Više nego ikada ranije – 101 milion! – zbog ranog i pismenog glasanja, brojanje u Sjedinjenim Državama trajalo je mnogo duže nego obično, ali rezultat, obeležen sa velikom sigurnošću 9. novembra, dovode u pitanje samo teorije zavere i ispadi Donalda Trampa na Tviteru. Tužbe redom propadaju, a advokatska firma koja zastupa desničarsku kampanju, čak se i povukla. 20. januara 2021. Džo Bajden i Kamala Haris će položiti predsedničku, odnosno potpredsedničku zakletvu na grudobranu Kapitola.
Aktuelni predsednik i njegovo neposredno osoblje, s druge strane, nastaviće sa podrivanjem. Do dana današnjeg Tramp nije priznao poraz, nije telefonirao svom budućem nasledniku i nije ga pozvao u Belu kuću – nešto što je Barak Obama učinio već trećeg dana izbora 2016. godine. Administrativno krilo vlade odbija da sarađuje sa narednim članovima tima: ne deli sa njima planove za protivepidemijske mere, niti im omogućava pristup operarativnim troškovima koji im sleduju, prostorijama, i službenim e-mail adresama. Bajden to prihvata mirno i dostojanstveno: kako kaže, sve će to polako doći na svoje mesto.
Trikovi, osvete, punjenje džepova
U međuvremenu, Tramp iznenađuje svoje ljude sve više ih smenjujući, nedavno je otpustio svog četvrtog (!) ministra odbrane, istog onog čoveka, koji je nakon predsedničke „Biblijske šetnje“ 1. juna, izjavio, da oružane snage ne bi smele biti upotrebljene protiv sopstvenog naroda. Predsednik puni Pentagon ljudima koji su spremni na bilo šta. (Jedan od njih je tokom Obaminog predsednikovanja istog nazvao „terorističkim vođom“). Trampa je takođe zanimalo i kako se može napasti Iran, da bi to išlo u korist Izraela i Saudijske Arabije. Srećom, vrhovna komanda nema nikakvu želju za ovako neodgovornim avanturama.
Predsednik koji stremi krajnostima je na ovo naložio, da se smanji broj američkih snaga u Iraku i Avganistanu. Mnogi ljudi se ovome mogu možda radovati, ali se postavlja pitanje na čiju vodenicu ide voda ove ideje bez ikakvog strateškog cilja. Osim ako cilj nije to, da Tramp može da kaže: da je za svoje četiri godine on smanjio broj trupa koje se bore u inostranstvu (jer se do sada upravo suprotno tome dogodilo). Počela je i prodaja federalno zaštićenih područja, posebno na Aljasci, gde do sada nisu mogli da vrše bušenja za naftu i gas – što i nije neophodno, jer su SAD i ovako važe za samosnabdevače, pa čak i za izvoznike energije. Međutim, onemogućavanje mera zaštite sredine je jedno od Trampovih hobija – ali nije zanemarljivo ni to, da njegovi prijatelji milijarderi na ovaj način mogu dobiti jedan novi izvor prihoda.
Bajden, svet i Mađari
Velika većina sveta je ishod predsedničkih izbora u SAD dočekala sa velikim olakšanjem, još samo ruski predsednik Vladimir Putin nije čestitao Džou Bajdenu na pobedi. (Pitam se zašto?) Čak su se javili i Si Đinping, Viktor Orban i Janoš Ader (nakon što su mađarske vlasti potržale Trampa neobično snažno), iako su mu priznali samo „uspešnu kampanju“.
Bilo bi preuranjeno govoriti o tome kakva bi reorganizacija mogla da usledi u međunarodnim odnosima: može se pretpostaviti da će postojeći savezi ponovo ojačati, da će se umesto pojedinačnog ili nacionalnog pregovaranja i profiterstva ponovo pružiti šansa dobro osmišljenom strateškom planiranju i višestrukoj saradnji. Bajden je baš poznat po svojoj umerenoj politici, pa ga je i levo krilo njegove partije često napadalo zbog ovoga, pa ga je i Obama upravo u tom cilju izabrao za kandidata za svog potpredsednika, ne bi li umirio „ivice“.
Nažalost, mađarski državni mediji i dalje govore o budućem američkom predsedniku kao o „matorom pedofilu koji izgleda kao stariji sponzor (sugar daddy, prim.prev.)“, što nije samo ružna, ozbiljna i lažna optužba, već i podrivanje mađarskog autoriteta. U Bajdenovom spoljnopolitičkom timu ima nekoliko ljudi koji čitaju i govore mađarski, obraćaju pažnju na ovu propagandu koja je itekako za osuđivanje.
Velika je sreća, što Bajden, za razliku od sadašnjeg predsednika, nije osvetoljubiva figura. A posebno činjenica, da Mađarsku lično poznaje, pa je čak i medeni mesec proveo na Balatonu. To je izašlo na videlo kada smo prisustvovali ceremoniji komemoracije Toma Lantosa, senatora Kalifornije rođenog u Budimpešti, u zgradi Kongresa 2008. godine. Tadašnji predsednik Džordž V. Buš se takođe pojavio na ovoj ceremoniji izuzetno visokog nivoa (iako su bili stranački protivnici!), koju je organizovao i vodio Bajden.
Bajden je bio strastveni govornik i često je produžavao priče u kojima je uživao. Ispričao je na primer, da je od Lantosa saznao: „Da je Balaton najlepše jezero na svetu, tamošnji zubatac je najukusnija riba, da su budimpeštanski mostovi najčudesnije građevine u univerzumu i da su svi naučnici, glumci, matematičari, kompozitori i pesnici koji su nečemu valjali bili Mađari.“
Bajden i vojvođanski Mađari
Na sve ovo bi se čak moglo gledati i kao na podizanje raspoloženja, da Bajden svojim postupcima nije dokazao, da obraća pažnju na ostvarivanje prava manjina. On je bio taj koji je devedesetih godina na dnevni red stavio pitanje zaustavljanja južnoslovenskih ratova. Posle 2000. godine, Privremeni Mađarski Nacionalni Savet, koji su osnovali vojvođanski Mađari, predstavio je kao instituciju, koja je u to vreme još uvek postojala praktično van pravnog sistema, kao funkcionišući model manjinske autonomije u Karpatskom basenu.
Zbog toga je Bajdenova senatorska kancelarija organizovala okrugli sto u Kapitolu, gde su između ostalih, tadašnji predsednik MNS-a Laslo Joža i autor ovih redova mogli da kažu američkim spoljnopolitičarima, kako rešiti položaj manjina i vratiti grubo ukinutu autonomiju Vojvodine – koja ni od tada nije sprovedena.
Tibor Purger (Slobodna reč)
Povezani članci:
Američki zaokret (1.)
Prevod sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
[icon name=”camera” Džo Bajden je delima dokazao, da obraća pažnju na ostvarivanje prava manjina, naslovna fotografija: Pixabay
