Bilo je ovde već objavljenih i betonskih crkvenih pločnika ili polica u biblioteci. Obilaznica predata iz četiri dela. Primopredaja fasada, bez da je Narodno pozorište u Subotici završeno. Dva puta uterani farmeri u sportske hale radi biodiverziteta. Usamljeni stariji ljudi na farmama, pokazivani u reportažama. Tajno vođene kampanje za naučne konferencije ili eto baš konjanički dan. I tako opšte praktikovanje pritisaka… odnosno ucena, da je red i nešto dati zauzvrat od toliko dobrog, koliko smo dobili – i šta da Bog, ovo se sve može čuti baš za vreme izbornih kampanja.

Dakle, bilo je ovde već svega i svačega, niko ne pada u nesvest zbog toga, ako baš na nekom salašarskom putu negde u Bačkoj iza trećeg jabukovog drveta iskoči odjednom SVM, da pitomo zatraži glas od čoveka…

Međutim, postojala je jedna linija, koju Savez vojvođanskih Mađara na čelu sa Pastorom još nije prešao, iako je to već delimično učinio sa salašarskom službom, u kom slučaju je autor ovih redova u jednoj od prvih prilika pratio Balint Pastorove kao uslužni novinar, prateći kampanju, a koji su potražili stare, jednog po jednog, na salašima još 2014. u Bačkim Vinogradima… Međutim, krug je zaista sada završen.

Slučaj prikupljanja pomoći dečaku iz Vojvodine koji boluje od SMA1 je lepa i dirljiva priča, već i to jednostavno gane čoveka, da postane svestan minimalnih donacija pojedinih osoba dobre volje. U nekim slučajevima se može naslutiti, da to mnogi čine kao nekada davno u gradu zvanom Jerusalim, kako je to učinila jedna siromašna žena sa svoja dva groša (Mk 12,38 – 44), te je sigurno da to i učine mnogi bez ijedne reči. Iako se Ištvan Pastor izjašnjava kao hrišćanin na nivou samoopredeljenja, ovi primeri elementarne pristojnosti očigledno su izgubili njegovu pažnju u velikoj izgradnji moći, jer je samo iz ovog razloga mogao da kaže da „ono što se do sada dogodilo, može se značajno ili u potpunosti povezati sa Savezom vojvođanskih Mađara, budući da su u nekim nevladinim organizacijama ljudi iz stranke aktivni“.  A nije ni to najveći problem, da su civilne organizacije do balčaka popunjene ljudima iz SVM-a, ili da je predsednik stranke prikupljanje pomoći povezao sa partijom. Ako neko ima, onda SVM ima kontaktni kapital, koji se može koristiti lako i humano. Međutim, predsednik je do sada već izdaleka mahao i sramno prikačenim računom uz pomoć, da nesrećni mađarski medijski potrošač ni na trenutak ne zaboravi ko su oni zapravo.

Razmotrimo: vojvođanski Mađari – kao uostalom i srpsko društvo u celini – nisu u najboljem finansijskom stanju. I u štampi i u svakodnevnom životu, susrećemo se sa raznim oblicima uskraćenosti, u nepreglednim serijama. Moglo bi se jednostavno reći da poslednjih trideset godina ima brutalnu i visoku cenu. U ove tri decenije, nijedna regulatorna vlast nije uspela da napravi bilo kakvu promenu, udvarajući se društvu na despotski način, već upravo suprotno: pre se u svemu tome videla prednost od Vranja do Subotice. Dakle, krajnji rezultat pomenutih 30 godina je tragičan neuspeh, dok se jedan značajan deo ljudi već tome raduje da može sebi da priušti malo dodatnih troškova, osim jela, pića i održavanja u životu. Od nacionalnog političkog nivoa, pa sve do politike lokalnih zajednica, partije i domaći kapitalisti su na sve ovo reagovali započinjanjem divlje privatizacije ratnog haosa, da bi betonirali svoje pozicije i u ekonomskom i u političkom životu, dobivši ko manju, ko veću ulogu u distribuciji i upravljanju dobrima. Do danas se arena sasvim tvrdo oformila, jer su bahaćenje Srpske napredne stranke sustigli i njeni manji partneri.

Da, bez daljnjeg se može reći da se Savez vojvođanskih Mađara ne plaši da iskoristi opštu srpsku neimaštinu, te između ostalog i odatle crpi svoju političku moć. Ko do sada nije verovao, posle ove dobrotvorne akcije, poverovaće.

Budući da je Ištvan Pastor u stanju da reklamira svoju provincijsku stranku nepokolebljivog lica, a u vezi sa prikupljanjem pomoći namenjenoj bolesnom detetu, nalakćen i odgurivanjem svih ostalih, tu već nema mnogo prostora za dalji razvoj, čak i tada, ako smo skloni da se kao rezultat evolucije popnemo dalje od onoga što nazivamo SVM-om.

Kada je 2014 -15. nezadovoljstvo Pastor – erom poraslo u visine, onda se možda može rizikovati, da je poenta bila u besramnom političkom profiterstvu i nesputanosti.  Da su glasovi od tada utihnuli, to je moglo uslediti upravo zbog ovakvog ponašanja i pomenute opšte srpske mizerije, a ne zato što bismo u ličnosti Pastora imali posla sa nekim epohalnim političkim genijem. Upotrebljavaju silu, kako bi iskoristili svaki mogući teren gde ljude mogu da nagovore da glasaju za SVM. I time su moralno presekli ono što bi eventualno moglo da se okarakteriše kao stvarni rezultat. Kada bi na primer Prosperitati znao da govori… Kritike na račun stranke su minimizirane uglavnom zato, jer ljudi koji su ostali u mestu (čitaj: nisu emigrirali), nakon nekog vremena odustaju od borbe sa postojećim uslovima, a stranka, kao inače dobronamerni roditelj, dozvoljava da joj se približe tihi, „rasipni“ dečaci i devojčice, iako im to i nije nužno, poenta je da bude tišina nad ugarom koju je i Adi opevao. Dakle, čini se da je situacija takva, da autonomija mađarskog intelektualnog i javnog života u Vojvodini pati od ozbiljnog nedostatka resursa, a zapravo nema ni znakova da će uprkos svojoj slabosti i olovnoj težini SVM-a jednog lepog dana ponovo moći da ustane.

Peter Vataščin (Slobodna reč)

SVM, naslovna fotografija: Natalija Jakovljević, Magločistač