i poznatim četničkim i ostalim fašističkim znamenjima, na čelu sa zlokobna tri prsta, savremenim simbolom genocida. A jadni su mi bili svi oni, do tada zamaskirani, Fejsbuk junaci „druge“, „građanske“ Srbije, koji su seirili zbog „pada diktatora“, deleći isto veselje sa fašistima. Kako to da se čovek ne zapita kako je moguće radovati se istom onom čemu se oni raduju?  

 

Kažu da je pouzdan znak da ste živi ako se još uvek uspevate iznenaditi i iznervirati zbog raznoraznih gluposti homosapiensčadi. Kažu i da je to znak ne samo da ste živi, nego da vam je stalo do ljudske vrste i da niste postali cinik. Da budem ličan, upravo to mi se desilo sa šovinističkom anticrnogorskom farsom u Srbiji: iznervirao sam se i sablaznio.

Evo male studije slučaja zvane Dinkov Fejsbuk profil.

„Ko navija za Ristu Sotonu i one dole četničke horde, sve je o sebi sam rekao. S kim si – takav si! Ali, ništa čudno, Beograd je kao ono Sauronovo oko, epicentar balkanskog zla.“

Beše to status koji sam „okačio“ na Fejsbuk iste noći kada je postalo izvesno da je „Milo izgubio“ (a predsednik Republike je do 2023. godine), i kada se u Beogradu, Banjaluci i na severu Kosovske Mitrovice počelo šenlučiti po ulicama. Iskreno, manje su mi bili mrski oni koji su „transparentno“ izašli na ulice i krvavih očiju vitlali zastavama i poznatim četničkim i ostalim fašističkim znamenjima, na čelu sa zlokobna tri prsta, savremenim simbolom genocida. A jadni su mi bili svi oni, do tada zamaskirani, Fejsbuk junaci „druge“, „građanske“ Srbije, koji su seirili zbog „pada diktatora“, deleći isto veselje sa fašistima. Kako to da se čovek ne zapita kako je moguće radovati se istom onom čemu se oni raduju?

Dinko Gruhonjić, foto: Beta

Bilo je tu koječega, a najviše raznoraznih „interpretacija“ moga mišljenja. Da ne gnjavim, rekao sam da sa četnicima i velikosrpskim popovima ne bih ni mrtav. Nisam, ne bih i neću. Tačka. Kraj. I da neću sebi dozvoliti da ignorišem i simplifikujem svu kompleksnost malog, ali za budućnost Balkana veoma važnog, većinski antifašističkog i prozapadnog, crnogorskog društva.

Na osnovu predrasuda o meni, pojedinci su učitavali da mislim to što oni misle da ja mislim. Istima se na Tviteru priviđalo i sledeće: “Ovoliko plakanje za Milom u Beogradu je, verujte, samo otuda što mnoge plaća. Taj spisak je obiman i šaren“. Sem što je ovakvu denuncijantsku svinjariju napisala osoba koja radi za nemačku državnu medijsku kuću, odeljenje na srpskom jeziku, veću fatamorganu odavno nisam pročitao.

Ko se to priviđao savremenom novinaru u civilu? Ko je to u Beogradu „plakao za Milom“? Ako bismo se potrudili, mislim da bismo teško nabrojali na prste dve ruke bilo kakve suvisle, racionalne i nepristrasne komentare u vezi sa crnogorskim izborima a da dolaze od javnih ličnosti „iz Beograda“. Nacionalizam, kukavičluk, frapantna neobaveštenost i zagledanost u sopstveni burag – to je, manje-više, sve što je bilo na meniju. Uz neverovatno retke, elementarno politički pismene i ljudski čestite, izuzetke.

No, reč je o samo još jednoj epizodi u krvavoj sapunskoj operi koja objašnjava zašto je Srbija zaslužila Aleksandra Vučića. Ne mogu reći da sam zbog toga tužan.

Sećam se, bila je 1999. godina kada je Slobodan Milošević uveliko krenuo u ostvarenje monstruoznog zločinačkog nauma da protera Albance s Kosova, da ih zatre. Te, 1999. godine, bio sam zgađen pa potom veoma ljut jer su neki od mojih novinarskih i intelektualnih uzora krenuli šovinističkom stranputicom. Izdržali su probu Hrvatske, izdržali su probu Bosne i – ostali su ljudi, ali Kosovo je za njih bilo previše. To jest, Albanci su za njih bili previše. Ponašali su se u skladu sa onom predodžbom „građanskog“, a u stvari salonsko-nacionalističkog Beograda, o Albancima kao niže vrednim bićima.

Ove, 2020. godine, stvar je eskalirala. Na osnovu svega izrečenog u proteklih dvadesetak dana nakon izbora u nezavisnoj i suverenoj Crnoj Gori, a što je briljantno sublimirao kolega Aleksej Kišjuhas u kolumni „Čemu se radujemo?“ u listu Danas, postalo je belodano da je anticrnogorski šovinizam čak i gori od šovinizma prema Albancima. Naime, Albancima se, kako-tako ali ipak, priznaje da jesu narod. Crnogorcima se, pak, odriče i ta mogućnost. Oni su ništa drugo do – „Srbi Spartanci“. Rečima Nikole Pašića: „Crnu Goru treba tretirati kao most preko koga treba preći, a potom ga zarušiti“.

Reč je o predrasudama koje se u Srbiji spram Crnogoraca podrazumevaju: Crnogorci su lenji, otimaju „nama“ direktorske funkcije, a ako nisu direktori – onda su mafijaši, sve sami „škaljarci“, „kavčani“ i „darkošarići“. Crnogorci su – poznato je to, je l’ te, svima – violentni, primitivni, takorekuć nekakvi jugozapadni „egzotični Srbi“, ali svakako manje vredni od „nas“.

„Velikosrbi slave pad ’dikatora Đukanovića’, dok rado žive pod Vučićem i Dodikom, a idoli su im Putin, Tramp i Lukašenko. Daj, nemojte me zajebavati!“, napisao je kolega Dragan Bursać.

Stvarno, kako je to moguće, ta vrsta pervertirane, kao smrdljiva čarapa izvrnute stvarnosti? Moguće je ako je društvo konsenzualno šovinističko, beznadežno zaraženo virusom kleronacionalizma. Esencijalni šovinizam je takav da ga uopšte kod sebe ne primećujete, on se podrazumeva a da pritom i ne znate da se podrazumeva.

I kao što se obično kaže da se istorija uvek ponavlja kao farsa, možda je sve ovo jedna najobičnija šovinistička farsa, jednog marginalnog, u vremenu odavno izgubljenog srbijanskog društva, koje se, trideset i kusur godina od početka „događanja naroda“, ni za pedalj nije odmaklo od početka. Ali, to nadanje visi o veoma tankom koncu. Memorandum 2, kojim se ovih dana iz Beograda promoviše nešto što se zove „Srpski svet“, slika je i prilika i Garašanina, i Moljevića, i Dobrice Ćosića.

I kao što je Slobodan Milošević iskoristio indiferentnost zapadnog sveta, tada obuzetog slavljenjem slobode zbog pada Berlinskog zida, pa organizovao i sproveo genocid, tako i sada Vučić, Srpska pravoslavna crkva i gotovo celokupna opozicija i intelektualna javnost u Srbiji opet pokazuju da im Milošević nije mrzak zato što je bio zločinac i balkanski kasapin, već zato što je izgubio sve ratove koje je započeo. I oni sada koriste novu zbunjenost zapadnog sveta obuzetog samim sobom i svojim sve većim, očiglednim problemima. Ti provincijalni wannabe zlikovci od svog nauma stvaranja velike Srbije neće odustati, i spremni su da nam prirede novi rat. Znamo kako se to završilo poslednji put: blizu 150.000 mrtvih, milioni raseljenih, stotine hiljada fizički i mentalno iskasapljenih, desetine hiljada silovanih…

Da je tome tako, svedočila je i nezapamćena medijska haranga sa svim arsenalom ratnohuškačke propagande koja je na račun Crne Gore i Crnogoraca iz Srbije, uz terciranje „nezavisnih“ i otvoreno proruskih medija iz same Crne Gore, isporučila tone i tone, desetine hiljada kojekakvih izmećarskih tekstova i priloga, u kojima je šovinizam doslovno vrištao na sve strane: neobuzdan, unison, bez gotovo ijednog jedinog medija u Srbiji koji je bio spreman da Crnu Goru i Crnogorce tretira kao subjekte politike, a ne kao objekte velikosrpskog iživljavanja. Dugo pamtim, i odgovorno tvrdim, da je ovo sada u beogradskoj medijskoj kuhinji zloslutno ličilo na pripremu ratova u Hrvatskoj i Bosni. Pa i gore od toga, jer onomad je ipak bilo znatno više kritičkih glasova koji su upozoravali šta će se desiti kada se duh fašizma pusti iz boce. Sada skoro pa ništa. Jad i beda. Iščezla je moralna paradigma, elementarno razlikovanje dobra od zla. Sasvim logično, nakon tolikog valjanja u tuđoj krvi.

Naravno, sve će se isto završiti, krahom i porazom velikosrpske ideje, a ovaj put – nadati se – i konačnim slomom ove maligne zamisli. Ali, pitanje cene koju će susedi platiti je ključno. Jer ako neko misli da se može potpaliti Crna Gora a da ne plane i „region“, taj je ili pokvaren ili je budala.

Pokojni Predrag Ejdus, jedan od glumaca iz kultne pozorišne predstave „Šovinistička farsa“ koja se igrala osamdesetih godina 20. veka širom Jugoslavije, jednom je prilikom o toj predstavi rekao: „Bilo nam je smešno, a onda je postalo opasno“.

Ovo sa Crnom Gorom nije smešno. A opasno i te kako jeste. Uostalom, pogledajte samo te četničke vojvode koji su odmah počeli sa zlostavljanjem Bošnjaka po Crnoj Gori, oštreći kame koje im je u amanet ostavio koljač Pavle Đurišić. Pogledajte Amfilohija Radovića, tog obožavaoca ratnih zločinaca, kome su Cetinjani odavno smislili da ne može biti bolji nadimak „Risto Sotona“. Pogledajte kojim i čijim se barjacima barjači po Crnoj Gori. Pogledajte ta zloslutna tri prsta. Pogledajte tu ikonografiju „litija“ u jednoj evropskoj zemlji u 21. veku. Pogledajte sav taj mrak. Vratite sada malo film unazad.

Ova se pretnja mora što pre shvatiti. Dok ne bude prekasno.

 

(Slobodna reč)

 Ne damo svetinje, naslovna fotografija: Dinko Gruhonjić