Srbiji je potrebna osetljivija porodična politika Uzima li društvo u obzir borbe unutar porodice?

Iako epidemija korona virusa na svakog ima negativan efekat, postaje sve jasnije, da su žene u znatno teže pogođene oštrim merama koje su uvedene zbog epidemije, nego muškarci. Takođe je mnogo više žena koje su izgubile posao (nehotično ili dobrovoljno), i zbog uvođenja policijskog časa, ne samo da je briga o deci, već i o članovima porodice starijim od 65 godina u velikoj meri pala njima na pleća. Nažalost, i broj slučajeva nasilja nad ženama se takođe povećao širom sveta.

Prema rečima Karoline Lendak – Kabok, istraživačice u oblasti studija roda, docentkinje na Katedri za socijalni rad Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Srbiji je potrebna osetljivija porodična politika, da bi društvo postalo progresivnije.

Kako su celokupni efekti koji su proizašli iz ove epidemije uticali na žene: prekovremeni rad, anksioznost zbog gubitka posla, anksioznost zbog zdravlja, promenjene okolnosti, stres?

-Prema istraživanju SeCons-a (Razvojne inicijativne grupe), na vrhuncu epidemije, ispitanici su bili najviše zabrinuti zbog rizika od infekcije, 66,2 procenta. Skoro polovina (47,3 odsto) je bila zabrinuta zbog neizvesnosti oko trajanja vanredne situacije u Srbiji. Zabrinutost zbog teške postepidemijske ekonomske krize delilo je 35,6 odsto ispitanika, dok je 31 odsto bilo zabrinuto zbog ekonomske situacije njihovog domaćinstva. Ne tako malo njih, 16,2 odsto, izrazilo je zabrinutost zbog prava na slobodu i jačanja represije i autoritarne vladavine.

Građani su takođe bili u strahu od gubitka posla – 12,3 odsto ispitanika, prevashodno oni koji su radili pod posebnim merama, kao i oni koji su bili neformalno zaposleni ili po kratkoročnim ugovorima.

Zatvorenost je opasnija

Da li je zbog nejednakosti u nezi i u obavljanju kućnih poslova mogao da se naruši odnos među supružnicima?

-6,2 odsto ispitanika u istraživanju male grupe predavača koji rade na Katedri za sociologiju Univerziteta u Novom Sadu, izjavilo je da su tokom vanrednog stanja oni ili članovi njihovih porodica bili izloženi mentalnom i fizičkom zlostavljanju. U broju od 22. aprila, The Economist je pisao o porastu porodičnog nasilja. Nasilje u porodici se značajno povećalo i predstavlja najređe prijavljeno krivično delo. Čak i više u vremenima zatvorenosti, žrtve su prisiljene da ostanu sa nasilnim članom porodice ili partnerom, a žrtvama je mnogo teže da potraže pomoć ako je nasilnik stalno prisutan. Međutim, većina žrtava nasilja u porodici su žene. U pojedinim stranim novinama, takođe je bilo reči i o tome kako je neadekvatna zdravstvena zaštita uticala na žene. Mnoge organizacije, koje se bave obrazovanjem devojčica su prestale da rade, takođe je porastao i broj zadržavanja neželjenih trudnoća (zbog zatvaranja klinika), ali su mnogi parovi morali i da odustanu od veštačke oplodnje, te su se morali oprostiti od ideje da će ikada imati decu.

S obzirom da je cela porodica neprestano bila na okupu, zar nije bilo moguće preraspodeliti zadatke?

-U mađarskom i transilvanijskom istraživanju, istraživači su tražili takve sagovornike, koji su imali „sreće“, dakle, zadržali su posao, mogli su da rade od kuće, živeli su u vezi, a njihov partner je takođe zarađivao. Ovo je bilo sa namerom, jer ih je zanimalo, da ako je neko u ovako srećnoj poziciji, da li iskoristi to da pregovara o preraspodeli zadataka. U drugim slučajevima međutim, u poslu njihovog partnera je bilo mnogo manje posla i prihoda nego pre epidemije. Ali smo imali i takvog subjekta istraživanja, koji je baš usred epidemije promenio radno mesto. Moje lično viđenje ovoga je da žene ne mogu pregovarati o preraspodeli zadataka u tako kratkom vremenu. To je tako zbog ukorenjenog patrijarhalnog socijalnog pristupa zasnovanog na stereotipima da su žene odgovorne za brigu o deci i održavanje domaćinstva. Takvi „prekidi“ kao što je bilo vanredno stanje, nisu dovoljni da bi se ukorenile epohalne promene.

Da li se stari „sistem“ vratio u porodice, od kada epidemiološke mere nisu tako stroge?

-To očigledno zavisi i od oblika u kom poslodavci žele da nastave sa radom. Gledajući moj primer, ovo je mač sa dve oštrice. Suprug i ja smo zaposleni na univerzitetu i sada veliki deo časova moramo da držimo od kuće, dok se ispiti već održavaju u zgradi fakulteta. Mnogi poslodavci ne uzimaju u obzir aspekt da li zaposleni ima uslove za kućnu kancelariju. Nama je to veliki izazov pored troje dece (od 9, 5 i 4 godine), a mislim da mnogi u gradu ne žive u velikim prostorima gde bi se mogli povući i mirno raditi svoj posao. Drugi uslov za to je međutim taj, da jedan roditelj bude u potpunosti fokusiran na decu, dok drugi radi. Kod nas deca već znaju kog dana treba da budu tiša i da se ponašaju uzdržanije kada se vrate kući iz škole i vrtića, jer njihov otac popodne drži časove u sobi, dok su moji časovi pre podne.

Roditelji su ostali sami

Šta bi pomoglo radnicima sa malom decom, posebno ženama, u slučaju sličnih mera?

-Roditelji sa malom decom su veoma ranjivi, oni su ti, koji su možda i najteže pogođeni vanrednim situacijama, jer zadatke koje država obezbeđuje (škola, vrtić) u ovakvim situacijama moraju da obavljaju roditelji. Mislim da se većina roditelja sa malom decom osećala razočarano i ostavljeno u Srbiji. U Danskoj su naime posle prvog karantina prvo otvorili jaslice i vrtiće, pa su pustili nazad u škole učenike nižih razreda, jer su oni taj uzrast sa kojima je jako teško ostvariti kućnu kancelariju. To kod nas nikako nije bio slučaj, jer su deca skoro pola godine bila pod roditeljskim staranjem. Čak je i ograničen broj dece mogao da se vrati u vrtiće i to samo ona, čiji roditelji nisu radili u kućnoj kancelariji (poslodavac im je izdao potvrdu u kojoj se navodi da moraju biti na radnom mestu, a ne kod kuće). Suprug i ja smo specifičan primer, ali ću zato ipak da napomenem. Oni koji rade u visokom obrazovanju moraju ne samo da predaju, već i da istražuju, i da prezentuju svoja istraživanja u obliku naučnih radova, kao i da kontinuirano pišu projekte. To pak, zahteva mnogo vremena i uređene uslove. Ovaj posao je ionako veoma konkurentan, a epidemiološke i druge vanredne situacije čine ovakve aktivnosti nemogućim (naročito ženama, na koje, kao što je već pomenuto uglavnom padnu svi kućni poslovi i većina brige o deci), a ovo vodi tome da žene više zaostanu, ne mogu da nadoknade ispad, te sve to na duže staze ostavlja i traga na njihovoj karijeri.

Na koje mere mislite?

-U Rumuniji je na primer već pre par godina uvedeno porodiljsko bolovanje za očeve u porodičnu politiku, podstičući tako progresivnost u društvu u kom briga o deci više nije isključiva odgovornost jednog roditelja. U porodici sa dvostrukim primanjima to više i nije realno očekivanje. U Mađarskoj su žene tokom pandemije očekivale nekakvo priznanje vlade za dodatni posao koji su morale da rade, ali je kod mnogih prisutno samo to početno stanje. U poređenju sa tim, mađarska vladina politika je pre štitila ekonomiju, a ne radnice i majke. Po mom ličnom viđenju, u Srbiji o tome nije bilo ni pomena. Srbija se uzgred rečeno, inače decenijama bori sa negativnom prirodnom reprodukcijom, a to se neće promeniti samo poboljšanjem ekonomske situacije, već i vladinim diskursom i društvenim stavovima. Mora se priznati cena otkaza roditelja sa malom decom i mora im se pomoći posebnim merama.

Žaklina Vigi Žoldoš (Slobodna reč)

Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik

Diskriminacija starijih ljudi guši naše društvo, a to je posebno bilo osetno tokom trajanja vanrednog stanja, naslovna fotografija: Kristin Lurtz / Getti Images / iStockphoto

Realizaciju ovog projekta podržala je Fondacija za otvoreno društvo