U oktobru je upućen poziv nastavnicima koji predaju na mađarskom jeziku u Vojvodini, u kojem je od njih zatraženo da pohađaju obaveznu onlajn obuku u cilju razvijanja svoje kompetencije maternjeg jezika.
Tema, iako bi zaista zahtevala uzbudljivu i temeljnu analizu,nije izazvala intenzivno interesovanje i oprečna mišljenja koja se tada uglavnom javljaju, nego određene organizacione propuste, i ne manje komunikacionih nedostataka. Ovo poslednje se može objasniti i polovičnim radom škola od marta do kraja avgusta, jer su iste prilično raznoliko reagovale na vanredno stanje i učenje na daljinu, što je ponegde rezultiralo time, da organizatori, uprava škole ili pedagozi koji su predavali od kuće, nisu svuda na vreme dobili adekvatne informacije.
Ali je bilo primera i da je neko doveo u pitanje potrebu za ovakvom obukom, rekavši da je onaj koji predaje na svom maternjem jeziku siguran, da taj jezik i zna. Oni koji predaju mađarski jezik nisu znali da li se i na njih odnosi ovaj poziv. (Zašto se ne bi odnosio, pitam ja ovako naknadno, sa diplomom profesora mađarskog jezika i sa određenim uvidom u trenutno stanje nastave maternjeg jezika. Usput, uz dužno poštovanje onima koje slobodno mogu osloboditi ove obaveze.) Na kraju se ispostavilo da je odgovor ne. Pored nastavnika, u ciljnoj grupi za obuku su uglavnom oni koji predaju predmete obuhvaćene završnim ispitom. Dakle, predmeti za razvoj veština, strani jezik, tehničko obrazovanje i izborni predmeti mogu biti čak i izostavljeni, osim ako nastavnici izričito ne zahtevaju učešće ili im direktor isto ne učini obaveznim (što je relativno retko).
Umesto prepoznavanja, obaveza obračunavanja
Iako bismo se zaista radovali tome, da je vlastito prepoznavanje pokazalo na potrebu za razvojem kompetencije maternjeg jezika (ovde prvenstveno mislim na MNS, koji takođe na sebe preuzima pitanja koja se odnose na upotrebu jezika), sa druge strane, državna sekretarka, Anamarija Viček je raspršila naše nade, kada je sumirala informacije o obuci: „Manjinski akcioni plan, koji se odnosi na poglavlje 23 pristupanja Evropskoj uniji, obavezuje Srbiju, da se obezbedi jezička obuka za nastavnike koji predaju na manjinskom jeziku, jer je nekada neko tvrdio da jezičke kompetencije nastavnika nisu adekvatne.“
Istovremeno je i sama diplomatski priznala da je to neophodno: „Znamo da VELIKI BROJ nastavnika koji predaju na mađarskom jeziku ima odgovarajuće kompetencije, pošto im je maternji jezik mađarski, a takođe su se obučavali za nastavnike na mađarskom jeziku.
… Isto tako znamo i to (i vi sigurno poznajete takvog nastavnika), kojem je mađarski jezik maternji, ali je završio fakultet na srpskom jeziku, i stručnu terminologiju u tom predmetu koji predaje, nepravilno koristi. Isto tako ima i takvih, koji govore ‹‹pijačnim jezikom ››.“
Obuka, plaćena iz fondova EU, do sada jedina, pa se može zamisliti i sa istim sadržajem, „uključuje svih 4200 nastavnika manjinskih jezika“. Dobra vest je, međutim, da smo uspeli „da silom ‹‹ istisnemo ››, da ne bude samo jedna obuka, već na osam jezika odvojeno“ – rekla je državna sekretarka.
Razlog tako karakteristične zbrke za nas je taj, što je „sve ovo trebalo uraditi do 2018. godine“.
Veštine pisanja i govora se pogoršavaju
Osim pretpristupnih obaveza koje su kako – tako ispunjene, uslovi za kompetenciju za nastavničku profesiju zahtevaju, da se „nastavnik (srpski i) izražava usmeno i pismeno u skladu sa pravilima nastavnog jezika, obogaćujući jezičku kulturu svojih učenika“.
Ovo bi trebalo da se vidi u svakodnevnom radu kao razvitak u korišćenju jezika kod učenika. A u ovoj oblasti i ima mnogo toga da se uradi, jer se naša jezička kultura i sposobnost izražavanja vrtoglavom brzinom pogoršavaju, a to se odražava i na usmenu i na pismenu upotrebu jezika.
Značajan deo učenika osnovne škole danas, jedva može da sroči deset dobrih rečenica, pismeno ili usmeno,logični strukturisano kao odgovor na dato (ne daj Bože složeno) pitanje, prema pravilima pravopisa i gramatike. Dok je ranije jedan pismeni zadatak u školi već u petom razredu dostizao razvoj od preko jedne stranice (oko 25 – 30 redova), danas mnogo učenika jedva može da iscedi deset redova. I to je dobro ako to urade kako – tako čitljivim rukopisom. U nekim slučajevima su neka slova jedva prepoznatljiva, a da ne i ne govorimo o složenijim jezičkim jedinicama i značenju, koje je toliko važno u stvaranju teksta.
Pravopis je ionako posebno pitanje. Danas su ga mnogi i „sahranili“, a digitalna komunikacija se smatra saučesnikom u tome. O rukopisu međutim govorimo relativno malo, jer ga obično smatramo privatnom stvari. Sa snishodljivim osmehom arhiviramo, ako apotekar „dešifruje“ „tajanstveni“ recept koji je lekar ispisao. Međutim, očekivanja od škole su drugačija, bez obzira na to, što se sada odvija debata o tome, da li uopšte ima potrebe za podučavanjem rukopisa (i krasnopisa?).
U svemu ovome, neophodno je da učitelji i nastavnici pružaju koordinirane, jednoobrazne i dosledne lične primere onih koji pouzdano znaju i slede jezičke norme i da to na isti način očekuju i zahtevaju od svojih učenika.
A ovo međutim, zahteva kontinuirano održavanje i jačanje jezičkih kompetencija. Sami sebe uljuljkujemo, ako mislimo da svi naši pedagozi koji su završili na mađarskom jeziku (nastavnici, učitelji, stručni saradnici, a podrazumevaju se i nastavnici mađarskog jezika) imaju tako čvrste i adekvatne kompetencije maternjeg jezika, da bi mogli da budu izuzeti od toga.
Ferenc Beretka (Slobodna reč)
Prevela sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Karikatura sa interneta, na jednoj društvenoj mreži
