Na subotičkoj buvljoj pijaci mogu se videti skoro samo prodavci, kupaca jedva da ima. Prodavci misle da je to jednim delom zbog epidemije korona virusa, a drugim delom zbog besparice. Iako prodavci imaju različite poglede na iste okolnosti, svi se slažu da im je 2020. godina najteža godina do sada.

Jedan dan radim, tri ne radim

Jedna žena srednjih godina, koja već šest godina prodaje na pijaci, kaže da je iz godine u godinu situacija sve teža i teža, ali se ova godina pokazala kao najteža do sada. Prvenstveno prodaja hrane: kobasice, salame, sireve, konzerve, testa, ali i hrane za pse i mačke, toalet papir. To sve nabavlja u diskontima u blizini graničnog prelaza Tompa.

-U martu i aprilu smo svi zatvorili mesec i po dana, pijaca nije radila. Polovinom maja sam počela ponovo da radim, međutim, od tada sve stagnira. Jedan dan radim, zatim tri ne radim, jer nema kupaca. Ne znam šta je ovome razlog, valjda su se ljudi navikli da kupuju u prodavnicama. Sigurno da svemu doprinosi i besparica, jer je mnogo ljudi ostalo bez posla. Imam jako malo posla, ali isto tako i ostali prodavci na pijaci. Zbog ovoga na granici nema čekanja, brzo je pređemo. Povraćaj takse obavljamo za dva sata, ranije smo na to čekali po pet – šest sati. Nedeljno samo jednom možemo da tražimo povraćaj takse, i maksimalno u iznosu od sto hiljada forinti, što otprilike odgovara sumi od 280 evra. Ako slučajno robu prodam za dva – tri dana, onda vodim sa sobom nekog, pa sa njegovim dokumentima tražimo povraćaj takse. Inače, tih tri stotine evra nije toliko mnogo, ja od toga imam najviše deset posto koristi, to jest, čisto mi ostane trideset evra – rekla je intervjuisana gospođa.

Da li se dešava da ne možete da prodate robu i da se ona pokvari?

-Da. Ako robi istekne rok, „pobegne“ vakum iz pakovanja, ili ako mislimo da tu određenu robu ne bi trebalo više prodavati, onda je, pošto smo završili sa poslom, ostavimo napolju, na stolu. Ima onih koji je pokupe i odnesu. U prvom redu su to pripadnici romske nacionalnosti, odnesu i daju stoci.

Koliko možete da radite legalno, da li u vašem poslu postoji nešto što je ipak deo sive ekonomije?

-Plaćam porez, penziono i zdravstveno osiguranje, a i zakup stola i magacina. Ali istini za volju, od ove robe zapravo ne bi smeli ništa da prodajemo. Ako izađe inspektor i zapiše nas, onda moramo da se pojavimo pred prekršajnim sudijom, koji u poslednje vreme odredi kaznu od minimum pedeset hiljada dinara. To ne znam zasigurno, jer su me davno nisu kaznili, ali tada je kazna još bila deset hiljada dinara. Baš juče su bili inspektori i zapisali nekoliko prodavaca, ali mene nisu dirali.

Da li ste koristili državnu subvenciju na zaradu?

-Nije svaki prodavac na pijaci mogao da je iskoristi, s obzirom da jedan preduzetnik iznajmljuje i više stolova, gde više ljudi prodaje robu. Onaj, na čije ime se vodi posao, dobio je minimalac od države, ali ostali nisu – rekla je gospođa, koja iz ove neslavne situacije kao izlaz vidi samo to, da završi sa prodavanjem na pijaci i ode u inostranstvo da radi.

„Mnogo bi značilo da su mađarski carinici popustljiviji“

Žena koja prodaje za susednim stolom na pijaci je već petnaest godina. Prodaje isključivo proizvode koji potiču iz Mađarske, prevashodno hranu i sredstva za higijenu. Njena cela porodica – izuzev jednog sina, koji radi u jednoj državnoj firmi – živi od toga. Njih je veoma pogodila sadašnja situacija.

-Bilo je i ranije teških perioda, ali smo se uvek snašli, i uspeli da preživimo. Ova godina nam je bez sumnje najteža godina do sada. Jako je bilo teško premostiti ona dva meseca kada nismo radili. Imali smo neku rezervu, to smo potrošili. Državnu subvenciju za minimalac nismo mogli da iskoristimo, jer je firma na tuđem imenu. Od vlasnika firme smo dobili toliko pomoći, da obaveze koje smo njemu plaćali nismo morali da plaćamo ovih mesec i po dana.

U čemu vidite razlog zbog kog u poslednje vreme ne dolaze kupci?

-Mislim da se plaše epidemije. Moguće je da ulogu u tome igra i besparica, ali kada odem u neku samoposlugu, vidim da ima puno kupaca. Tako da sam sigurna da se plaše epidemije i zato zaobilaze pijacu. Dešava se da se roba pokvari, ali samo retko. Od proizvoda koji mogu da se pokvare ne donosim odjednom mnogo, od salama, kobasica, viršli donesem deset – petnaest ruda, to jest, pakovanja. Dešava se da od ove količine jednom ili dva proizvoda istekne rok, onda odnesem kući psu i mački. Krug mojih kupaca se jako suzio, a i oni koji dođu kupe samo jedan – dva komada nečeg. Ranije su dolazili i kupci iz drugih gradova, koji su odjednom odnosili veću količinu robe, ali ih u poslednje vreme ne viđam na pijaci. Moj promet se smanjio na minimum.

Da li mislite da je strah ljudi opravdan?

-Naravno da postoji mogućnost zaraze. Srećom, od radnika na pijaci, koliko znam, niko se nije zarazio, svi su zdravi. I propisa se pridržavamo. Istina, masku ne nosimo stalno, jer se nalazimo na otvorenom, ali je stavimo ako dođe kupac. Svi imaju sredstvo za dezinfekciju ruku, a kupci se pridržavaju distance od dva metra i oni nose maske.

Kako izgleda prelazak granice?

-Najveći problem predstavlja to, što su u Tompi mađarski carinici ograničili količinu robe na sto hiljada forinti jednom nedeljno, nakon čega se može povratiti taksa. Ne razumem zašto. S obzirom da smo i mi i Mađari imali ogromnu korist od toga, dok smo još donosili robu u velikim količinama. I to nam je u velikoj meri onemogućilo posao. Zbog toga sam morala da nađem osobe koje će mi preneti robu, i njima plaćam za to dve hiljade dinara. Tako da od tri stotine evra meni ne ostaje mnogo. Ne mogu da kažem da sam u gubitku, ali nisam ni na dobitku, stojim na nuli. Ali ako se situacija ovako nastavi, biće problema. Ako bi Mađari dozvolili da svaki dan idemo po robu, onda bi situacija bila mnogo bolja. Drugo rešenje bi bilo ako bi zvanično uvozili robu iz Mađarske, i kad ne bi bila mnogo skuplja, ali je ovde finansijski rizik veoma veliki, pa ja to ne mogu da preuzmem na sebe. Tako da nam ne preostaje ništa drugo, nego da jednom nedeljno pređemo granicu: i ja, i moj muž sa malom penzijom i jedan od naših sinova.

Koje je vaše iskustvo sa srpskim vlastima?

-Oni su korektni. Ako inspektori i dođu dva – tri puta godišnje, uglavnom su tolerantni. Ako nam i izreknu novčanu kaznu, onda to podelimo među sobom u firmi, gde nas je šest – sedam i isplatimo. Dakle, pre mađarskim carinicima nedostaje dobra volja. I to važi samo za carinike na Tompi. Tako znam, da je na primer na graničnom prelazu Reske sasvim drugačija situacija. Tamo ljude puštaju svakog dana, ne prave probleme. Ista država, i samo nekoliko kilometara između dva granična prelaza, pa ipak primenjuju sasvim druga pravila. Ne razumem zašto je to tako. Međutim, ja nikad ne prelazim granicu na prelazu Reske, jer mi je jako daleko – žalila se gospođa.

„Uz malu penziju, primorana sam da prodajem na pijaci“

Jedna penzionerka koja ima oko sedamdeset godina prodaje mađarske proizvode na subotičkoj buvljoj pijaci od 2005. godine.

-Sigurno da je epidemija korona virusa razlog tome, što je ova godina daleko najgora do sada. Ljudi imaju sve manje novca. S obzirom da dolazi zima, radije štede, ne smeju da troše, ali se boje i epidemije i zato ne idu na pijacu. Ja mislim da je ovde stvarno veći rizik od zaraze nego u jednoj prodavnici, malo se i ja bojim. Uprkos tome radim. Imam trideset i pet godina radnog staža, penzija mi je 21.000 dinara, zato sam primorana da radim. Na pijaci sam sama svoj šef, ne radim ni za koga. Jednom nedeljno idem po robu, ali je to i dovoljno, nema potrebe da idem češće. Tako u proseku mogu da zaradim sto pedeset evra, a zahvaljujući prodaji na pijaci imam sve što je potrebno u domaćinstvu i u kuhinji, a što inače od moje penzije ne bih mogla da kupim.

Da li imate stalan krug kupaca?

-Da, veliki broj mojih bivših kolega i poznanici penzioneri kupuju kod mene. Njima, ako zatraže, dajem robu i na veresiju, s obzirom da ih poznajem i znam da su pošteni. Kako sam i rekla, radim na malo, veliki posao već ne bih mogla da podnesem. Zadovoljna sam, radiću dok budem mogla. Prevashodno prodajem kozmetičke proizvode i kućnu hemiju, nemam veliku ponudu hrane, samo takve robe, koja je fabrički pakovana. Na primer onim što bi trebalo da se seče i prodaje na težinu, time se na bavim. Tako da kod mene nema robe koja može da se pokvari. Dezodoransima na primer može da istekne rok, ali nemam običaj da gomilam robu, donosim samo onoliko koliko mogu i da prodam. Inspektori se ne „kače“ za moju robu, jer je sve što prodajem legalno. Baš je jedna inspektorka neki dan dolazila i samo je za kafu rekla da je ne prodajem.

Znači iskustvo sa vlastima vam je dobro?

-Samo sam na poresku službu ljuta. Uzalud sam ja penzionerka, pored toga što plaćam zakup stola, treba da platim i porez, a desi se i da je to suma od sto hiljada dinara. To je strašno mnogo! Ja bih službenike koji rade u Poreskoj upravi isterala na pijacu, da vide kako je raditi ovde, na hladnom. Sramota je da ja i sa ovoliko godina moram da radim, a u poreskoj samo šalju čoveka od jednog do drugog šaltera. Ubeđena sam da mnogi od njih ni ne znaju svoj posao, naravno, i tu ima izuzetaka. Međutim, našim susedima, Mađarima, sam zahvalna, zbog toga što možemo da putujemo u krugu od trideset kilometara, i dozvoljavaju da donosimo robu od njih. Ne znam šta bi bilo kada oni to ne bi dozvolili, jer od svoje penzije ne bih mogla da preživim. Mnogo znači što su sada dobri odnosi između dve države.

„Bolje i jeftinije nego u prodavnici“

Praktično sve, što je porodici potrebno, jedna sredovečna žena nabavlja na buvljaku u Subotici, a živi na Bajskom putu, nedaleko od pijace. Zadovoljna je kvalitetom robe koju tamo kupuje, a zadovoljna je i cenama, s obzirom da i sama radi za minimalac, pa nije svejedno gde nabavlja svakodnevne potrepštine.

-Ja mesečno dva puta idem u kupovinu na buvljak, ali moj muž ode jednom nedeljno, jer uvek nađemo nešto što kupimo. Od namirnica tu kupujem domaću kobasicu, kulen, slaninu, šunku, dimljene kosti, topljeni sir, a deci i čokoladu. Mnogo je jeftinije nego u prodavnici, a dobrog je kvaliteta. Nikada se nije desilo da je ono što sam kupila bilo pokvareno. Istina, ja uvek kupujem kod iste osobe, kod nje je roba uvek sveža, za ostale ne znam. Jako mi je teško pao onaj period kada zbog vanrednog stanja nije radila pijaca. Onda nisam baš kupovala namirnice, a u prodavnici sam kupila samo ono najpotrebnije. Otkad se ponovo otvorila pijaca, ponovo redovno odlazimo.

Da li se plašite da se na pijaci ne zarazite korona virusom?

-Možda ima njih koji se boje, ali moj muž i ja se ne bojimo, i sada normalno idemo da kupujemo. Pridržavamo se propisanih mera, i nosimo masku – ispričala je ova žena i dodala, da veruje da neće nestati pijaca, jer su se prodavci i sada nekako snašli.

Imre Tot (Slobodna reč)

Prosečni radni dan na subotičkom buvljaku: robe ima, kupaca ne baš, naslovna fotografija: Imre Tot

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo