Jedan član porodice se oprostio, ali stigao je novi član Porodica

Jedan mladić koji živi u Argentini je istraživao i konačno pronašao svoju mađarsku rodbinu u Gornjem Bregu (2.)

Prošle nedelje smo mogli da se upoznamo sa čudesnom pričom Alexisa Mirka Katone, koji je došao u Mađarsku da studira, da bi zatim pronašao svoju rodbinu u Gornjem Bregu, a koji su, kao što se ispostavilo posle dugog istraživanja, članovi lokalne porodice Suromi.

U nastavku, prvo Johana Kali Kovač govori o ovom nezaboravnom sastanku iz ugla lokalnog stanovništva, a zatim mladi Argentinac priča o svojim doživljajima.

-Upravo je u toku bila sahrana tašte mog ujaka, Lasla Suromija, kada su iz porodice Katona, koji žive u mestu i kod kojih je Alexis Mirko Katona prvi put potražio svoje rođake, pozvali mog ujaka Laciku. Porodica je bila na okupu, pa se poput požara proširila vest da je nađen argentinski rođak! U međuvremenu smo pričali o tome kako je život čudan, jer baš tada kada smo se zauvek opraštali od jednog člana porodice, sa druge polovine zemaljske kugle je stigao davno čekan rođak u porodicu – pričala je Johana Kali Kovač, koja je dodala, da je Mirko već onda pokazao koliko je čistog srca i skroman.

-Izvinjavao se rođacima, da je baš sada, za vreme sahrane jednog člana porodice stigao neočekivano u istu – rekla je Johana, koja je zajedno sa svojom sestrom Hajnalkom i majkom Gizelom Utaši pokušala da smiri mladića, da nije mogao da zna da dolazi baš u vreme sahrane, ali da ne treba da ima grižu savesti zbog toga, jer je veoma dobro uradio što se javio, jer je porodica već puno puta slušala o rođaku koji živi u Argentini od starijeg Lasloa Suromija.

-Kada se Mirko prvi put pojavio, sreo se sa mojim ujakom. Čim sam čula ovu vest, potražila sam ga na Fejsbuku, i ugovorila sastanak sa mojom majkom. Tamo su bile porodice Suromi i Utaši, i nekolicina nas se jako radovala što ćemo upoznati našeg argentinskog rođaka – priča Johana Kali Kovač, posle koje je glavni lik, Alexis Mirko Katona preuzeo reč:

-Kada je kod Gizikinih porodica bila na okupu, onda su osećanja zaista izašla na videlo. Ranije, kada sam pričao sa Laslom, osećao sam, da sam stigao na cilj. Ali su sada duboka osećanja zaista izbila na površinu. Pokazivao sam fotografije, a i oni su imali iste te. Bilo je jako izbudljivo kada sam među prepiskama Lasla Suromija starijeg video i fotografije mog dede među njegovim. A drugo, ovako neizrecivo dirljivo i čudesno osećanje me je obuzelo kada su mi pokazali kuću, kuću mojih pradede i prababe! To osećanje se ne može opisati, jer u toj kući je nastala moja porodica, istorija porodice Katona – rekao je Alexis Mirko Katona, koji je dodao da je jako bilo teško stići do ove tačke.

-Pored toga je bilo jako čudno, jer se naglo povećao broj članova porodice koji su mi bili poznati. Sve više i više njih me je obeležilo na fejsbuku od šire porodice. Svakog sam pitao odakle je, jer mi je bilo veoma teško da identifikujem ko je ko – kaže mladi čovek, koji je i o tome pričao da je u porodici njegovog dede, starijeg čika Lacike Suromija bilo osmoro braće i sestara, i nekolicini je ujak bio Mirkov pradeda, rodbina je postala veoma raznolika, i svakog je zanimao rođak koji stiže iz Argentine, naročito u krugovima unuka.

Zašto ste potražili baš Suromijeve?

-Vest je brzo stigla čak i do našeg rođaka u Australiji, pa su odmah stupili u kontakt i razmenili poruke – pričaju članovi porodice.

Ako je rodbina tako razgranata, s pravom se može postaviti pitanje zašto je Mirko potražio baš starijeg čika Lacija Suromija, tj. njegovu decu? Na pitanje je odgovorila Gizela Utaši, ćerka čika Lacija:

-Moj otac se dopisivao sa rodbinom u Argentini. Jako je želeo da se sretne sa rođacima koji su živeli više hiljada kilometara daleko. Nažalost, on više nije među nama, pre godinu dana je preminuo i sada mi nekako još više nedostaje. I Mirku bi mogao mnogo više da ispriča od onog što smo mu mi ispričali. Moj otac je stvarno mnogo pričao o svojim argentinskim rođacima, mi ga često nismo ni uzimali za ozbiljno kada je o tome pričao. Govorio je, da oni više i ne pričaju mađarski, pa se ne bi ni sporazumeli! I eto, sudbina nam je podarila da nas je Mirko pronašao! – rekla je Gizela Utaši, koja se još seća, kako je bio veliki događaj kada je stiglo pismo iz Argentine.

-Ujak već nije znao savršeno mađarski, tako da je moj otac prvo ispravio greške, stavio akcente, pa je tako pročitao pismo koje je stiglo iz daleka okupljenim članovima porodice. Ujak je više puta molio čika Laciku, još u mladosti, da dođe kod njih u Argentinu, jednom mu je poslao i sliku ždrebeta, i obećao mu da će biti njegovo ako dođe po njega u Argentinu. Dopisivanje je počelo 1940-tih godina. Vremenom rođaci nisu već znali dobro mađarski, tako da se ne zna kada je dopisivanje prestalo. Čika Lacika i Mirkov deda se već nisu poznavali, ali su imali zajedničke fotografije.

-Moj otac je preko Crvenog krsta dva put tražio daleke rođake, nažalost bez rezultata. I za mene je bilo veoma lepo i isto toliko dirljivo, što je Mirko doneo svoje porodične fotografije, među kojima je bila i jedna na kojoj je moj tata sa bratom u vatrogasnoj uniformi. I nama je bilo bar toliko divno osećanje kada je Mirko stigao u našu porodicu, kao što je i njemu, da je pronašao svoje rođake. Neporecivo je da je u to uložio ogromnu energiju i rad. Zahvalni smo na tome što nas je potražio – rekla je Gizela Utaši.

Subotička ljubav

I kako je Mirkova porodica primila vest da je našao rođake koji žive u Srbiji?

-Kada sam započeo celu ovu priču, moja baka je već bila bolesna, i nažalost u međuvremenu je i preminula. Moji roditelji i braća i sestre su se kod kuće jako radovali, ali nisu preživeli ono što sam ja, što nije ni čudo, jer ja znam šta sam sve preživeo, koliko vremena i energije sam žrtvovao da nađem svoju porodicu. Posle tačno tri godine rada sam uspeo da ih nađem u Gornjem Bregu! Zahvalan sam svima koji su mi pomogli na ovom putu – rekao je Mirko, koji je dodao i da su njegovi prababa i pradeda koji su emigrirali imali četvoro dece, ali je u Argentini živelo samo dvoje njih. Najverovatnije su na put krenuli sa dvoje dece, i jedno se rodilo na brodu. Devojčica koja se rodila u brazilskim vodama je naravno dobila brazilsko državljanstvo. U Gornjem Bregu tako znaju, da su na put krenuli sa dva sina, ali su u Argentinu stigli samo sa jednim.

-Moj deda se već tamo rodio kao Mihalj Katona, tačnije u Argentini pod imenom Miguel. U vreme mog dede su se nacije držale zajedno, tako da su se i Mađari posećivali, imali svoju zajednicu, čuvali tradiciju.

I moj deda i moja baka su bili Mađari, upoznali su se u mađarskoj zajednici napolju. Moj otac se rodio kao Mađar. Njegovo ime je Jožef Ferenc Katona, tj. Hoze Frantiko. Moja majka je Argentinka. Imam dve sestre i dva brata, koji mi sad već jako nedostaju – rekao je Mirko, koji je pomenuo i to da je dok je tražio rođake našao i ljubav. Sa Subotičankom Brigitom Božić čine jedan simpatični prijatni par.

-Bili smo studenti treće godine Instituta Balaši, kada smo se upoznali. Sudeći po njegovom imenu, mislila sam da je Vojvođanin srpske nacionalnosti, a kad su mi rekli da je Argentinac, mislila sam da se šale sa mnom. Posle toga smo se upoznali i onda sam saznala ko je on u stvari. Kada je letos došao kod mene, zajedno smo došli u Gornji Breg. Nisam osećala da se razlikuje od nas. U Budimpešti smo se sreli, govorimo mađarski – priča Brigita, koja je predala reč Mirku, da ispriča kako se oseća u Budimpešti, s obzirom da tamo živi i pohađa fakultet.

-Klima je mnogo drugačija. Kod nas je leti temperatura oko 40 – 45 stepeni celzijusa, dok je zimi 0 stepeni. Jako je bilo teško naviknuti se na tu razliku. Kod kuće sam živeo u malom gradu. Tamo se svi poznaju, na ulici se svi javljamo jedni drugima, ako sam izađeš na ulicu, uvek se sretneš sa nekim prijateljem. U Budimpešti je situacija sasvim drugačija. Jako mi je bilo teško da se naviknem kada sam došao na studije, da nikog ne poznajem, sve i svi su mi bili strani. Išao sam autobusom, nikog ne poznajem, siđem, šetao sam se gradom, nikog nisam poznavao, niko mi se nije javljao. Do danas se naime situacija promenila, imam mnogo novih poznanika u Pešti. Kada sam došao u Mađarsku, nisam znao ni jezik, ali sam zacrtao sebi ciljeve, da bi me oni motivisali. Sada se već nalazim tu, da ne mogu da odredim koje mi je domovina, ne znam da kažem gde sam kod kuće. Koliko god voleo da živim u Pešti, jako čekam da odem kući barem na mesec – dva, da se sretnem sa svojom porodicom, prijateljima – kaže Mirko, koji je sluša predavanja na Filozofoskom fakultetu Etveš Lorand, na katedri za istoriju umetnosti i cilj mu je da završi studije.

Nazad u Argentinu!

-Trenutno pored studija radim u Zwack Unicum muzeju, i jako uživam u vremenu provedenom tamo. Vodim turističke ture na mađarskom, engleskom i naravno španskom. To je jako dobra prilika za vežbanje mađarskog i engleskog jezika, upoznao sam mnogo ljudi i stekao mnogo novih iskustava. Posle završetka studija, sa stečenim znanjem bih želeo da pomognem Mađarima koji žive u Argentini. Želeo bih prevashodno da predajem tamo mađarski jezik, mađarsku istoriju i mađarsku tradiciju. Argentina je zemlja emigranata, čist Argentinac zapravo ne postoji. Mnogi, kao što sam i ja, zapravo ne znaju odakle potiču. Mađarska vlada mnogo pomaže u tome, da dođem i upoznam mađarsku naciju – upoznao nas je sa svojim planovima za budućnost ovaj mladić, koji je rekao i to da će naravno i u budućnosti održavati kontakte sa svojim novim rođacima.

Monika Farkaš (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

Pročitaj: Čudesna priča Mirka Alexisa Katone (1)

 Judit i Đeze Katona, zatim Juditini roditelji i ćerka u Mirkovom društvu – to je bio trenutak, kada su shvatili da rođaci Argentinca mogu biti Suromijevi (foto: privatna arhiva)