“Ovoj gospođi zaista nedostaje patriotizam. Ona je izjavila da je otadžbina tamo gde ti je dobro, a ne gde ti je sarma. Gospođo, vi imate manjak patriotskih osećanja. Patriotizam je kamen temeljac čovekove moralnosti, svetinja čovekove duše. Zapamtite, gospođo Sablić, patriotizam je najveći ukras čovekove duše, koji vi, gospođo Sablić, ne posedujete”. Tako je govorio Marko Atlagić, poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije. I još je poručio Seki Sablić “da prelistava istoriju srpskog naroda, da ne bi ostala stranac u vlastitoj otadžbini”.

Nije to Atlagiću prvi put da se obrušava na kritičare Aleksandra Vučića i njegovog režima, usmene dostave su zapravo glavna delatnost ovog naprednog poslanika. Prošle godine se takođe proslavio napadom na istoričarku Dubravku Stojanović. Svašta je nesrećnog Atlagića iznerviralo u javnim nastupima Dubravke Stojanović, a ponajviše stavovi o Kosovu.

Koliko košta patriotizam?

“Profesorka Stojanović se zalaže da se, citiram: ‘Srbija odrekne Kosova i Metohije i Republike Srpske’, završen citat. Znate, gospodine Ševraliću, po Ustavu i po Krivičnom zakoniku gde bi spomenuta profesorka trebala da danas boravi? U buvari. Znate šta je buvara? U zatvoru. Da ne kažem, po Kaznenom zakoniku knjaza Miloša, kako bi završila”, pripretio je  Atlagić, ponet viškom osećanja koje intimno smatra patriotskim. To je zapravo bila ozbiljna pretnja, jer je dotični naprednjak mislio na član Kaznenog zakonika po kojem se “izdajnici otečestva kažnjavaju smrću”.

Atlagić inače nije neki amater, već doktor istorijskih nauka i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Što će reći da je napredni istorik demonstrirao kako zamišlja polemiku među kolegama istoričarima: ti mene činjenicama i mišljenjem, ja tebe batinom. Pa ko je jači, njegova će biti i istorijska istina.

Ove godine je prešao i na druge profesije, prevashodno glumačku, ne bi li i ovaj sloj stanovništva prosvetlio svojim patriotskim osećanjima. Patriotizam o kojem Atlagić govori je zlatna koka od koje radikali, naprednjaci, socijalisti i ostali nacionalisti lepo žive evo već tridesetak godina. Taj njihov patriotizam koštao je jedno 150 hiljada ljudskih života, nekoliko miliona raseljenih, bilo je u tom cehu i razorenih gradova, nebrojeno spaljenih sela i zaselaka, desetine hiljada silovanih žena, neznani broj osakaćenih i ranjenih, jedna uništena zemlja i milioni devastiranih života. Zvuči malo preskupo u zamenu za lagodan život i napredovanje u političkoj karijeri jedne grupe mediokriteta, poslušnika i jednoumnika. Njima se isplatilo, a ostale ko pita.

Živeti u Republici Ćeraniji

Zaista nema ničeg novog pod suncem, biblijski Propovednik je bio u pravu. “Čim neki kralj proglasi sebe tiraninom, sve ono što je loše, sav izrod kraljevstva (ne govorim sada o gomili sitnih lopova i grubijana koji ne mogu da učine ni dobro ni zlo republici već o onima u kojima obitavaju žarka ambicija i primetna škrtost), sve to što je loše okupi se oko njega i podržava ga kako bi imalo deo plena i kako bi svaki i sam bio mali tiranin pod velikim tiraninom”, tako je pre skoro pet vekova Etjen de la Boesi opisao događaje u Srbiji krajem 80-ih i početom 90-ih godina prošlog veka.

Na tom talasu isplivali su razni atlagići, šešelji, vučići, dačići, đukanovići i ostali vulini, okupirali čitavo društvo, zaposeli položaje i nastavili da štancuju mlade kadrove po svojoj patuljastoj meri, eno, puna ih je Skupština. O njihovim duhovnim očevima da i ne govorim, onim silnim uzornim intelektualcima koji su se zdušno bacili na crtanje mapa, prekrajanje granica, proširenje Srbije, planiranje humanih preseljenja i slične umne delatnosti.

Mi i dalje živimo u somnambulnim fantazijama raznih ćosića, bećkovića, krestića, ekmečića, kapora, vitezovića, popovića, tadića, đoga i ostalih noga – a to u čemu trajemo samo od milošte nazivamo stvarnošću. A zapravo je nešto bez pravog imena, možda bi tom neimenovanom entitetu najviše odgovarao pojam jednog od njegovih projektanata Matije Bećkovića – “Ćeranija”.

Mržnja prema mišljenju

Povodom Atlagićevih ispada, kako prošlogodišnjih tako i ovogodišnjih, mnogo se pričalo o kršenju Ustava koji garantuje slobodu mišljenja, o uskraćivanju prava na drugačije mišljenje, o zagovaranju jednoumlja, o progonu svih koji drugačije misle. I meni je u prvi mah to palo na pamet, a onda sam shvatio da potpuno mašim poentu. Nije to netrpeljivost prema drugačijem mišljenju, to je mržnja prema mišljenju kao takvom, prema čovekovoj sposobnosti da misli, prema onome što ljude čini ljudima. Dakle, strašna, mračna, nemušta mržnja prema čoveku i čovečanstvu.

„Nema svrhe da se pitamo da li bi neko trebalo da se bavi filozofijom ili ne. Mi filozofiramo zato što moramo. To je neizbežno. Naša svest nam postavlja pitanja i mi moramo da pokušamo da ih rešimo. Filozofija je neophodna stvar”, tako započinje veliki svetski, poljski i antipoljski pisac Vitold Gombrovič svoj “Vodič kroz filozofiju u šest sati i petnaest minuta”. Mi ovde imamo posla sa valjda jedinim ljudima čija svest ne postavlja nikakva pitanja, već žive u uverenju da je mišljenje opasna nesrpska navika koja škodi zdravlju. Sa ljudima koji ne misle glavom, nego pendrekom.

Sam pojam drugačijeg mišljenja podrazumeva da postoji isto, većinsko mišljenje od kog se ovo prvo razlikuje. A tog opšteprihvaćenog mišljenja zapravo nema. Nije to čak ni jednoumlje, to je suviše ambiciozna reč za ovo stanje duha, to je pre bezumlje i antiumlje. Koja je to vladajuća doktrina u odnosu na koju je neko subverzivan i disident? Kako ona glasi? Gde se može pročitati? Pa ne može se mišljenjem zvati jedan sumanuti stav koji bi mogao da stane u jednu rečenicu: “Mi biti Srbi, nas biti najviše na Balkan, mi hteti velika država, svi ostali – marš”. Uz dodatak za članove klana: „Ovo ne shvatiti ozbiljno, mi samo hteti oteti ono što nam ne pripadati“. Ono što umne glave i njihovi vrli učenici nazivaju srpskim nacionalnim programom nije nikakav program, nikakvo mišljenje, čak nije ni parodija mišljenja, to je naličje jednog očajanja, strašna duhovna beda, neartikulisani krik jednog duha u agoniji, koji je Radomir Konstantinović krstio duhom palanke.

Lutajući zloduh

Sve što taj nesrećni duh može da koliko-toliko artikuliše jeste težnja za apsolutnim jedinstvom. S tim što nije mnogo bitno u čemu smo to jedinstveni, važno je samo da se Srbi slože, da se niko ne izdvaja, da ne postoji pojedinac, da niko ništa ne misli svojom glavom, jer ko zna kuda bi ga to mišljenje moglo odvesti, svakako u neko stranstvovanje, daleko od rodne sarme. Nije tvoje da misliš i Nemoj da filozofiraš – to su jedini nalozi ovog duha koji se ovaploćuje u raznim prilično avetinjskim pojavama među kojima Atlagić nije čak ni najistaknutija prikaza.

Razni su oblici koje ovaj duh poprima, pokušavajući da se otelotvori. Konstantinović je na Kongresu kulturne akcije 1971. godine upravo o tome govorio, proročki, u izlaganju pod naslovom „Između višeglasja i apsolutnog jedinstva“. Govorio je o uverenju „da je istina samo u apsolutnoj jedinstvenosti“, te kako takva težnja dostiže ponekad „oblike pune agresije“. U tom trenutku Konstantinović težnju za apsolutnim jedinstvom prepoznaje u sledećim pojavama: „Neka je to, u ovom času, nacionalizam ili neostaljinizam, ili neka je to volja birokratskog uma, ta samovolja čija opasnost ne prestaje da biva jedno od težih naših iskušenja: uvek je to, u suštini, ista težnja za apsolutnim jedinstvom, težnja koja se javlja kao unutrašnja negacija višeglasja u načelu i stvarnom životu. To je uvek težnja koja u svetu sukobljenih sila vidi izraz demonijaštva, ako ne već i samu apokalipsu”.

Danas taj zloduh apsolutnog jedinstva pronalazimo u vladajućoj naprednjačkoj kasti, ali i u svim nacionalistima. Taj duh vlada i onim anonimnim nenonacistima koji su pisali preteće poruke mržnje u ulazu Dinka Gruhonjića, potpisujući se nacističkim simbolima i imenom svog sveca, Ratka Mladića. Taj duh je nedavno bio na delu kad se skoro cela srpska javnost homogenizovala oko podrške litijama i kleronacionalizmu u Crnoj Gori, provlačeći kroz „toplog zeca“ malobrojne koji se izdvajaju iz hora, potpisnike Apela 88. Taj duh je u januaru 2012. godine proglasio Andreja Nikolaidisa i Forum pisaca teroristima i naredio njihov progon. Razne ideološke predznake i obrazine duh apsolutnog jedinstva može da navuče na sebe, ali uvek ostaje ono što jeste: strahovita duhovna beda, voljno očajanje i nemušta mržnja prema svemu što čoveka čini čovekom.

Tomislav Marković je novinar i pisac iz Beograda. Jedan od osnivača i urednik Kulturno-propagandnog kompleta Beton (2006-2013) i zamenik glavnog urednika e-novina (2008-2016). Između ostalog, objavio poetsko-prozne knjige „Vreme smrti i razonode“ i „Velika Srbija za male ljude“, te zbirku pesama „Čovek zeva posle rata”. Član je redakcije XXZ magazina. Piše kolumne za nekoliko regionalnih portala: Al Jazeera Balkans, Antena M, Pobjeda, Analiziraj.ba, Tacno.net.

(Slobodna reč)

 Tomislav Marković, naslovna fotografija: Edi Matić