Petooktobarska utopija – 20 godina kasnije

Peti oktobar 2000. godine. Dan kada je grmela Srbija. Dan kada je  mislila da je zakoračila u bolje sutra. Dan kada nikada više energije, snage, vere u dobro, entuzijazma, nije bilo u ovoj napaćenoj državi. Dan, kada se retko ko bojao, jer je verovao. Da se zlo mora završiti, a dobro mora pobediti.

Dvadeset godina kasnije, Srbija ne da se nije maknula u bolje sutra, nego se našla u gorem danas. Gde smo bili 20 godina, nigde. Gde ćemo biti za 20 godina, niko nema pojma, jer se ništa ne vidi. A gde smo sada, to vidimo svakog dana.

Ali, da počnemo od početka.

“…Demokratska opozicija Srbije pozvala je građane da se 5. oktobra 2000. godine okupe ispred Savezne skupštine kako bi se suprotstavili velikoj izbornoj krađi koju je Savezna izborna komisija sprovela po nalogu Slobodana Miloševića. DOS je ultimativno zatražio da Slobodan Milošević do četvrtka, 5. oktobra, u 15 časova, prizna izbornu volju građana izraženu na saveznim, predsedničkim i lokalnim izborima održanim 24. septembra 2000. Takođe je zahtevano i da generalni direktor, glavni urednik i uređivački kolegijum Radio-televizije Srbije podnesu ostavke, a da RTS promeni uređivačku politiku i omogući objektivno informisanje o zbivanjima u Srbiji. DOS je zahtevao i da se svi uhapšeni puste na slobodu i da se povuku poternice i krivične prijave pokrenute protiv onih koji su protestovali za poštovanje izborne volje građana Srbije…” (izvor:beograd.rs)

Tada je postojala demokratska opozicija, kojoj je građanska Srbija verovala i koja je mogla da pokrene preko potrebnu promenu, jer se dalje nije moglo. ŽIvot je postao nemoguć.

Sve oblasti su bile obuhvaćene, ciljevi jasno zacrtani, zahtevi jasno oblikovani. Revolucija protiv tiranina je mogla da počne. I ništa i niko nije mogao da je zaustavi.

“…Predsednik Savezne izborne komisije Borivoje Vukičević obavestio je predsednike izbornih komisija izbornih jedinica da su privedene kraju pripremne radnje” za drugi krug predsedničkih izbora, 8. oktobra. Vojislav Koštunica, predsednički kandidat DOS-a, zatražio je od Slobodana Miloševića da prizna poraz u prvom krugu predsedničkih izbora i ukazao na opasnost izbijanja otvorenih sukoba u Srbiji: “Mi ni u kakav drugi krug ne možemo da idemo, jer bismo time postali saučesnici u krađi biračkih glasova. Prevara iz prvog kruga ne može se poništiti drugim, petim ili ko zna kojim krugom’.

Pristalice DOS-a dolazile su u Beograd od ranog jutra, organizovano iz više pravaca, iz cele Srbije, a predvodili su ih lideri DOS-a. Oko 15 časova građani okupljeni na mitingu ispred Skupštine SRJ pokušali su da uđu u zgradu Skupštine. Velika grupa ljudi je oko 15.35 časova kroz prozor ušla u jugoslovenski parlament. Policija je uspela da velikom količinom suzavca rastera znatan broj ljudi sa platoa ispred Skupštine SRJ…” (izvor: beograd.rs)

U skoro svim gradovima Srbije vrilo je kao u loncu. Količina pozitivne energije je bila ravna energiji jedne atomske bombe, spremne da eksplodira. Ljudi su tražili svoju slobodu, priznavanje njihove volje, prestanak krađe i bolje sutra. Bilo je dosta.

“…Više desetina građana ušlo je oko 16 časova u Saveznu skupštinu, dok su se policajci koji su do tada čuvali zgradu povukli. Iz desnog krila Skupštine vijorio se gust, crni dim, a gotovo sva stakla na zgradi su polupana. Demonstranti su demolirali nekoliko policijskih vozila u Kosovskoj ulici iza jugoslovenkog parlamenta. Tokom sukoba policije i demonstranata čula se i pucnjava iz vatrenog oružja. Komandir beogradske policije oko 17 časova zatražio je razgovor sa predstavnicima DOS-a. Oko 18 časova pripadnici policijske stanice u ulici Majke Jevrosime položili su oružje i priključili se demonstrantima…” (izvor: beograd.rs)

Svi građani ove naše države bili su jedno. Svima je bilo jasno da je cilj jedan za sve nas: bolje sutra.

“…Policija je bacila suzavac i u blizini zgrade Radio-televizije Srbije, dok je bager krenuo da se probije do ulaza. Zgrada RTS-a u Takovskoj ulici je potom zapaljena, a redovni program RTS-a je prestao da se emituje posle 17 časova. Na sva tri programa državne televizije emitovani su spotovi, reklame i snimljene emisije. Radio televizija Studio B od posle podne je počela da emituje redovne vesti o zbivanjima na ulici. Kasnije, jedna za drugom i sve ostale televizije počinju da izveštavaju o stvarnim događajima na beogradskim ulicama. Jedini elektronski medij u Beogradu koji je i pre i u toku 5. oktobra slobodno i profesionalno izveštavao o postizbornoj krizi i protestima, bio je Radio Indeks…” (izvor:beograd.rs)

I na kraju, ekstaza…

“…Novoizabrani predsednik SRJ Vojislav Koštunica obratio se predveče građanima sa terase Skupštine grada Beograda, a potom i preko RTS-a. U toku večeri održana je i konstitutivna sednica novog sastava Skupštine grada Beograda. Stotine hiljada ljudi je tokom cele noći bilo u centru Beograda, slaveći pobedu, ali i strepeći od moguće intervencije Vojske i drugih bezbednosnih formacija bivšeg režima. Demokratska opozicija Srbije je formirala krizni štab za ključne funkcije u zemlji u koordinaciji sa novim predsednikom, a predstavnici DOS-a razgovarali su tokom noći sa čelnicima državne i javne bezbednosti. Ispred Skupštine grada jutro je dočekao veliki broj ljudi. Bilo je to prvo jutro bez diktatora na vlasti…” (izvor: beograd.rs)

I onda je došao 6. oktobar. Samo kalendarski, jer pravog 6. oktobra nije ni bilo. I tu je napravljena najveća greška u istoriji, naročito Srbije. Tada je trebalo zabraniti svima onima koji su državu doveli u stanje u kom je bila da se ikada više bave politikom, sprovesti lustraciju i možda bi sve bilo drugačije. Jer velika većina onih koji su se tada bavili politikom i bili na vlasti i sada je, 20 godina kasnije. I na lokalnom i na državnom nivou, veliki broj onih koji su bili “revolucionari”, prodali su se na ovaj ili na onaj način. A oni drugi su se šlepali, šlepaju se i šlepaće se, samo da ostanu na bilo kakvoj vlasti.

Sećam se svega, sećam se tih dana koji su duboko ostali urezani u mom sećanju, srcu i duši. Sećam se da nismo spavali danima, da smo dremali na radiju, da su Otporaši pravili sendviče da nahrane ljude, pa i nas, sećam se da je u Senti ispred mene tog 5. oktobra bilo više ljudi nego što ih je sada ostalo u celoj opštini. Oni koji su verovali da će biti bolje.

Sećam se baš svega.

Harizma i duševnost Petooktobarske revolucije, neće se više moći prekopirati, imitirati, pokrenuti. To je bilo neko drugo doba, neka druga država, neki drugi ljudi. Ljudi koji su verovali u bolje sutra, koje nije došlo. I po svoj prilici ga izvesno vreme neće ni biti. Nepostojanje 6. oktobra je požnjelo svoje rezultate. Samo što tada niko nije shvatio koliko je to bilo bitno. Shvatamo sada. Kao što ni Vojislav Koštunica tada nije shvatio da su ljudi više glasali protiv Miloševića, nego što su glasali za njega. Ali je postojala opcija. I iskorišćena je, mislili smo tada.

Sada već ne znamo šta da mislimo, jer opcije nema. Otupeli smo na sopstvenu sudbinu, a to je valjda najgore što jednom narodu može da se desi. Svejedno nam je, samo neka bude daj šta daš. Jer bar je toga ovde uvek bilo i onog “samo da ne bude gore”. E pa gore je nego što je bilo tog famoznog velikog Petog oktobra. Zato što jeste bio veliki. I više se neće ponoviti. Barem ne u skorijoj istoriji.

I zato, živeo Peti oktobar 2000. godine. Slava mu.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

5. oktobar 2000. Beograd (RTS arhiva), foto: Imre Szabo