Božić ljudi uvek očekuju preplavljeni emocijama. Ovo neponovljivo poštovanje i unutrašnji mir snagu crpi iz čežnje za voljenima. Zato ga doživljavamo kao praznik ljubavi. Još uvek ima tradicija koje nas drže zajedno, sjajnih dana, a postoje i tako važni životni događaji, kada ne štedeći ni vreme ni trud ni novac, pokušavamo da dođemo do svojih voljenih. Takvi su Božić, Uskrs, Dan svih svetih, ali i veliki preokreti u ljudskom životu: rođenje, venčanje, pa ne daj Bože, i smrt takođe.
Stereotip svakodnevnog života može zaseniti neočekivani događaj, privremeni problem, neplanirani preokret, pa čak i povoljne okolnosti. Ali značajni dani i važni događaji su nam bliskiji: oni nam daju smernice, njima prilagođavamo svakodnevni život, ali i duže ili kraće faze svog života.
Prkos i odbrana
U 2020. godini, stvari su ispale drugačije. Nešto spoljašnje, za šta mnogi smatraju da je stvarna sila, po svaku cenu pokušava da uznemiri sve ono što nam je do sada bilo važno. Uvuklo se u naše živote, pokušavajući da zabije klin među naše najčistije emocije, diže zidove ispred nas i udara na nas tamo gde smo najosetljiviji: naciljalo je naše živote, zdravlje. Sa razlogom ili bez. I ko je taj, koji instinktivno ne pokušava da se odbrani od toga. Čak i po cenu toga, da se odrekne onoga što mu je ranije bilo važno: tradicije, ljubavi, približavanja drugom.
A ako bi u nekom nadvladao bezobzirni prkos da odustane od instinktivne odbrane, umešala bi se institucionalna briga. Ograničenjima, buđenjem straha, zatvaranjem, kaznama. Koliko hiljada i hiljada njih voljno preuzima umor, i stotine i stotine kilometara, ne bez rizika, čekanja na granici koje kida nerve, samo da se barem za praznike vrate kući svojim najmilijima.
Prisilna dualnost
Ali čak i ako voljno pristanu na torturu, još uvek je neizvesno, koliko će susret sa onima koji su ostali kod kuće biti bezbrižan i srećan. Jer su potonji prilično stariji, a briga koja je mesecima usađivana u nas je nametnula potrebu da moramo da zaštitimo starije osobe, jer su one zaista u opasnosti.
Da li za nekog starijeg postoji nešto gore od toga, da najstrašnije čezne za svojom decom i unucima, u isto vreme se plašeći za svoje zdravlje. Naime, toliko je već slušao o pacijentima koji su se borili za vazduh, bili na aparatima, retko se odatle spašavajući, da ni sam ne zna više šta zapravo oseća.
Da pusti da izgubi Božić na koji je čekao čitavu godinu? Čak i onda ako su voljeni u blizini i svim svojim bićem želi da budu zajedno na praznike? Kada stalno gledamo i čujemo na televiziji da onda zaista volimo starije osobe, ako ih sada ne posetimo.
Bez obzira koliko je bolno ovo prisilno stanje, pokušavamo da mu se prilagodimo. Ako se pak ikada dokaže da smo bili ozbiljno zavedeni, neka ovaj teret koji sada nosimo na duši, padne na krivce.
Držanje distance, ali kakve?
Jer u svakodnevnom životu, na poslu, ali čak i usred najjednostavnijih rutina, opterećeni smo sumnjom i nepoverenjem. Vizavi totalnog stranca, baš kao i prema poznanicima. Jer đavo je đavo, a da spava, još ne spava. Danas se čak i u manjim naseljima govori o stotinama i hiljadama onih koji su se zarazili. Mnogi nisu ni primetili na sebi simptome, ali ima i onih koji su se jako namučili. U novembru – decembru je znatno skočio i broj preminulih. Ne zna se tačan razlog. Možda je to bilo tako i ranije, ali se sada sve pokazuje u drugim bojama. Maska, koja se nosi sa dubokom tolerancijom pokriva lice, ali mnogo toga drugog otkriva. Pokazuje, koliko smo postali uzdržaniji u samo deset meseci. Ako nekoga sretnemo, instinktivno se odmaknemo. Pokušavamo da budemo diskretni, ali vidimo da to radi i onaj drugi. A mi ga čak i ne krivimo. Ni sebe ni druge.
Počinje da bude prirodno ono što je protivprirodno? Ili ćemo zaista dospeti tamo, gde nas već dugo guraju kletve komunikacije: u jedan bezlični virtualni svet? Pored toga smo čak kreirali i razlog za to: svesno zvučan, ali zbunjujući koncept, distanca zajednice. U jednom komentaru na internetu sam pročitao protestni poklič: „Sa odgovornošću zajednice izjavljujem: preuzimam odgovornost za držanje fizičke distance, ali distancu zajednice ne!“
Na praznik ljubavi se postavlja pitanje, da li možemo i dalje živeti ljubav tako, da se kroz nju ne providi nepoverenje.
Pre neki dan se jedna mama koja je žurila na posao iznervirala na društvenoj mreži: taman je ostavila dete u školi, ali je želela da ode u kupovinu pre 9 sati. Prehrambena prodavnica je bila prepuna ljudi starijih od 65 godina, iako je njihov kupovni red počinjao tek kasnije. A prodavac je pak upozorio da polako napusti prodavnicu, jer je kazaljka stigla do 9.
U stvari, složio bih se sa njom, jer bi ljudi mojih godina imali vremena da kupuju i u neko drugo vreme, da imamo dovoljno takta i pažnje.
Međutim, iz nekih komentara napisanih na tu objavu, je prosto prštala mržnja. Tu i tada baš prema starijim osobama, ali ovo nije jedinstven slučaj, može se bilo kome dogoditi. Svakodnevno smo svedoci toga u saobraćaju, na ulici, u školi, na poslu… A naša stvarnost, prekrivena maskom za lice, još više podstiče nestrpljenje i osvaja nova područja za njega.
Daj Bože, da se ovo mučno osećanje ublaži u božićnoj veri i da imamo snage da prevaziđemo svakodnevnicu nadolazeće godine.
Ferenc Beretka (Slobodna reč)
Prevela sa mađarskog jezika: Ljudmila Janković Gubik
Zaštitna maska na božićnoj jelci, naslovna fotografija: Pixabay
