Pozorišni amateri iz Sente osnovali su Kamernu scenu “Miroslav Antić” 1986. godine i ona je okosnica kulturnog života na srpskom jeziku u ovom potiskom gradu. U početku je radila u okviru Kulturnog centra mladih, a 1990. godine se registrovala kao posebno pravno lice, da bi danas izrasla u pozorišnu družinu koja broji oko 50 aktivnih članova koji deluju u ansamblima svih uzrasta. Kamerna scena godišnje premijerno izvede oko četiri pozorišna dela koja se tokom sezone izvode u Senti, okolnim potiskim opštinama i širom Vojvodine. Bila je rado viđen gost u “Dušku Radoviću”, “Zvezdara teatru”, “DADOV”-u i Teatru “Kult” u Beogradu, Narodnom pozorištu i Pozorištu lutaka u Nišu, “Pozorištu mladih”, “INFANT”-u i “Novosadskom pozorištu” u Novom Sadu, SNP u Banja Luci, (prvo amatersko pozorište koje je gostovalo još 1994. godine u ratom obuhvaćenoj Republici Srpskoj), Univerzitetskom teatru u Kijevu (Ukrajina), u Deski, Sent Andreji i Budimpešti (Mađarska), Trebinju, Jagodini, Požarevcu, Petrovcu na Mlavi, Loznici, Vršcu, Subotici, Gnjilanu i u drugim mestima.

Nekada je bilo tako. A kako je sada? O tome sam razgovarala sa članovima Kamerne scene “Miroslav Antić”, Brankom Vučetićem, Majom Radonjić i Silvijom Kordić.

Kako je Vas lično pogodila cela ova situacija sa korona virusom?

– Meni je najtragičnije u čitavom ovom zamešateljstvu to što će ljudi biti još otuđeniji jedni od drugih. Ježim se na termin “nova normalnost”. Šta je normalno u tome da ne možeš zagrliti i poljubiti nekog na ulici ko ti je drag, da ne možeš da se rukuješ sa poznanikom, da ne možeš da odeš u kafić na razgovor sa prijateljima… Hajde da se ja i oglušim na takvu “normalnost”, al’ bojiš se za svoje bližnje, ne znaš kako drugi razmišljaju, gledaju te čudno ako hoćeš da se rukuješ i tako dođeš u neku pat poziciju koja je i više nego mučna. Ostaću ja, ipak, nenormalan. Iritira me i ovo obilje najkontradiktornijih informacija. Od pijace do laboratorije, od švedskog do kineskog modela, od prekomponovanja uticaja milijardera u svetu raspodelom kredita Svetske banke do treće pobede nad koronom, od toga da korone ni nema do toga da je to pošast koja će trajati još dve-tri godine. E, sad ti budi pametan – kaže Branko Vučetić.

– Kada mi neko pomene koronu, pamet mi se pomuti! Generalno nisam osoba koja paniči u vanrednim situacijama pa me ni ova nije previše pokolebala. Više bih stavila akcenat na prateće okolnosti koje su već krajnje nekontrolisane i bizarne (ovde ne mislim na smejurije koje objavljuju mediji i razne kvazi “drage Savete” i preporuke).

U redu je pojačati mere predostrožnosti i ukazati na eventualne smernice radi sprečavanja širenja virusa gripa zbog onih kojima on može zaista narušiti već okrnjeno zdravstveno stanje. Ali cela ova “maskarada” koju živimo već više od pola godine je nalik na scenario za naučnofantastični dokumentarac o manipulaciji ljudskom populacijom. Ne zato što se ne može izdržati već zato što potcenjuje razum – smatra Maja Radonjić.

Silvija Kordić, pripadnica mlađe generacije, dala nam je mišljenje iz nekog drugog ugla.

– Moram priznati da kod mene strah zbog korona virusa nije bio prisutan, više  sam se osećala nemoćno. Kao majka dvoje dece, smatram da je potrebno što više boraviti u prirodi, pa mi je bilo teško prihvatiti da su nas stavili pod policijski čas. Bez obzira na to, uživala sam u vremenu koje sam provela sa svojom porodicom.

Kako vidite budućnost amaterskih pozorišta kod nas?

– Ne vidim – kategoričan je Branko.

Možda samo u okviru škola. Neću reći ništa novo ako kažem da u ovom bahatom, razularenom, obesnom robovlasništvu niko ne vodi računa o duhovnom zdravlju čoveka. Pozorište, pogotovo amatersko, je mesto gde pre svega, učiš kako da razumeš sebe, kako da razumeš drugu osobu, svet oko sebe i međusobne odnose u svemu tome. Uči te da razumeš, a onaj ko razume taj ne mrzi, ne ubija, ne zlostavlja. Da budeš bolji čovek, a kome bi trebalo da bude najvažnije to da ima dobre ljude nego društvu u kojem žive. Ako ne platiš amaterskom pozorištu za predstavu, platićeš za nove popravne domove. Ali koga briga za to šta će biti sutra? To je kao kad posečeš šumu i posle se čudiš što je porastao broj obolelih od raka. U stvari, ti znaš da će biti veći broj obolelih, ali te uopšte nije briga. U pozorištu učiš mlade ljude i da razmišljaju svojom glavom. Uvek sam im govorio da je ključno pitanje: zašto? Nikad ih nisam učio da budu glumci, već da budu bolji ljudi koji razmišljaju svojom glavom. A kud ćeš veću pretnju po ovakav sistem vrednosti nego dobrog čoveka koji razmišlja.

– Iskreno, ne vidim neku svetlu budućnost za amaterska pozorišta, osim ako se neko čudo ne desi. Tužno, ali vrlo realno.

Kao ljubitelj pozorišne umetnosti, teška srca prihvatam da je to istina. Sve je manje volje i motiva za rad iz ljubavi i ambicije i sve se svodi na jurnjavu za novcem, poslom, još posla, još malo posla i par dodatnih poslova. Tu prosto ne može da ostane prostora za porodicu, hobi, prijatelje, razonodu. Upravo je to prevozno sredstvo kojim jurimo direktno u samu propast već ostalo bez kočnica. Gde će i kako da se zaustavi… ne znam!

Danas je trend da budeš član neke političke stranke i perspektivnije je od članstva u tamo nekom amaterskom pozorištu. Ne mislim da umanjujem vrednost gorepomenutih, ali…

Pozorište vam pruža duhovno bogatstvo a to je danas out. Važna je ambalaža… sadržaj se apsolutno zanemaruje – kaže Maja.

Silvija ima drugačije mišljenje.

– Pozorište čine ljudi. Dokle god ima ljubitelja pozorišta, pozorišta su osigurana. Amaterski glumci pre svega glume iz ljubavi, zbog druženja, putovanja – kod njih/nas novac ne igra nikakvu ulogu. Srećna sam kada vidim u našem pozorištu da je hala puna, to je ohrabrujuće i za nas glumce kao i za naše društvo.

Da li će kultura u ovoj državi preživeti?

– Hoće – optimista je Branko.

Umetnost je, kako ja to vidim, nešto što nas razlikuje od ostalih živih bića. Reč, slika, muzika zadovoljavaju naša čula, naše potrebe i to neće iščiliti. Pitanje je koliko je država vetar u leđa razvoju umetnosti. Ono što sada vidimo jeste da nas čine neobrazovanim, potrošački i glasački usmerenim, onima kojima je jedino bitno u životu “u se, na se i poda se”. Ulaganje državnih para u „Zadrugu 3“, dok pozorišta krpe kraj s krajem, jasno govori o tendencijama države i njenom odnosu prema kulturi. Verovatno ću biti vulgaran, ali moram na slikovit način da objasnim. U društvu u kojem je bitnije da li je neko orosio vaginu ili izbelio anus u odnosu na to da li zna ko je Antonio Gaudi ne možete se nadati procvatu umetnosti. I nije to specifično samo za nas, već i za čitavo čovečanstvo.

– Mi smo odavno jedna vrlo nekulturna nacija… čast izuzecima – smatra Maja.

– Iskreno se nadam da hoće, sada je u velikoj krizi. – kaže Silvija.

Žao mi je što je zbog ove korona situacije najviše ispaštala kultura, a kultura jeste melem za dušu.

Kako je epidemija korona virusa uticala na vaš rad u pozorištu?

– Najbolje ću to objasniti na sopstvenom primeru. Nedelju dana pre zakazane premijere predstave mladih “One su htele nešto drugo” 21. marta, zabranjeno je održavanje pozorišnih predstava. Do dan danas nisam se sastao sa mojim klincima da završimo tu predstavu. Slično je i sa “matorima”, dva puta smo počinjali probe i dva puta prekidali. Jednostavno, ne znaš šta valja činiti – kaže Branko.

– Kako je uticala na rad?

Rada nije bilo… nismo ušli u prostorije od kraja marta. Kao da je vreme stalo – dodaje Maja.

– Nakon sedam godina pauze, sa puno entuzijazma, vratila sam se u pozorište. Bila sam jako ushićena zbog proba, druženja i rada sa profesionalnim režiserom. Međutim, nakon dva meseca morali smo da prekinemo sa probama zbog policijskog časa, te zato što smo imali starije članove u ansamblu. U septembru su najavili da bi krenuli opet sa probama, ali sam već bila opterećena obavezama, teška srca sam morala da odustanem od uloge – objašnjava Silvija.

Upravo je protekao jedan pozorišni festival u Senti, kako je on sada izgledao?

– Odlično. Bilo je muka u organizaciji, od odustanka pozorišta zbog korone do tehničkih uslova i posebnih mera koje je trebalo sprovesti, ali smo to prevazišli. Svako veče smo imali punu salu (koliko smo je smeli napuniti), publika je bila zadovoljna, predstave su bile i više nego dobre, uspostavili smo nove saradnje, mnogo ljudi je prvi put bilo u Senti… Nismo hteli da organizujemo još jedan onlajn festival, to je kao da ti, umesto da te zagrlim, pošaljem smajli – kaže Branko.

– Festival je protekao odlično. Publika je bila brojna (koliko su to propisi dozvoljavali) i vrlo disciplinovana.

Među učesnicima su se pojavila nova imena i lica koja su po prvi put na našoj sceni.

Generalno je festival bio uspešan – sličnog je mišljenja i Maja.

Da li ste dobili bilo kakvu podršku lokalne samouprave ili države u ova krizna vremena?

– Mi smo sada u malo specifičnoj situaciji. Od nove godine radimo u okviru SKC-a “Stevan Sremac”, obećana su nam značajna sredstva za rad, ali sticajem okolnosti, čitaj korona, nismo uspeli da ostvarimo ni jedan projekat sem festivala. Pitajte me za par godina – objašnjava Branko.

Šta je to što nam može pomoći da ostanemo mentalno zdravi u ova čudna vremena?

– Precenjujete moju inteligenciju. Mogu samo nabacati nekoliko stvari o kojima razmišljam, ali saveta nemam. Čovek je društveno biće i nije čudo što na mnoge ova “nova normalnost” utiče pogubno. Bavite se umetnošću. Umetnost je lekovita. U psihijatrijskog bolnici u Dakaru ratne traume leče slikarstvom, klasičnom muzikom spuštaju krvni pritisak, smanjuju stres, demenciju, razvoj Parkinsonove bolesti, psihodrama je priznat i poznat metod lečenja anksioznosti i trauma, pisanje je oproban oblik psihoterapije. I uopšte, bilo kakav stvaralački rad. Izraziti se na kreativan način. Jedna moja prijateljica se pronašla u restauraciji nameštaja i starih predmeta. Oni kojima je to strano, neka se bave malim stvarima koje ih čine srećnim – kaže Branko, kome očito ipak nisam potcenila inteligenciju.

– Pre svega treba napraviti neki svoj balans u životu. Kako razmišljamo, tako se i osećamo. Meni pomaže sve u čemu nalazim neko zadovoljstvo. To je pre svega moja porodica, prijatelji, boravak u prirodi, dobra muzika, knjiga – dodaje Silvija.

– Nemojte očekivati previše!

Grlite i volite svoje najbliže, stvarajte, družite se, čitajte, šetajte, počnite da razmišljate o sopstvenim resursima koje ste zapostavili. Poštujte vreme… nemilosrdno je. I čuvajte zdravlje dok ste zdravi! Volite sebe.

Jer, ljubav je ipak u osnovi svega… – kaže Maja.

I, postoji li lepša rečenica kojom se može završiti jedan intervju?

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Kamerna scena “miroslav Antić” iz Sente, naslovna fotografija: Fejsbuk

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo