Pre nedelju dana (to jest u vreme pisanje ove beleške) nije se još moglo znati, koji ministar će ostati na svom mestu, a kome će premijer izdati put pod noge. Ono što je međutim sigurno, jeste da su se neki „foteljaši“ pokazali daleko ispod očekivanja, ali su ipak uspeli da zadrže svoju poziciju.

Između ostalih i ministar rada. Premda je i pre tri godine (i od tada mnogo puta) sa velikim entuzijazmom najavio, da će „najkasnije sledeće godine“ biti pripremljena takozvana socijalna karta, koja bi bila namenjena pružanju sveobuhvatne slike o ekonomskom i finansijskom stanju građana Srbije. Međutim, u svakodnevnom životu smo mogli nebrojeno puta da iskusimo, a i danas to možemo videti, da pojedinci koji se u službenom registru tretiraju kao socijalni slučajevi žive mnogo bolje od onih u takozvanoj (praktično u nestajanju) srednjoj klasi. Ova činjenica posebno pada u oči u slučajevima onih, koji su iz nekog razloga prisiljeni da podnesu dokaz o mesečnom prihodu porodice. Bilo da je reč o poreskoj prijavi ili stipendiji za dete koje ide na fakultet ili možda o oslobađanju od školarine. Da su ove cifre tačne, kod mnogih porodica bi se ispostavilo, da zapravo jedva imaju novca za hranu tri – četiri dana mesečno. O plaćanju računa i da ne govorimo. Ove nesposobnosti je dužan bio da otkloni (bivši) ministar, formiranjem socijalnih karata kao primarnog cilja.

Inače, mnogi su želeli da dožive da se konačno rasvetli stvarna finansijska situacija pojedinih, jer jedva da postoji takva osoba koja nije iritirana time da drugi žive bolje od njih i to iz „ničega“.

Inače, ovu temu teško da istorijski možemo nazvati političkim polupreokretom, jer je još od 2000. godine povremeno na dnevnom redu, ali je pre deset godina Rasim Ljajić, tadašnji ministar rada time utišavao užurbana novinarska pitanja, da je obrazlagao da je to prilično dugotrajan i skup projekat, te se ne može očekivati brzi rezultat. Tom stavu se direktno usprotivio Zoran Đorđević, koji je bio na mestu ministra između 2017. i 2020. godine – pošto je već u drugoj godini svoje vladavine izvestio o tome, da su uradili potrebna ispitivanja i uspeli da obave i tehnički deo ovog inače zaista velikog zadatka. A pretprošle godine je na sva usta govorio da će ceo sistem funkcionisati krajem 2019. godine.

Međutim, od tada se praktično ništa nije dogodilo. S razlogom se može pretpostaviti da se ni vlada nije time bavila, jer oko projekta vlada duboka tišina. A znamo da bi i najmanji rezultat izneli na svetlost dana. A da ne pominjemo, da su završili posao, da bi na to gledali kao na ogromnu vojnu operaciju, jer se ne može mnogo zemalja pohvaliti sličnim rezultatima na ovom polju. Danska spada u ovu grupu, pa su „stručnjaci“ ministarstva i otputovali u ovu skandinavsku zemlju, gde je (trebalo) da steknu iskustvo od velike praktične koristi. Međutim, kada su se vratili kući, nije se pojavila nigde nijedna reč o ishodu putovanja plaćenog novcem poreskih obveznika. S razlogom se postavlja pitanje, kakva bi bila korist za državu, tačnije za republički budžet i građane, od realne procene naše finansijske situacije. Savet za budžet je nekoliko puta upozoravao vladu, da razne donacije, kao što je nedavno podeljenih 100 evra svim punoletnim građanima velikim delom izbačen novac, jer ovaj iznos onima koji žive u dobrim materijalnim uslovima ama baš ništa ne znači. Suprotno tome, budžet je bio opterećen sa ne manje nego 600 miliona evra stranih zajmova, jer teško da je vlada mogla biti toliko izdašna iz sopstvenih sredstava.

Savet je ministrima turio pod nos i to, da kad bi postojala kompletna slika finansijske situacije ljudi, i da su iz zajedničke kase pomogli samo onima kojima je pomoć zaista potrebna, država bi mogla da uštedi oko 450 miliona evra. Iako je potreba za novcem sve veća, jer ministarstva redom najavljuju buduća velika ulaganja. Od čega?

Kao član vlade u odlasku posle nedavnih izbora, Zoran Đorđević u suštini nije učinio ništa što bi se moglo nazvati napretkom po tom pitanju. Prvo je obećavao, posle duboko ćutao. ako su ga „bezobrazni“ novinari saterali u ćošak, rutinski je zacrtavao realizaciju tog projekta za sledeću godinu, koji je u svom izveštaju iz 2017. godine pomenuo kao svoj najvažniji zadatak.

Tako se, naknadno pregledajući izjave i ministrova obećanja, čovek nehotice seti redova koje je Šandor Petefi pisao o jednom slovačkom veleposedniku:

Ali to nije njegova greška;

On se rodio kao Mađar,

A u njegovoj domovini je od davnina uzrečica:

„Ej, pa ima još vremena za to!“

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Prevod: Ljudmila Janković Gubik

 Kao član vlade u odlasku posle nedavnih izbora, Zoran Đorđević u suštini nije učinio ništa što bi se moglo nazvati napretkom po tom pitanju, naslovna fotografija: minrzs.gov.rs