Na današnji i okolne dane, a pre dvadeset godina, Srbija je bila u previranju. Slobodan Milošević je izgubio izbore i onda odlučio da se napravi da se to nije dogodilo i da će se survavanje zemlje niz liticu pod njegovim „vizionarskim“ vodstvom spokojno nastaviti do u nedogled. Novoformirana građanska i opoziciona većina imala je, međutim, druge planove. Trebalo je uzurpatora privesti k poštovanju zakona i prava, svakim legitimnim dostupnim sredstvom. Tome je bila posvećena tih poslednjih septembarskih i prvih oktobarskih dana godine 2000. I, pošto sa uzurpatorom nije išlo drugačije, dogodio se Peti oktobar.

Jedan od omiljenih fantazama tzv. prosečnog građansko-demokratskog glasača iz tih godina bio je taj da ćemo, kad srušimo Miloševića i mračnu, decenijama građenu strukturu koja je iza njega stajala, početi da stvaramo gotovo idilično društvo blagostanja i zrele demokratije, u kojem se „neće ni znati ko je predsednik, kao u Švajcarskoj“. Na stranu što takva „Švajcarska“ iz kičastog i u osnovi antipolitičkog – samim tim i antidemokratskog – narativa o sreći u društvu u kojem se „ne zna ko je predsednik“ (što je metafora za političku dezangažovanost kao tobožnji sinonim građanske sreće i zadovoljstva, a to u stvarnosti nigde ne biva) ne postoji i nikada nije postojala. Nigde, pa ni u Švajcarskoj.

Dvadeset godina kasnije, ova nedozrela, ali tako odviše ljudska sanjarija u stvarnosti Srbije 2020. obrnula se na glavu. Umesto da „ne znamo ko je predsednik“, danas jedino to znamo: Aleksandar Vučić je predsednik države, i to je jedino što je nesumnjivo. Ali, on je takođe i predsednik vlade, i ministar svakog resora, i gradonačelnik svakog grada, i vlasnik svake velike firme, i urednik svake nacionalne televizije… S tim da je formalno samo ovo prvo: sve drugo obavlja samo zahvaljujući tome što su ta mesta de facto ispražnjena, što na njima nema nikoga ko bi bio ličnost od političkog i svakog drugog integriteta.

Krenuli smo, dakle, u „proboj“ iz jednog sistema lične vladavine, i dvadeset godina kasnije se obreli u drugom – zapravo, redefiisanom prvom – sistemu lične vladavine, s tim da je ovaj put njegov nosilac jedan od opslužitelja onog prethodnog nosioca. A oko njega se isplela strukturna mreža sastavljena od restlova onog prethodnog režima lične vladavine, osvežena, osavremenjena i podmlađena klonovima od iste te vrste, samo još dramatično nekompetentnijim. Ako je kod onih prethodnih još i bilo, po nekoj inerciji očuvanja institucija prethodnih, solidno zasnovanih i ozbiljnih država (Austro-Ugarske i dveju Jugoslavija), ponešto kompetentnih ljudi u javnim upravama na svim nivoima, sada smo – u restl-državici bez pravog obličja, jasnih granica i koherentnog identiteta – doslovno preplavljeni apsolutnim diletantima koji svoje univerzalno neznanje i beslovesnost jako lepo usklađuju s odsustvom ličnog morala i građanskih vrlina.

Nije li to prilično žalostan bilans „naše borbe“, dvadeset godina posle? Možda je bolje bilo da ništa nismo ni pokušavali, da smo pustili istorijske procese truljenja jednog društva na dalekoj stranputici (a baš to je bila Srbija tokom devedesetih) da dotrajavaju spontano i po svome, pa kud nas odvedu, odveli su nas? Jednom bi ta kola u survavanju ionako morala da zapnu o nešto i da se zaustave. Svi bismo se ugruvali (kao da već nismo bili dovoljno ugruvani?), ali neki bi valjda preživeli, pa bi započeli ispočetka…

Naravno, u stvarnosti to tako ne ide. I nije ono što smo činili pre dvadeset godina u ovo vreme bilo ni uzaludno, ni pogrešno. Naprotiv, sve se to moralo dogoditi još mnogo ranije, pa bi i posledice bile manje strašne. Nije greška bio ni „Peti oktobar“, ni dani koji su mu prethodili, čak ni to što tobože „nismo imali Šesti oktobar“ (što je jedna od onih glupih malograđanskih fraza od kojih se čoveku nadiže želudac), nego to što ni politička scena, ni ključne društvene elite (ekonomska, akademska, medijska etc.) ni sami građani i birači, svako na svoj način i u svom području odgovornosti i u srazmeri sa svojom realnom moći, nisu u godinama koje će uslediti nakon petog oktobra 2000. pokazale dovoljno zrelosti i doslednosti u izgradnji društva koje će postati imuno na povratak na staro, ili neku mutiranu verziju starog, što nam se naposletku – posle samo dvanaest godina pauze – i dogodilo, i iz čega se nećemo ni brzo ni lako iskobeljati.

Od svega je danas ostala tek laka zabava za nižerazredne duhove: traženje (ili delegiranje) krivca. Obično u nekoj konkretnoj ličnosti, u nekom imenu i prezimenu. Pa će neki upirati prstom u Tadića, drugi u Koštunicu, treći u ko zna koga… Đinđića je samo tragična smrt sprečila da i sam završi u tom društvu. I sve je to lepo, ali u osnovi obnavlja i varira obrasce koji naposletku dovode do novog ciklusa lične, uzurpatorske vlasti. Sve dok se ne suočimo s tim koliko smo vlastitom građanskom nedozrelošću i pasivnošću pred pretnjom restauracije doprinelu povampirenju onoga protiv čega smo prvo izašli na birališta, a potom se izlili na ulice onog davnašnjeg Petog oktobra, životarićemo kao siromašni i obespravljeni podanici, u zakržljalom društvu u kojem se jedino „zna ko je predsednik“, a ništa drugo ionako nije više ni bitno.

Teofil Pančić je novinar, kolumnista i kritičar koji svoje tekstove objavljuje u beogradskom nedeljniku Vreme i na portalu Autonomija.info. Svoje kritičke i analitičke tekstove objavljivao je u brojnim listovima i časopisima iz Srbije, sa eks-jugoslovenskog područja, kao i u publikacijama iz SAD, Rusije i više evropskih zemalja. Bio je urednik nedeljnika Vreme i radi kao politički komentator Radija Slobodna Evropa. Dobitnik je novinske nagrade Jug Grizelj, 1999. godine.

(Slobodna reč)

Teofil Pančić, naslovna fotografija: Medija centar Beograd