Američki predsednik Donald Tramp je u svom četvorogodišnjem mandatu stavio spoljnopolitičke akcente na određene probleme. Pritom je na sebi svojstven način negovao diplomatsku komunikaciju – uz dalekosežne posledice.
Još za vreme svoje predizborne kampanje 2016. Donald Tramp je jasno stavio do znanja šta će mu biti spoljnopolitički prioriteti – „Prvo Amerika“. Sada, posle četiri Trampove godine u Beloj kući, taj slogan se može potvrditi činjenicama. Bezobzirni sopstveni interesi i konfrontacije su prožimali spoljnu politiku kao i stalne promene u spoljnopolitičkom timu, iznenađenja i konfuzija.
Nezavisno od toga da li će Tramp uspeti da se izbori za drugi predsednički mandat, njegove promene u spoljnoj politici će imati dugoročni uticaj i na delovanje drugih političkih aktera. Nabrojaćemo nekoliko najvažnijih posledica.
Sam protiv svih
Od preuzimanja dužnosti Donald Tramp je potkopavao međunarodnu saradnju. Već nakon tri dana u predsedničkoj fotelji on je istupio iz Transpacifičkog partnerstva, trgovinskog sporazuma sa azijskim zemljama. Vašington se potom povukao iz raznih međunarodnih tela i sporazuma – najpoznatiji su Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija i Pariski klimatski sporazum.
Osim toga, Sjedinjene Američke Države su pod Trampom jednostrano donosile važne političke odluke i protiv međunarodnog konsenzusa. Treba kao primer navesti američko priznanje Jerusalima kao glavnog grada Izraela i premeštanje američke ambasade u taj grad.
„Sjedinjene Američke Države su ozbiljno oštetile korisnu mrežu alijansi i međunarodnih institucija“, kaže Margaret Makmilan, kanadska istoričarka koja predaje na Oksfordu i gostujuća je istoričarka u Savetu za inostrane poslove, njujorškom spoljnopolitičkom trustu mozgova. Ona dodaje: „Mislim da je to veoma oslabilo poziciju Sjedinjenih Američkih Država u svetu“.
I zaista, anketa Instituta za istraživanje javnog mnenja Pju pokazuje da je stepen saglasnosti sa politikom Sjedinjenih Američkih Država na najnižem nivou u više decenija.
Načeti transatlanski odnosi
Karnegijeva fondacija je februara ove godine konstatovala da je glavna razlika između Vašingtona i evropskih prestonica u Trampovom otporu prema multilateralizmu. A upravo je transatlansko partnerstvo od okončanja Drugog svetskog rata predstavljalo okvir za negovanje zajedničkih vrednosti, ciljeva i globalnih pristupa.
Ipak, razmimoilaženje Evropske unije i Trampa nije samo ideološke prirode. Tramp je aktivno kritikovao transatlanske odnose dovodeći ih u pitanje. Javno je izrazio sumnju u vrednost saveza kakav je NATO. Najavio je povlačenje trupa iz Nemačke, jer ta zemlja po njemu ne izdvaja dovoljno za odbranu. Uveo je uvozne carine na robu iz EU, pretio je sankcijama ukoliko dođe do izgradnje Severnog toka 2.
Margaret Makmilan veruje da će ta opterećenja odnosa dovesti do trajnih promena: „To je kao u prijateljstvu. Skloni ste da verujete prijatelju. Ali ako se poverenje jednom izigra, teško ga je ponovo uspostaviti“, kaže istoričarka.
„Evropa je stekla naviku da se oslanja na ’velikog brata’ u Vašingtonu. Možda će Evropljani sada da kažu da to jednoznačno nije put i da se moraju osamostaliti, moraju jače razvijati sopstvenu spoljnu politiku“, kaže Makmilan.
Snop kritičkog svetla na Kini
Konfrotativni Trampov kurs prema Kini doveo je do povećane pažnje. Počelo je trgovinskim ratom, a nastavilo se pritiskom da se isključi kineski koncern Huavej iz poslova u vezi sa podizanjem nove 5G mobilne mreže.
Trampovu oštru kritiku s odobravanjem su dočekali mnogi koji smatraju da je Kina predugo profitirala od globalnih trgovinskih sporazuma kršeći istovremeno ljudska prava.
„Predsednik je s pravom izazvao Kinu zbog aktivnosti u trgovinskom sektoru“, napisao je Ričard Has, predsednik Saveta za spoljne odnose.
Sličnog je stava i istoričarka Makmilan. Ona kaže da ne bi želela da hvali Trampa, ali po njoj su njegove odluke bile ispravne zbog masovne krađe autorske svojine. Napetost između SAD i Kine postojale su i pre Trampa, ali u njegovom mandatu je „sve postalo mnogo jasnije i artikulisanije“.
Opasnosti od „cvrkutave“ diplomatije
Trampova administracija je u spoljnopolitičkoj komunikaciji u različitim momentima slala različite poruke – često i posredstvom Trampovog privatnog profila na Tviteru. A retorika je bila i ratoborna.
Aleksi Dru se bavi istraživanjem konfliktnih situacija u društvenim mrežama u Centru za naučne i bezbednosne studije na londonskom Kings koledžu. Za nju su odnosi Sjedinjenih Američkih Država i Irana odličan primer za opasnost koja vreba u Trampovoj tviteraškoj diplomatiji.
„Ako se stavite u ulogu iranskog ministra spoljnih poslova Zarifa i Iranaca, veoma je teško da se odredi tačna pozicija Sjedinjenih Američkih Država. Do njih stalno stižu protivrečnosti iz Ministarstva spoljnih poslova i najrazličitijih Trampovih kanala“.
Dru dodaje da Tramp i njegov spoljnopolitički tim ne koordinišu svoje poruke. Dru ne veruje da bi jedna poruka na društvenim mrežama mogla da izazove rat, ali u situaciji eskalacije ili istorijske krize između državnih i drugih aktera, takve poruke bi mogle da doprinesu eskalaciji.
Ohrabrene autokrate
Trampov četvorogodišnji mandat imaće još jednu posledicu: autokratski vladari se na globalnoj pozornici osećaju ohrabrenim. Mnogi od njih su bili na vlasti još pre Trampove ere, a njegov nekritički odnos prema njima, koji je ponekad i pun divljenja, znači i prećutno odobravanje njihovog stila vladavine.
Pokazalo se da Tramp nije spreman da tematizuje njihove navodne prestupe u načinu vladanja. Primer za ovo je odnos Trampa prema Saudijskoj Arabiji posle ubistva novinara Džamala Kašogija. Dok su se gomilale sve jasnije indicije o umešanosti saudijske kraljevske kuće u ubistvo, Tramp je saudijskoj vladi obećao svoju podršku.
Donald Tramp, naslovna fotografija: Pixabay
