Bio jednom jedan Naplo Ker

Okončan je jedan od važnih opozicionih bastiona mađarskog javnog života u Vojvodini. Mislim da je to šteta. Šteta, jer nisu ideološke rasprave ili nepomirljive razlike u principima i verovanju okončale njegovo postojanje, nego – kako to obično biva – sujeta, nepoverenje i lične protivrečnosti.

„Društvo nezavisnih, liberalnih intelektualaca“ Naplo ker osnovano je 13. aprila 2012. godine. Bila mi je velika čast, kada su me očevi osnivači Gabora Bodiš, Laslo Gerold, Arpad Nemet, Oto Tolnai i Laslo Vegel – čije su ličnosti i dela imali uticaja na oblikovanje mog razmišljanja i svesti tokom devedesetih godina – pozvali u Naplo Ker, da zajedno sa njima, ali kao nezavisni mislilac izražavam svoje mišljenje o pitanjima koja utiču na budućnost regiona i mađarske zajednice u Vojvodini. Kasnije – delimično poštujući moje sugestije – društvo za stolom je prošireno takvim intelektualcima, koje sam takođe veoma poštovao: Viktorijom Radič, Žužanom Serenčeš, a potom su se priključili i Alpar Lošonc, Zoltan Danji i Mark Lošonc.

Javni nastupi Naplo Ker-a uglavnom nisu imali određeni koncept, svi su pričali o onome što ih najviše zaokuplja, bila to politika, javni život, mediji, književnost ili pozorište. Neki su izražavali svoje kritičke stavove o aktuelnim pitanjima, drugi su šarenolikosti večeri doprinosili čitanjem nekog književnog dela ili nekom anegdotom – prema svom habitusu i interesovanjima.

Bili smo glasnogovornici. Izražavali smo ono što je sigurno, a zatim publici dali priliku da postavlja pitanja, komentariše. Te večeri je formiran mali, opozicioni kutak, gde je onih nekoliko desetina ljudi moglo doći do vazduha, kojima je javni život podređen vlasti bio nepodnošljivo zagušujući, pa ipak nisu odabrali da se povuku ili emigriraju. Naplo Ker je dakle delovao kao ventil, bio je neka vrsta „intelektualnog besa“, gde smo koristeći svoj simbolični kapital, dobro iskritikovali vlast, priuštivši publici gladnoj toga sat – dva radosti.

I tako je i bilo dobro – neko vreme.

Onda su neki od nas počeli da osećaju da je Naplo Ker i više od toga. Valjda je došlo vreme da naša kritika ne bude usmerena samo napred i prema protivničkom taboru, nego da pokušamo i sa samokritikom i da se osvrnemo unazad, kritički istražimo i poneki idejno istorijski važan trenutak. Jer u prošlosti mađarske zajednice u Vojvodini ima nekih politikom prožetih, neizgovorenih događaja, a u koje je nekoliko članova Naplo Ker-a bilo direktno uključeno ili su odigrali u njima ulogu, ali koji su i dalje obavijeni zlonamernom nejasnoćom. Takvi su na primer nalik na Siverija onemogućavanje redakcije Novog Simpozijuma, Memorijalni komitet Gazimestana, skandal o nostrifikaciji diploma na mađarskoj katedri, ili sastavljanje liste imena Nacionalnog saveta. Odnosno, ako zahtevamo odgovornost od drugih, onda pružimo dobar primer i položimo račun za svoje postupke, izgovorimo da je to „bila greška“, i izdržimo udarce usred prijateljske vatre pred javnošću!

Tri godine nakon osnivanja Naplo Ker-a, postalo je očigledno, da je bilo kakvo ovakvo očekivanje bilo naivno. Tokom naše interne prepiske – čije detalje naravno, neću otkriti – bilo je jasno, da nije moguće formulisati ni najmanju kritiku određenih članova Naplo Ker-a, jer bi se to moglo opisati kao „pametovanje“ – a to je još daleko bilo od kopanja po nečijoj prošlosti! Rezignirano sam primetio, da Naplo Ker nije takav duhovni medij kojem sam se nadao, ali sam pokušao da stavim to na dnevni red, jer sam svakako smatrao da je važno, da ostanem deo onih vrednosti, koje od početka povezuju članove.

Posle toga je još dve godine tekla interna prepiska, tu i tamo bio je pokoji javni nastup, ali protivrečnosti prekrivene plaštom osmeha su sve više izbijale: dok smo mi raspravljali o osudi spoljnih osoba, posredno smo preispitivali percepciju stvarnosti jedni drugih.

U aprilu 2017. godine, bio je poslednji javni nastup Naplo Ker-a, u Klein House-u u Subotici, koji takođe više ne postoji. Posle toga među nama nije više bilo ni razmene cirkularnih pisama. Nikada nije izrečeno, da je „ova priča sada i ovde završena“, ali su očigledno svi osećali da se ovo više ovako ne može nastaviti.

Okončan je jedan od važnih opozicionih bastiona mađarskog javnog života u Vojvodini. Mislim da je to šteta. Šteta, jer nisu ideološke rasprave ili nepomirljive razlike u principima i verovanju okončale njegovo postojanje, nego – kako to obično biva – sujeta, nepoverenje i lične protivrečnosti. Jer je ideološke rasprave ili nepomirljive razlike u principima i verovanjima lako završiti jednostavnim utvrđivanjem njihovog postojanja, pod uslovom da među stranama u nepomirljivom sporu postoji poverenje i uzajamno poštovanje. Ako pak prevlada sujeta i uvredljivost, začinjene ponekom insinuacijom, nema tog boga koji može zajedno držati ili ponovo okupiti prirodne saveznike.

Čaba Presburger (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

Tribina Naplo ker-a u Subotici, naslovna fotografija: Natalija Jakovljević (Magločistač, arhiva)