Čudesna priča Mirka Alexisa Katone Porodica

Mogao bi biti napisan roman, pa čak i film snimljen po priči o Mirku Alexisu Katoni, rođenom 1994. godine. Ovaj mladić je svoj prosečni život provodio u provinciji Chaco, gradiću Coronel du Graty u Argentini, i kao i ostali njegovi vršnjaci, nije se previše bavio svojim poreklom.

Mirko Alexis, u svojim ranim dvadesetim godinama, došao je u Mađarsku na studije, i potražio svoje korene, porodicu, koje je naposletku našao u Vojvodini, u jednom malom selu, tačnije, Gornjem Bregu.

Preko jednog Mirkovog rođaka, Johana Kovač Kalija, zamolila sam ovog mladog svetskog putnika, da ispriča svoju priču čitaocima Porodičnog kruga (Családi Kör). Susret je usledio u Johanovom domu, na jednom manjem porodičnom okupljanju, prilikom kojeg sam upoznala jednog poštenog mladića čistog srca, u liku Mirka Alexisa Katone. Bio je u pratnji svoje devojke Brigite Božić, Subotičanke, sa kojom se upoznao u Budimpešti. Ali idemo redom.

Da li je Mirko Alexis Katona, koji je živeo u Argentini znao da su mu preci Mađari?

-Nisam znao. U Argentini živi jako mnogo nacija, pa nisam ni to znao da je Katona mađarsko prezime, a Mirko slovensko. Jedan školski drug iz srednje škole mi je skrenuo pažnju na ovu činjenicu i rekao, da ako mi je to već prezime, onda sigurno da sam mađarskog porekla. Na severu postoji jedna mađarska zajednica, ime joj je Liliom, mađarski narodni plesni ansambl. Taj drug koji mi je skrenuo pažnju na moje mađarske korene, jedan dan mi je rekao da je u ansamblu malo muškaraca, da dođem i ja. Prihvatio sam poziv, jer sam bio radoznao, želeo sam da saznam više o svom poreklu. Priključio sam se 2008. godine, i već te godine sam i nastupao sa njima. Ovo se dogodilo na velikoj proslavi Crisol De Razason, proslavi nacionalnih zajednica, na kojoj se svaka nacija predstavlja plesom i gastronomijom.

Usvajanje mađarskog jezika i kulture – u Mađarskoj

Kada ste prvi put bili u Mađarskoj?

-Naš plesni ansambl je 2013. godine dobio poziv, obezbedili su nam i avionske karte, pa smo dve nedelje bili u Mađarskoj. Jako mi se dopala zemlja, kada smo se vratili kući, odlučio sam da se vratim tamo da studiram. U Argentini se svest o mađarskoj nacionalnosti može sačuvati samo narodnim plesom, dok o jeziku, kulturi nemamo skoro nikakve informacije, ako ne računamo to malo što su nam pričali stariji ljudi, ali to je zaista minimalno. Etnograf Mark Žonda, koji je radio u programu Šandor Čoma Kereši, kako bi pronašao ljude mađarskog porekla u Argentini, imao je veliku ulogu i mnogo je pomogao u tome da ja dođem u Mađarsku. Tokom svog istraživanja je pronašao mađarski narodni ansambl i pristao da nas uči.

Žonda je primetio da se veoma interesujete za jezik.

-Žonda je to video i rekao mi da ima mogućnosti da učim u Mađarskoj u Institutu Balaši. Uz njegovu pomoć smo počeli da sređujemo papire, ali zapravo nisam verovao da ćemo uspeti. Nikom nismo ništa pričali, ni moja porodica ništa nije znala.

U stvari, ni ja tada nisam osećao da po svaku cenu treba da idem za Mađarsku, ali sam mislio, pa, probaću. Kada je stiglo obaveštenje da su me primili na Institut Balaši, imao sam samo nekoliko dana, tj. samo mi je 48 sati stajalo na raspolaganju, da odgovorim sa da ili ne. Tada već nisam živeo sa roditeljima, radio sam u drugom gradu, gde sam i stanovao, tako da sam sasvim sam morao da donesem odluku o tome, kako ću dalje. Na kraju sam za prilično kratko vreme doneo odluku koja je glasila ovako: Da, idem u Mađarsku da učim!

Šta je rekla Vaša porodica na ovakvu odluku?

-Kada sam obavestio porodicu da ću za tri meseca otići u Mađarsku, interesovalo ih je odakle se stvorila ta mogućnost i šta ću tamo da radim. Na to nisam mogao tačno da odgovorim, pa sam samo rekao, da ni ja to još ne znam, samo ću zatvoriti oči, zamisliti kako može biti u Mađarskoj, i krenuti.

Kakva je bila prva godina?

-U februaru 2015. godine sam stigao u Budimpeštu, do decembra je trajala prva godina u Institutu Balaši, gde sam učio jezik, kulturu i nešto malo istorije. Istini za volju, ta prva godina i nije dala neke posebne rezultate, jer nisam znao jezik, nisam znao ni da čitam, ali je bila dobra zbog toga da odlučim, ako sam već u Mađarskoj, onda želim da upoznam svoje rođake. Ništa nisam znao, kuda da idem, gde da tražim.

Baka već nije mogla da pomogne

Da li su kod kuće mogli da vam pomognu u traženju rođaka?

-Kada sam otišao kući u Argentinu, ispitivao sam baku, čega se seća. Ona je tada nažalost već bila bolesna i nije se baš sećala, a ni jezik više nije znala. To nije iznenađujuće, iako je i ona mađarskog porekla, ali od kada je moj deda umro 1986. godine, ni sa kim nije razgovarala mađarski, pa ga je i zaboravila. Nešto malo je još razumela mađarski, ali da ga govori već nije znala. Tako da mi ona nije mogla pomoći, ali smo našli stare fotografije. Toliko sam uspeo da saznam, da oni koji su na tim fotografijama, oni su iz naše porodice, međutim, pošto ni ona ni ja nismo znali ni da čitamo ni da pišemo mađarski jezik, nismo napredovali.

U septembru 2016. godine ste se vratili u Institut Balaši.

-U drugoj godini sam već bio uspešniji. Naučio sam da čitam i pišem, pa sam mogao više da saznam o kulturi i istoriji. Napredovao sam i u pogledu porodičnih fotografija, jer smo na poleđini istih našli imena naselja – Gornji Breg, Senta i Čantavir. Onda sam već bio siguran da moji rođaci žive na tim prostorima.

Prvo ste otišli u senćansku Gradsku kuću.

-Upoznao sam jednog čoveka, koji je imao poznanika u Senti, pa smo ga potražili. Sećam se da je bio petak i da smo otišli u Gradsku kuću. Nisam ništa znao, samo imena pradede i prababe – Mihalj Katona i Rozalija Jakuš – koji su još neke 1924. ili 1925. godine emigrirali sa ovih prostora. Imao sam samo te informacije i još sam znao da su se moji pradeda i prababa najverovatnije venčali u Senti. Jedan jako prijatan mladić mi je rekao da dođem drugi put, jer odmah zatvaraju. Zamolio sam ga da mi pomogne, jer nemam mogućnosti da se vratim. Na kraju mi je ipak pomogao, a pomoć se sastojala u tome što je otišao i potrudio se da potraži odgovore na moja pitanja pomoću računara.

Kako Vam je prošlo tih nekoliko minuta čekanja?

-Jako sam bio uzbuđen čekajući rezultat. Kada se vratio i rekao mi da je uspeo, jer je pronašao matični izvod iz knjige venčanih i izvod iz matične knjige rođenih moje prababe, jako sam bio srećan. Tada još nisam baš dobro govorio mađarski, zamolio sam ga da napravim fotografiju i fotokopiju dokumenta, ali sam opet naišao na prepreku, jer je odgovorio da to ne može. Tada sam se jako rastužio, jer svojim sopstvenim očima vidim dokument, a opet u rukama nemam ništa. Preklinjao sam ga da mi pomogne, jer je nemoguće da se potraga za mojom porodicom završi na ovakav način. Recimo samo to, da sam na kraju dobio fotokopiju.

Posle toga, godinu dana potraga za rođacima nije napredovala, da bi se zatim događaji ubrzali.

-Bio sam u Mađarskoj, kada mi je pisala jedna devojka iz Sente, Gabrijela Barat, koja se bavi istraživanjem porodičnog stabla i dobila je informacije o mom slučaju. U Gornjem Bregu je istraživala u crkvi i našla papire, najbliži rod moje babe i dede su živeli tamo. To je bio još jedan veliki korak, ali ja nisam imao vizu, pa su dalji koraci izgledali nemogući.

Da li ste planirali da uzmete mađarsko državljanstvo?

-Jesam, zato što sam sve više i više voleo tu zemlju. U ovome mi je ponovo pomogao Žonda Mark. Državljanin Mađarske postao sam 27. marta 2018. godine, istini za volju, za ovo mi je bila potrebna pomoć Gabrijele Barat, jer sam ja imao fotokopije dokumenata, a trebalo je nabaviti i originale. I jedan prijatelj iz Instituta Balaši se uključio u pomaganje, pošto je živeo blizu granice, pa kada je otputovao kući, Gabrijela mu je predala dokumenta. Jako sam joj zahvalan za sve, ona mi je uvek pomagala besplatno i nesebično.

Kada Vas je Gabrijela Barat obavestila da Vaši rođaci žive u Gornjem Bregu, da li ste započeli potragu na internetu?

-Naravno! Počev od našeg prezimena, našao sam gornjobrežanske rođake Katone. Tako sam našao Andreu Katona, pre nego što sam došao u selo. Pisao sam joj da sam i ja Katona, da moji preci najverovatnije potiču iz Gornjeg Brega i da bih voleo da razmenim informacije u vezi svoje rodbine. Odgovorili su mi da mi nismo rođaci. Jako mi je bilo čudno da su oni jedina Katona porodica u Gornjem Bregu, pa ipak nismo rođaci. Nisam odustao, jer uprkos tome što su mi odgovorili, da nismo rođaci, bili su veoma ljubazni i rekli su da će veoma rado da mi pomognu da pronađem porodicu.

Kako je protekao susret u Gornjem Bregu ?

– Sa svojom devojkom Brigitom Božić otišao sam u Sentu 31. avgusta, da se zahvalim Gabrijeli Barat na ogromnoj pomoći koju mi je pružila. Zajedno smo otišli u Gornji Breg kod porodice Katona. Andrejini roditelji, Judit i Đeze Katona su nas veoma srdačno primili. Razgovarali smo, upoređivali rođake. Kada smo razgledali porodično stablo koje sam napravio, Judit je počela da na poseban papir zapisuje jedan deo njihovog porodičnog stabla, i odjednom smo samo primetili da moje odgovara onom što je Judit zapisala.

I onda se pojavila ista fotografija

Ko je bio zajednički imenitelj?

-Ispostavilo se da je Đezeov deda rođeni brat mog pradede. Posle toga smo otišli u crkvu da potražimo i moje ostale rođake. Pregledali smo papire, moju skicu porodičnog stabla, ali nešto se nije slagalo. Nažalost, postojala je samo ta jedna veza, tako da nisam saznao više o svojim precima i o još živim članovima porodice. Kada smo se vratili kod Đezeovih, potraga za rođacima i razgovor o tome se nastavio nagoveštajima, pa smo uglavnom uz pomoć naših domaćina došli do zaključka, da je možda porodica Suromi ona koju tražim, da su mi oni rodbina.

Da li ste odmah stupili u kontakt sa njima?

-Posle ručka su i pozvali telefonom Lasloa Suromija, koji je već čuo za argentinske rođake! Razgovarali smo i Laslo je rekao, da je njegov otac i znao da mu u Argentini žive rođaci. Bilo je to veoma posebno osećanje, kada je Laslo rekao, da je njegov pokojni otac imao i tačnu adresu rođaka koji žive u Argentini, i smesta je sa mnom i podelio tu adresu. A to je bila ranija adresa mojih dede i babe! Doneo sam sve stare porodične slike, pokazao ih, a na šta je Laslo rekao da iste takve ima i on! Onda sam osetio da je kraj potrazi, da sam stigao na cilj!

Monika Farkaš (Slobodna reč)

 Zajednička fotografija – Mirko Alexis Katona u Gornjem Bregu između brata i sestre, Gizele Utaši (sa desne strane) i Lasloa Suromija, foto: privatna arhiva