U Ustavu Republike Srbije, jasno i glasno piše sledeće:

Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta

Član 25

Fizički i psihički integritet je nepovrediv.

Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka.

 

Da uopšte ne ulazimo u raspravu o stavu za i protiv vakcinacije, ovo što piše Ustavom je zagarantovano, to jest, trebalo bi biti. Što znači, da zakon koji utiče na slobodnu volju pojedinca ne može biti obavezujući.

Međutim, postoji nešto što se naziva „višim interesom“, mada je ta kategorija veoma maglovita, tačnije, sve što zapravo vlastima odgovara u tom trenutku, može se podvesti pod istu. Te je linija koja definiše tu kategoriju, a koja može direktno da se kosi sa Ustavom i njim zagarantovanim pravima, veoma nejasna.

U celoj toj gunguli, jer priznaćemo, kad je u pitanju zdravlje, sve ostalo se ostavlja po strani, u pozadini se dešavaju sledeće stvari. Daje se jednokratna pomoć zdravstvenim radnicima od 10.000 dinara i obećava se povišica penzionerima. I zaista je neverovatno simptomatično i prosto nemoguće ne primetiti, da kad god krene neko iole ozbiljnije talasanje, potegnu se penzioneri, a u ovom slučaju i zdravstveni radnici. Totalno čudno.

Hm. Neizvesnost i frka su ekstremno plodno tlo za manipulaciju, tu diskusije nema. Na stranu to, što bi pomenute dve kategorije trebale da budu mnogo vrednovanije i inače.

Međutim, valjda je svima do sada postalo jasno da su kod nas i ne samo kod nas, ali „nas“ najviše zanima, moral postale pare. Nema tu više morala kao morala ni na kom nivou, novcem se sve može kupiti. I glasovi i obraz i sve što god možete da zamislite. Ne ulazimo opet u raspravu klišeiziranu, ali od toga i dalje istinitu, da one prave, moralne vrednosti, najvažnije na svetu, ne mogu da se kupe.

Dakle, vratimo se na slobodnu volju pojedinca. Kada bi se kojim čudom objavio sastav vakcina, za koje postoji mogućnost prema novim izmenama zakona (koje uopšte ne moraju biti konačne, jer se taj zakon očito može menjati prema potrebi) da budu obavezne, pa bi ljudi mogli da se konsultuju sa stručnjacima, pedijatrima, lekarima, imunolozima, epidemiolozima i tako dalje, možda bi onda cela priča postala jasnija. E sad. Nekom ne odgovara da išta u ovoj državi bude jasno, jer se definicijom i raščišćavanjem nekih stvari može dobiti konačna slika mnogo drugačija od one koja je zamagljena. Tako često bude i u životu. Ljudi mnogo češće pristaju na potpuno nedefinisane odnose, živeći u iluziji i plašeći se istine, nego da jednostavno krenu dalje. Boli brate, ali znaš na čemu si. A možeš i prijatno da se iznenadiš. A kad živiš u iluziji, satkanoj od tvoje lične konstrukcije, zasnovanoj na premalo ili nimalo realnih činjenica, stvari umeju da se iskomplikuju. I tu je veoma lako bacati mrvice. Mrvicu ljubavi, mrvicu emocije, mrvicu od 100 evra i tako ostale mrvice. Ljudi brzo zaborave, da će sve to debelo kasnije da plate. Nismo mi vrapci, da živimo na mrvicama. Nama pripada sve na šta imamo pravo. Jer prihvatanjem mrvica, bilo kada, bilo gde i u bilo kojoj situaciji, vi zapravo dopuštate da te mrvice zauzmu mesto kolaču na koji imate pravo. I tu nije bitno da li ste doktor nauka ili manuelni radnik, kolač vam pripada. Kolač se sastoji od ljudskog dostojanstva i prava da živite normalno, da vam niko ne ugrožava osnovna prava i tera vas da poludite. Jer vam je um ugrožen u nekim situacijama isto onoliko koliko i fizikum. I jedno i drugo je veoma teško oporaviti.

Zatim, ako je građanstvo jedne države u realnoj životnoj opasnosti, onda ti ne pitaš kao država građane i ne ispipavaš im puls, zarad mogućih nemira i nereda, već čvrstom rukom primenjuješ najteže mere ako je potrebno, zarad očuvanja zdravlja stanovništva iste. Onda tu ne postoji kalkulisanje, manipulisanje i ostalo, već se zna šta se radi. Pomenuh, ako postoji realna opasnost. I čak i u toj realnoj opasnosti ne ostavljaš bez nege sve one ostale, od ranije bolujuće i ne oduzimaš im ljudsko dostojanstvo čak ni posle smrti, navodeći da su preminuli od nečeg od čega nisu. Ne oduzimaš im prava ni posle smrti. Ne.

Naredno je, da su polu – informacije nekada možda i opasnije nego dezinformacije, jer ostavljaju ogroman teren za umne konstrukcije, koje utoliko mogu biti opasnije, koliko ste na tom polju nestručniji i nemate jednostavno potrebno znanje da bi donosili bilo kakve zaključke. Da, ali u državi u kojoj članovi istog tima, recimo košarkaškog, igraju potpuno sumanuto, na primer, troje igra na onaj koš koji treba, a dvoje se zbune i igraju na svoj koš, cela publika je zbunjena i sluđena. Tako to izgleda i ovde kod nas. Ništa se sa sigurnošću ne zna. I to je sasvim dovoljno, nema potrebe ni ulaziti u teorije zavere i ne – zavere, publika je svakako sluđena, omunjena i načisto zbunjena.

Kada se svemu tome doda konstantno ispiranje mozga informacijama tipa „ogromni ekonomski razvoj“, „sve se bolje živi“, „posla koliko nećeš“ i tako dalje, tek tu ljudi postaju zbunjeni, ako do tada i nisu bili. Kada pogledaš oko sebe i vidiš gomilu ljudi koji jedva da preživljavaju i krpe osnovne potrebe svoje i svoje porodice, onda sve te informacije dolaze u pitanje. Ima posla? Gde? Za koji novac? Koliko je minimalac, a koliko dobijaju ljudi kod raznih hoštaplera, izrabljivača i korisnika tuđe muke? Svaka čast onima koji su od ovog pravila izuzeci, skidam im kapu. Ali su mnogo češći ovi prvopomenuti.

O tome zašto ima posla ako ga ima, i o tome da su se ta radna mesta (ako ih uopšte ima i ako ih nisu popunile sitnopartijske mušice) i mogućnosti zaposlenja otvorila stoga, jer je pola populacije otišlo trbuhom za kruhom negde u svet, sada neću ni da počinjem. Ali da je tužno, tužno je.

Idemo dalje.

Zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda

Član 22

Svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom – piše u Ustavu Republike Srbije.

 

Hm. Kadija te tuži, kadija ti sudi?

Što je najluđe u celoj priči, kanda se svi zakoni, pa među njima i Ustav mogu menjati kako kome trenutno padne na pamet, što nas dovodi do zaključka da on zapravo u ovoj državi postoji samo da bi postojao, jer mora da postoji, pošto ga svaka država, da bi se zvala državom, mora imati. A njime zagarantovana prava izgleda takođe postoje samo da bi postojala na papiru, jer moraju da postoje. Svašta, baš.

 

Član 23

Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite.

Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom – navodi se u Ustavu Republike Srbije.

 

Pa ispada da onda nama prisilom bilo koje vrste neko direktno ugrožava ova, Ustavom zagarantovana prava. Mene iskreno više ne bi čudilo ni to, da se veoma uskoro svi ovi članovi izmene, doteraju, uz neki nebulozni razlog, a može ih se smisliti milijardu.

I za kraj, završiću mišlju koja mi je ostala u glavi danima posle razgovora sa jednim prijateljem. Samo inteligentni ljudi mogu biti dobri manipulanti. I to je apsolutno tačno. Jer inteligencija i moral, nemaju ama baš nikakve veze jedno sa drugim, te se ne podrazumevaju ni u istoj rečenici. A obraz je tek pedeset i osma priča. Koliko košta taj vaš obraz gospodo? Koliko ste se tek obahatili kada propovedate jedno, a radite sasvim drugo?

Ako je opasnost smrtna i realna, onda se tu ne postavljaju pitanja. Onda se za svoju zemlju gine i moralno i kako god. Ne bude se državnik i stručnjak i kadija i političar samo kada treba ubrati kajmak. Onda se pokaži, kada je prisutna opasnost po tvoju zemlju realna. I zanimljivo je da o potencijalnoj opasnosti uglavnom svi imaju drugačije mišljenje, dok gazda ne podvikne i postroji svoje pse čuvare i jednom komandom ih sredi. Jer slušaju, eh kako slušaju. Pa moraju, nije im lako.

A jedino što gazda ne može da sredi, to su ljudi koji nemaju putera na glavi, a kojih je nažalost sve manje i manje. Neki su se umorili, nekima je ponuđena prava cena. Jer, hteli mi to da priznamo ili ne, svi imamo svoju cenu, samo se neke ne mogu platiti. A onim neponiznima, koji su u velikoj manjini, lako je otkinuti glavu, na ovaj ili onaj način.

Ali za nešto moram da odam priznanje poglavici. Neverovatan je način na koji se naizgled povinuje svojim podanicima. Neverovatno je kako pokazuje svoju naizgled privrženost, svoje naizgled ljudske osobine, kako se naizgled identifikuje sa plebsom. Sve naizgled. Zaista za udžbenike, za ozbiljno proučavanje.

I Mister Sinister je bio genije.

Hvala, bez putera molim.

Ljudmila Janković Gubik (Slobodna reč)

 Pravda, naslovna fotografija: Pixabay (ilustracija)