Stariji građani koji s vremena na vreme prate događaje, sigurno su već odavno primetili, da se povremeno pojave takve vesti, tačnije, budući paketi mera i mogućnosti za donošenje zakona, koji nemaju nikakav nov efekat, kao što je to bilo pre deset ili čak dvadeset godina kada su barem naizgled snažno natezali temu na najvišem političkom nivou, ali do sprovođenja u delo iste nije došlo. Štaviše, jednoglasno je doneto nekoliko zakona na istu temu, ali nikada nisu primenjeni.

To je na primer slučaj sa Zakonom o eksploataciji prirodnih bogatstava, naime, veoma davno, možda čak pre pola veka, prvenstveno u manjim gradovima, nije postojala jedinstvena vodovodna mreža, te su se udružili građani, stanovnici delova ulica, kao i celih ulica. Oni su sopstvenim novcem platili bušenje bunara, postavljanje pocinkovanih cevi i oni koji su doprineli podeli troškova su dugo mogli da uživaju u ovom dostignuću „modernog života“.

Kada je rukovodstvo isti taj zadatak poverilo novoformiranim komunalnim preduzećima, tangirani su shvatili da je to jedna zaista isplativa investicija, a posebno je onda moguće poštenu sumu inkasirati, ako se državne kompanije dovedu u monopolski položaj. Tada je navrat – nanos, na predlog jugoslovenske vlade Parlament doneo zakon o eksploataciji prirodnih resursa, u kom strogo zabranjuje da ga sprovode privatna lica.

Postojeći bunari i cevovodi koji su u to vreme još uvek bili u privatnom vlasništvu, odnosno njihova nacionalizacija, veoma je sporo tekla, a na kraju je cela akcija propala. A netaknute patuljaste mreže su nastavile sa radom.

Mnogo godina kasnije, na istu temu je donet još jedan zakon, ali onda, kada se ispostavilo, da stare, zastarele i zarđale cevovode treba zameniti novima, veliko oduševljenje nacionalizacijom je ponovo splasnulo. Tako na primer, u Senti i dan danas patuljaste vodovodne mreže još uvek funkcionišu u privatnom posedu, to jest u vlasništvu grupe građana.

Tačno je da su dva zakona dovela do pomešanih rezultata, ali u to vreme su se pokazali izvrsnim u skretanju pažnje sa glavnih društvenih problema.

Ovaj – naizgled – pitijanski slučaj pominjemo samo zato, jer „pooštravanje“ povezano sa istragom porekla imovine, koje će se uskoro razbuktati, čini se kao da je odraz gore pomenutog slučaja. Ovoga puta, međutim, već su se čula i neka imena. Između ostalih, Dušan Bajatović, Čedomir Jovanović, Zorana Mihajlović, Dmitar Đurović, Mladen Petković i neki bivši sadašnji ministri, tj. potrebu za zakonom pravdaju finansijskim statusom direktora državnog preduzeća i ostalih. Ali, nije bilo reči samo o njima, već i više nego dobro živeći, ljudima iz muzičkog sveta popularne muzike, kao i o onim „preduzetnicima“, koji nemaju ama baš nikakvu zaradu, a ipak žive luksuzno.

Mnogi od onih koji su dobro upoznati sa različitim slivanjima, spajanjima, samo odmahuju glavom, jer je prema njihovom mišljenju veoma teško zamisliti da će vladajuća nomenklatura da posegne u ovo osinje gnezdo. Da to zaista žele, već bi to davno uradili. I ne samo današnji vlastodršci, već ni bivše partije na vlasti nisu ozbiljno shvatile sopstvena obećanja u ovom pravcu. Iako su donedavno (danas već manje) mediji bili prepuni glasnih i pretećih najava da niko neće biti „beli medved“, tj. zaštićen. Svi moraju da podnesu račun za svoj takozvani prvi milion. Uzgred, ovaj termin se pripisuje finansijskom geniju Džonu Dejvisonu Rokfeleru mlađem, koji je rođen 1874. godine i preminuo 1960. a koji je na pitanje novinara o svom prvom milionu odgovorio: „ Samo me o tome ne pitajte!“

Iako bi u današnje vreme i u našoj zemlji uglavnom zbog političkih poluokreta i zbog harača u vezi partijskog zapošljavanja to pitanje itekako bilo opravdano. Naravno, samo ako oni koji pitaju dobiju direktan, jasan i iskren odgovor. Međutim, male su šanse za to.

Inače, već i do sada je bilo ljubopitljivosti u vezi toga, ali su Rolex satove, ogrlice debele kao palac i druge „sitnice“ vredne hiljade dolara svi oni koji su to tako predstavili, dobili od svoje rodbine i prijatelja!

Član jednog nezavisnog revizorskog tela je sa razlogom pitao kako je moguće da siromašni ljudi u ritama nikada ne dobiju ni blizu tako vredne poklone?

Već je započeta posebna obuka trideset stručnjaka za sprovođenje zakona koji je u izradi, a očekuje se da će biti usvojen u martu. Već troškovi sami po sebi ove specijalizacije neće biti mali, a veliko je pitanje kakve će oni koristi doneti tokom mogućih inspekcija.

Na kraju krajeva, svi mi ljudi možemo posrnuti, tako da… ima tog novca zbog kog možemo zažmuriti na jedno oko (a koga briga za drugog!).

U svakom slučaju, biće zanimljivo i ništa manje poučno sačekati i iskusiti kakav će biti kraj ovog pozivanja na odgovornost.

Mihalj Bot (Slobodna reč)

Novac, imovina, naslovna fotografija: Pixabay