Dobar dan, ambasada? Uzeli su mi pasoš! Treba da potpišem ugovor na dve godine.
To nije vaš pasoš, to je pasoš Republike Srbije. Ne potpisujte ništa.
Oktobar 2015. Dok sam sa strepnjom slušala hladan glas osobe koja je predstavljala Državu koju sam nedavno napustila, i koja mi je upravo dala do znanja da sve što mislim da je moje i da su moja prava ne postoji bez saglasnosti državnog aparata, znala sam da sam sama. Ugovor moram potpisati.
Koje je zlo prihvatljivije? Matična zemlja u kojoj sam ucenjena sa svotom novca koju, ako ostanem, neću moći da isplatim za ceo jedan život, ili daleka zemlja koja će da otrgne od mene sva prava za koja sam mislila da su suštinski moja, urođena, prirodna, ali ipak sa mogućnošću da se izdignem sa dna besparice, nezaposlenosti, beskorisnosti, suvislosti koju mi je domovina zveknula u lice. Vratiću joj taj novac od stipendije i biću slobodna.
A da bih se oslobodila jednog sistema, robovaću u drugom.
Ako ta ljudska prava realno ne postoje, zašto da se za njih brinem? Boriću se životinjski za svoj opstanak. Ne treba mi pasoš.
Ugovor je potpisan.
Abu Dabi. Glavni i drugi po veličini grad u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Broj stanovnika prema popisu iz 2014. godine – 1,5 miliona. U njemu se nalaze institucije saveznih organa vlasti, sedište Vlade, dom dinastije Emiri porodice i Predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Brz razvoj i urbanizacija Abu Dabija pretvorili su ovaj grad u veliku i naprednu metropolu. Abu Dabi je sedište političkih i industrijskih aktivnosti, kao i veliki kulturni i komercijalni centar. Poseduje oko dve trećine od 400 milijardi dolara vredne ekonomije Ujedinjenih Arapskih Emirata. Četvrti je najskuplji grad za inostrane zaposlene u regionu, a 2014. godine proglašen je za 68. najskuplji veliki grad na svetu.
Sedimo u uličnom restoranu, odmah po dolasku u ovu daleku zemlju nepoznatih ljudi. Naručujemo falavel. Poznanik naređuje filipinskoj konobarici, obraća joj se kao robovlasnik svom robu. Sa gađenjem gledam scenu. Sa njima moraš tako, objašnjava mi, tako su navikli.
Ujedinjeni Arapski Emirati. Bliski istok. Moje prvo radno mesto ikad. Ali nije upisano u srpsku radnu knjižicu, jer nije imalo veze sa Srbijom. Radno vreme – od jutra do sutra, šest dana u nedelji, sa pauzom po podne, tek toliko da odahnem, eventualno pojedem nešto. Slobodan dan – dan kad se traži sloboda. Stojim na raskrsnici. Na biciklu tamnoputa sirotinja, verovatno isto bez pasoša. Nadomak njega iz neskromnog automobila izlazi razljućeni beli stranac, njegov bes ne proizlazi iz realnog problema nastalog u saobraćaju, a u koji je upleten i taj čovek na biciklu. On nadire iz osećaja neobuzdive svemoći koju mu je sistem velikodušno poklonio. Njemu i njegovom kapitalu. Udara bednika na biciklu i dere se na njega svom svojom ozakonjenom silinom. Šetala sam se bučnim bulevarima, kroz betonske kocke glomaznih visokospratnica, posmatrala prolaznike, sumorna lica, Indijce, Pakistance, Filipince, a zatim prestala da ih posmatram. Počela sam da poginjem glavu isto kao oni. Trudila sam se da što manje vidim i što manje čujem, da što manje postojim kako bih opstala. Tražila sam zelenilo, prirodu, čeznula za mirisom šume i svežim vazduhom. Dodirnula sam lišće na veštački navodnjavanom grmlju pokraj puta. Na prstima mi je ostala tamna skorela prašina.
Na obali Persijskog zaliva – vetar bez kiseonika. Vrelina vazduha prodirala je kroz nozdrve i noć koja neumoljivo pada već posle 5 sati pojačavala je osećaj gušenja. Zvižduci na ulici, zaustavljanje belih džipova i prilasci na plaži sa neverovatnim pitanjima – da li sam hrišćanka i da li sam udata. Nakon nekog vremena bilo je jasno da je najrazboritije ono malo slobodnog vremena provesti u svoja četiri zida. Sa terase je pucao pogled na belinu betonske grdosije i moglo se izbrojati okvirno 15 džamija. Noću smo zatvarali prozore jer buka od velikih rashladnih sistema koji proživaju sve zgrade i ceo grad bila je nesnosna. U komšiluku se danonoćno gradio nov oblakoder, a ponajviše po zalasku sunca jer su tad uslovi za rad bili manje nehumani. Teško je stići do tačnog broja nastradalih od toplotnog udara na gradilištima u Emiratima, ali prema podacima iz indijske vlade, 5.185 Indijaca nastradalo je u periodu 2012-2017. godine, preneo je Guardian. Statistika zbirno za arapske zemlje pominje 16 smrti dnevno, i to samo Indijaca. A gde su svi ostali?
Šta je kafala?
Kafala je naziv za sistem sponzorisanja koji se primenjuje u Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kataru, Bahreinu, Kuvajtu, Iraku, Jordanu, Omanu i Libanu, a služi za nadziranje stranih “nekvalifikovanih i niskokvalifikovanih” migrantskih radnika u ovim zemljama. Sistem zahteva da svaki nekvalifikovani radnik koji dolazi da radi u neku od ovih država ima domaćeg sponzora koji je odgovoran za njegovu vizu i zakonski status. Sponzori najčešće zadržavaju pasoš radnika, a radnici ne mogu promeniti posao bez njihove saglasnosti, a u mnogim slučajevima ni napustiti zemlju.
Veliki deo ovih radnika radi na opasnim i teškim fizičkim poslovima za male plate. Većina ih dolazi iz Indije, Nepala, Pakistana, Filipina i drugih azijskih zemalja. U mnogim zemljama Bliskog istoka migrantskih radnika ima više nego domaćeg stanovništva. U Emiratima stranci čine četiri petine celokupnog stanovništva.
S obzirom da se radnicima oduzimaju pasoši neretko dolazi do prinudnog rada. Međunarodna organizacija rada je procenila da je oko 600.000 ljudi na Bliskom istoku izloženo prinudnom radu. U njihovom izveštaju sistem kafala se navodi kao posebno problematičan i poziva se na njegovu reformu. Takođe se ističe da su mnoge žene žrtve seksualnog eksploatisanja. Kad sam početkom ove godine bila na Filipinima, u razgovoru sa lokalcima rečeno mi je da se mnoge smrti Filipinki koje odlaze na rad u arapske zemlje vode kao samoubistva, ali da to nije najpotpunija istina.
Kako je počela savremena migracija radnika u Aziji?
Međunarodna organizacija rada dala je opširnu analizu. Migracija radnika počela je u ranim 1970-im godinama, prateći rat između arapskih zemalja i Izraela, i shodno tome, svetsku ekonomsku recesiju usled porasta cene nafte. Radnička migracija u zapadnoj Evropi, pre svega u Nemačkoj i Francuskoj, koja je usledila nakon Drugog svetskog rata, tada je već bila završena. Povećani prihodi u arapskim zemljama uloženi su u velike infrastrukturne projekte, vođene američkim i evropskim firmama. Ovi projekti iziskivali su masovnu radnu snagu, koja je prvo dolazila iz susednog Egipta, a kasnije se proširila na južnu i jugoistočnu Aziju. Sistem se zasnivao na kratkoročnom angažovanju inostrane radne snage, izbegavajući dugoročnu migraciju, i danas predstavlja dominantan oblik radničke migracije na području Azije.
Iako sačuvane od umiranja po gradilištima, migrantkinje su naišle na drugačiji tip problema. Žene su zaposlene u različitim sektorima, čak i u fabrikama, ali većina radi u sektoru za negu u širem smislu: održavanje domaćinstva, od posla dadilje, do restorana i hotela. U slučaju poslova održavanja domaćinstva i nege i čuvanja dece, radnice žive u okviru doma svog poslodavca, te radni uslovi mogu biti problematični. I upravo je rad u domaćinstvu povezan sa najviše primera eksploatacije – prekovremeni rad, neadekvatno plaćanje ili neobezbeđivanje hrane, zadržavanje pasoša, ograničavanje komuniciranja, ukidanje slobodnog dana i slično.
Neretko je svaka dobrobit vezana za poslodavca – ne samo plata, već smeštaj, zdravstveno osiguranje, radna viza, pasoš, te je odvajanje od poslodavca uglavnom nemoguća misija, a vremenom i prestaje da postoji kao opcija. Radnici ne tragaju za drugim poslom, već pokušavaju da prežive u okviru postojećeg.
Iako zvanično radnici bivaju zaposleni kratkoročno, na tri meseca do dve godine, postala je praksa da ostaju godinama, pa i ceo život. Migracija radnika se posmatra kao rezultat svojevrsnog disbalansa između razvijenosti različitih zemalja. Zemlje iz kojih ljudi odlaze uglavnom su karakterisane visokom stopom nataliteta, godišnjim porastom raspoložive radne snage i značajnim stepenom nezaposlenosti. Zemlje u koje ljudi migriraju karakterišu se niskom stopom nataliteta, minimalnom nezaposlenošću i manjkom radne snage. Potreba za radnom snagom najizraženija je na samom vrhu i na samom dnu tržišta rada. Na vrhu zbog nedostatka stručnjaka čije zapošljavanje nalaže postindustrijska ekonomija, a na dnu jer domicilno stanovništvo bogatih arapskih zemalja (a i mnogih drugih na svetu) počinje da napušta poslove koji se vode kao prljavi i opasni.
Zašto je radničkim migrantima potrebna posebna zaštita?
Migracija radnike postavlja u položaj posebne osetljivosti. Ne zato što su oni osetljiviji od drugih ljudi, individualno čak mogu biti značajno snažnije ličnosti od mnogih, već zato što su na pozociji koja ih čini migrantima, te su stoga tehnički gledano u nepovoljnijem i osetljivijem položaju. Međunarodna organizacija rada definiše ovu radničku klasu kao “osobe u nevolji” (persons in need), koje su van pravne zaštite svoje zemlje čiji su državljani, i kao takve mogu biti žrtve eksploatacije. Stepen zaštite svakog pojedinačnog radnika zavisi od zakonskog sistema države u kojoj je zaposlen, kao i od tipa posla kojim se bavi.
Uprkos mnogim rizicima, eksploataciji i diskriminaciji, kao i ograničenim ljudskim pravima, većina istraživanja ukazuje na to da migracijom ljudi “dobijaju”. Ovo se prvenstveno odnosi, dakle, na “osobe u nevolji”. One koji svojim odlaskom i radom u inostranstvu zarađuju makar i mizerno, ali u dovoljnoj meri da svojoj porodici šalju novac, za život i školovanje svoje dece. Iako su uslovi surovi, a spajanje porodice nije dozvoljeno, radnici se odlučuju na trpljenje zarad minimalnog finansijskog boljitka. Na kraju krajeva, ako i pogine na gradilištu, možda će njegova porodica i dobiti neku odštetu.
Ali otkud neko iz Srbije u ovoj azijskoj priči?
Život u Srbiji postao je toliko jeftin i nebitan, a slabo plaćen ili neplaćen, da je, nakon što se svi rizici stave na vagu, ipak bolje otići. Kao što Srbija oberučke prihvata arapski kapital i želi velekule na svojim obalama, tako i Ujedinjeni Arapski Emirati rado prihvataju srpsku kvalifikovanu i često visokoobrazovanu radnu snagu, koja će prihvatiti sve ono što jedan dostojanstven čovek u uslovima normalnog života ne bi prihvatio. Naši su ljudi obrazovani i kvalitetni, a nisu mnogo skulji od jednog Pakistanca. U ovoj arapskoj zemlji lako se zapošljava jer kompletnu odgovornost snosi “sponzor”, poslodavac, i za mali novac može da dobije sjajnog radnika. Koliko god da je zaposleno lice kvalifikovano i obrazovano, poslodavac će se truditi da ga ozvaniči kao “nekvalifikovanog” i u ugovor će se staviti sramna cifra od 2.000 dirhama (oko 450 evra) kao osnovica za platu, dok se ostatak dopisuje kao troškovi za gorivo i druge nebuloze. Ova cifra je zvanična plata građevinskih radnika uvezenih iz Bangladeša i Pakistana, i značajno umanjuje socijalna i druga prava zaposlenog. S druge strane, iako je preporuka poslodavcima da zaposleni koji imaju diplomu fakulteta budu plaćeni 12.000 dirhama (oko 3.000 evra), ovo u praksi ne stoji.
Bitno je naglasiti da zvanična politika Ujedinjenih Arapskih Emirata osuđuje sistem kafale i da se oduzimanje pasoša tretira kao nelegalno. Uprkos tome, ne postoje konkretne zakonske sankcije koje poslodavca mogu teretiti za ovakav postupak. Ceo sistem se prećutno dopušta, poslodavci u potpunosti raspolažu životima svojih radnika, poslodavac ima pravo radniku da da otkaz i da uredi njegovo deportovanje ili slanje u zatvor, kao i da mu se zabrani novo zapošljavanje u narednih šest meseci. Na radnom mestu zaposleni imaju pravo da ćute i rade i to su, okvirno, sva njihova prava. Doduše, kao i u mnogim drugim “demokratskim” zemljama, kao što je i Srbija.
Na insistiranje da razjasnimo zakon o radu i neka moja prava, na uvid mi je dat dokument na arapskom jeziku. I to je bilo to. Nakon tri meseca otimanja od sistema, srećnom okolnošću ugovor je raskinut i dobila sam šest meseci zabrane traženja novog posla u Emiratima i mesec dana da napustim zemlju.
Zemlja prašine i obespravljenih ostala je ispod mene nakon što je avion konačno poleteo. A kafala i dalje traje i guta mnoge živote.
Četiri petine stanovništva čine nezadovoljni, nesrećni, besni, poniženi.
Kolika bi to snaga bila kad bi se ujedinila i šta bi učinila svojim gazdama?
Mina Delić (Slobodna reč)
Fotografije: Mina Delić